PISMA IZ LONDONA: Godina kovid života

Naoružani vlažnim maramicama, tečnostima za dezinfekciju i zaštitnim hirurškim maskama i rukavicama, vratili smo se u London. Prethodno me je majka nekoliko puta proverila da li smo strateški stavili plastične boce (ne veće od sto grama) u džepove i ručni prtljag sa dezinficijensima. I po ko zna koji put nam je ponovila da maske ne skidamo i ne hvatamo ništa oko sebe, da ne razgovaramo ni sa kim i da se klonimo ljudi sa prehladom. Što je skoro nemoguće, posebno na letu kompanije Vizz Air za London Luton, koji je redovno pun do poslednjeg mesta i gde su male šanse da ne nađemo nekoga poznatog. Pa, posle se ti vadi – eno je, pravi se važna, idi i reci im ti, ali majka mi je rekla da ni sa kim ne razgovaram, da se ne rukujem i da se ne grlim (ja, čuvena po zagrljajima), da ne skidam masku, da je pandemija kovid- 19 virusa koji je vrlo zarazan, a ona je lekar i zna o čemu govori. Što me je podsetilo na to, kad sam bila mala i onu „ako ti čiko kaže da dođeš „daću ti slatkiše“, ti da kažeš „ne, hvala““, „odmah operi ruke kod kuće“ i „hladna voda – ne!“ – tri osnovna pravila koja mi je u pamćenje urezala lekarka (pedijatar primarijus), a koja, zanimljivo, koristim i danas.

Bilo je to pre godinu dana. U avionu čudna slučajnost. Samo smo nas dvoje i naš saputnik u redovima 23 A B i C nosili maske i pre nego što smo seli temeljno smo obrisali kaiševe, stolice i stolove ispred sebe. A dolazak u Luton ovekovečila je naša koleginica i režiserka Eleonora, koja nas je bez našeg znanja slikala (putovala je istim avionom nazad do Skoplja) i poslala nam sliku sa porukom – tako ste “otkačeni” sa maskama.

Još uvek smo otkačeni

Tog marta u Londonu, kao ni u avionu iz Skoplja, skoro niko nije nosio maske. Tog marta u Londonu, poslednji put te godine vozila sam se vozom, zatim metroom, a potom taksijem, da bih stigala do Kejtine zabave, koja se ispostavila kao jedina zabava kojoj sam prisustvovala 2020. godine u Londonu. Sa maskom, sa dezinficijensima, sa maramicama, sa svime. Jer su ovde 23. marta najavljene prve oštre restriktivne mere, kako bi se zaustavilo širenje kovida-19.

A onda maske i dezinfekcija i pranje ruku (20 sekundi) i držanje distance i zadržavanje vazduha sve dok neko ko ne može da se izbegne ne prođe (mislim da smo spremni za ronioce) i dezinfekcija i pranje ruku i maske postale su i još uvek jesu sastavni su deo života i, iskreno, deo navika. Dakle, mi smo i dalje otkačeni, draga Eleonora. Tek sada je ceo London “otkačen”.

Dvanaest meseci, tri restriktivne mere koje su gotovo zaustavile život u zemlji, oko 130.000 smrtnih slučajeva, stopirane operacije i lečenje drugih bolesti u bolnicama i zdravstvenim ustanovama, 80.000 srednjoškolaca sa nezavršenim ispitima, najveća nezaposlenost u poslednje 4 godine, najviša zaduženost zemlje zbog isplate pomoći preduzećima i osnovnim zaposlenima… Ali i preko 30 miliona vakcinisanih prvom dozom vakcine protiv kovid-19, preko 3 miliona drugom dozom, drastično smanjenje broja novoinficiranih, primljenih u bolnice i umrlih. To je, kažu, zbog zaključavanja (gotovo ništa ne funkcioniše, uglavnom sedimo kod kuće, sa sat vremena šetnje / prodavnice) i vakcina (nadmašili su sami sebe, prošle subote je bilo preko 800.000 vakcinisanih u jednom danu!)

Na Dan sećanja, premijer Boris Džonson priznao je da je na pitanje šta bi uradio drugačije rekao da je „najveća lažna pretpostavka“ tokom pandemije bila asimptomatski prenos koji je doveo do onoga što je opisao kao „stvarne probleme“. Nije pomenuo da li je pogrešio zakasnivši sa zaključavanjem, bacajući novac na neispravan sistem praćenja zaraženih, kupujući nekvalitetnu zaštitnu medicinsku opremu, nameštajući tendere za svoje ljude (doći će vreme, nacija će se vratiti na ovo, ovde se ne zaboravlja)…

Pored toga, tu je šteta koju britanska ekonomija trpi kao „paralelni slalom zbog bregzita: tog bregizita koji je na snazi ali koji još uvek nikakoda olakša život ljudima, kako se tvrdilo.

Optimistična

Ali imam pozitivan osećaj. Nisam naučila kineski, niti da pišem na francuskom, nisam vežbala klavir (uzalud su kopije Černija, a uzalud su se Džon, Ben i Boš trudili da klavir unesu u dnevnu sobu), jako malo sam vežbala jogu, a još manje tenis, ali ako sam nešto naučila tokom ove godine života u zatvorenom – je da razumem više moje sunarodnike od pre dvadeset i nešto godina. Engleze. I evo, reći ću vam zašto sam optimista.

Pre šest godina srušen je prelepi pub u delu Majda Vejl u Londonu. Do temelja. Nije ostao ni kamen na kamenu. Pub, nazvan Taverna Carlton, bio je veličanstven, izgrađen je pre više od jednog veka i ima istorijski značaj – preživeo je bombardovanje tokom Drugog svetskog rata, čak je i zaštićen zakonom kao stara i vredna gradska arhitektura. Ali takozvani razvojni inženjeri, ili u slobodnom prevodu „urbana mafija“ (da, da, ima ih svuda) ušli su u kafanu buldožerima i sravnali je. Pokazali su da imaju neku dokumentaciju. I svi bi pomislili da je to to. Ali to nije bilo to za 5.000 ljudi iz Majda Vejla i za druge Londončane koji su pokrenuli kampanju i primorali Opštinu Vestminster da ponovo izgradi srušeno. Kamen po kamen. Pub pod nazivom Taverna Carlton, baš takav kakav je bio.

Svečano otvaranje zakazano je za 12. april, kada će delimično biti ukinut korona virus lokdavn za ugostiteljstvo. Nameravam da se doteram i odem, pab ima prelepu baštu. Usput čujem da je „Park“ u okolini Ohrida srušen, nekako brzo. Ima li mesta za optimizam?

Autorka kolumne Žaneta Skrelev je novinarka poreklom iz Severne Makedonije, koja već više od dve decenije živi i radi u Londonu.