Zdenka Valent Belić:  Prevođenje knjiga sa slovačkog na srpski jezik doprinosi povezivanju dve kulture

“Kada sam, pre dvadesetak godina, odmah po završetku fakulteta, počela da radim u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, pitala sam gde se nalaze slovačke knjige. Polica sa slovačkim knjigama tada uopšte nije postojala. To znači da je prevodilaštvo sa slovačkog na srpski bilo jako slabo” – priča dr Zdenka Valent Belić, pesnikinja, eseistkinja i urednica časopisa “Novi život”, ali od svega navedenog, kaže, na prvo mesto bi ipak stavila prevodilački rad. Potpuno sa razlogom, jer je do sada na srpski jezik prevela oko 60 romana slovačkih autora i autorki, kao i bezbroj priča objavljenih u ovdašnjim časopisima. 

Ako knjige povezuju ljude, onda bi bez prevodilačke delatnosti taj most bilo teško sagaditi, jer samo zahvaljujući prevodima, čitalačka javnost u Srbiji može da upozna dostignuća slovačke književnosti. To je važno za pripadnike i pripadnice slovačke zajednice, jer često ne mogu doći do originala, pa posežu za prevodima na srpskom jeziku, kaže Zdenka Valent Belić u razgovoru za Storyteller. 

Koliko je danas živa prevodilačka delatnosti knjiga sa slovačkog na srpski jezik?

Zdenka Valent Belić: To se sada dosta promenilo. Ne samo da ja intenzivno radim, već se pojavilo i dosta drugih prevodilaca i mi već moramo da se dogovaramo ko će šta da prevede, da ne bismo radili isto. Mislim da svaki čas izađe neki prevod knjige sa slovačkog jezika. 

U čemu se ogleda značaj sve većeg broja knjiga prevedenih sa slovačkog jezika?

Zdenka Valent Belić: Značajno je pre svega za slovačku književnost zato što ta kultura, koja je inače mala, dobija nove čitaoce i novi prozor. A svakako da je važno i za samu slovačku zajednicu, jer podiže njen značaj kao bitne karike u povezivanju dve kulture. 

Da li je čitalačka publika u Srbiji upoznata sa slovačkom književnošću?

Zdenka Valent Belić: I to se dosta promenilo za ovih dvadesetak godina. Ranije se nije čitalala slovačka književost, ali nije ni mogla, jer nije bilo prevoda. Sada imam utisak da je dosta čitana. Naravno, zavisi i od izdavača, da li je veliki ili mali izdavač. Ako je knjiga objavljena u izdanju Lagune ili Službenog glasnika, naravno da dođe do većeg broja čitalaca. Od velikih izdavača koji redovno izdaje slovačku književnost je Agora iz Zrenjanina.  Na osnovu prijema i kritike rekla bih da su slovačke knjige relativno dobro čitane. 

Koje su najvažnije odlike slovačke književnosti?

Zdenka Valent Belić: U slovačkoj, kao i u svakoj književnosti, formiraju se određene generacije koje imaju svoje velike teme na koje treba da odgovore. Jedna važna generacija se formirala 1956. godine, odnosno to je generacija koja je doživela ’68. Praško proleće i koja je zatim doživela period normalizacije i jačanja komunizma. Ti autori su se, nakon pada komunizma u Slovačkoj 1989. godine, počeli baviti kritikom društva, odnosno sagledavanjem traume iz prethodnog perioda. Ta generacija je donela najbolje romane koji sadrže kritiku društva, odnosno mesta pojedinca u totalitarnim, represivnim društvima. Sa ulaskom u Evropsku uniju nastupio je jedan potpuno drugačiji period. Nastao je čitav niz romana uglavnom mladih autorki koje se bave unutrašnjim, psihološkim svetom. Recimo Nikol Hoholcerova u svojoj knjizi “Ova soba se ne može pojesti” bavi se odnosom maloletnice sa starijim čovekom, njenim profesorom. To je neka vrsta slovačke Lolite. Tako da se svaka generacija autora nađe u nekoj drugoj društvenoj poziciji i na osnovu toga se formira, ne samo njena poetika već i teme na koje treba ili može da da najbolje odgovore. 

Kada ljubitelji pisane reči da požele da upoznaju slovačku književnost, odakle bi trebalo da krenu, šta prvo da pročitaju?

Zdenka Valent Belić: Svakako bi bilo najbolje da krene od slovačkih klasika, recimo Rudolfa Slobodu, Antona Balaža ili Vincenta Šikulu. Njihovi romani su objavljeni u okviru “Sto slovenskih romana”, to je edicija koju objavljuje naš Arhipelag. To je ono što bi svakako trebalo pročitati. A ako su u pitanju mlađi autori, onda se opredeliti za ediciju “Reka” koju je objavio Prometej. 

Na osnovu kojih kriterijuma se odlučuje koje knjige sa slovačkog će biti prevedene na srpski jezik?

Zdenka Valent Belić: Ja sam u suštini jedan liberalka i mislim da, kao što ne postoji ograničenje ko sme, a ko ne sme da piše i objavi knjigu, tako ne bi trebalo da postoji ograničenje koju knjigu treba, a koju ne treba prevesti. Put kako knjiga dođe do prevodioca je vrlo raznolik. Sve češće urednik sam izabere naslov zahvaljujući jako dobrom radu Slovačkog književnog centra iz Bratislave, koji je zadužen za promociju slovačke književnosti u svetu. Sa urednicima komuniciraju na sajmovima i drugim kanalima, pa se sve češće događa da sami urednici pronađu naslov koji im odgovara. Takođe, biraju se i knjige koje su najviše nagrađivane u Slovačkoj. U poslednje vreme vidim da se prevedu sve knjige koje dobiju Anasoft literu, to je njihova najveća književna nagrada. 

Prevoditi književno delo je umeće. Kada čitamo knjigu jako je važno da nemamo utisak da je to prevod, već da priča teče. Kada dobijete knjigu koju treba da prevedete, kako izgleda taj rad, koliko je to zahtevan i težak posao? 

Zdenka Valent Belić: U pravu ste da je prevodilac najbolji onda kada ga ne primećujemo u tekstu, kao što je i urednik najbolji onda kada ga zapravo ne vidite. Čim ga vidite, znači da tu nije nešto dobro urađeno. Zavisi od teksta, čak i književni tekstovi se mogu jako razlikovati. U poslednje vreme sam radila Dušana Šimka koji je veliki erudita, ali njegov stil i njegove rečenice su prepune podataka. Za prevod jedne rečenice potrebno je mnogo istraživanja, kako se kažu biljke, kamenje ili vrste ruda ili simbola, krstova, podatke iz istorije. Svaka rečenica nosi sa sobom malo istraživanje, da vidite šta je to, a tek onda da shvatite kako to da prevedete. Ima naravno i tekstova koji se bave temama koje su bliže ili nisu opterećeni podacima tako da se prevode vrlo lako. Ja najčešće radim na laptopu, u krevetu, u jednoj opuštenoj atmosferi, bez velikog stresa. 

Pretpostavljam da je to istraživanje i saznavanje nečeg novog uvek zanimljivo, ali ima li nešto što tokom prevođenja može biti problem? Koliko je važno da prevodioci imaju dara za pisanje?

Zdenka Valent Belić: Mislim da je najvažniji balans, odnosno osećaj za tekst. Mora se odrediti kada prevodilac sme da interveniše, a kada ne sme i kada je najbolje nešto sačuvati u originalu da bi se postigao efekat lokalnog kolorita. Ako pominju njihova pića ili jela, nešto što je specifično deo narodne nošnje ili kulture, onda je to bolje ostaviti u originalu sa rizikom da čitaoci neće znati šta je borovička ili valjuške sa brinzom. Ako biste to preveli, vi ubijate efekat lokalnog mirisa, ukusa i zajednice. 

Da li je teško sačuvati stil pisanja koji je karakterističan za svakog autora ili autorku?

Zdenka Valent Belić: Tu je isto potreban osećaj. Prevodilac oseća da je u određenom kontekstu potreban poetičniji, arhaičniji, neki običan ili naučni stil. Svako mešanje stilova se oseća u tekstu, tada vidite prevodioca i to čitaoce iritira. Slovački jezik je drugačiji, ima samo tri vremena, prošlo, sadašnje i buduće, dok srpski jezik ima daleko više mogućnosti. Ako bi se doslovno prevodilo i koristilo samo tri vremena, rečenice bi na srpskom jeziku bile kraće i odsečnije i ponekad to izgleda vrlo neprirodno. Srpski jezik omogućava pisanje velikih, razgranatih rečenica, pa možete da se igrate i od deset rečenica na slovačkom napravite jednu. 

U kojoj meri je prevodiocima dozvoljena intervencija i kakva vrsta intervencije?

Zdenka Valent Belić: Dozvoljena je intervencija, u smislu promene rečenica, jer bi bilo pogrešno držati se toga gde autor stavi zarez, da i vi stavite zarez. Uvek treba imati u vidu krajnjeg čitaoca, jer efekat koji originalna knjiga izaziva kod Slovaka, taj isti efekat bi trebalo da izaziva prevod kod svog čitaoca. Znači da se ne pokvari emocija konkretnog teksta. Dok god to niste narušili, intervencija je dozvoljena. S tim što postoje bolji prevodi nego što su originali.