Početkom jeseni 1945. godine, Fridrihu Verleu počela je da se osmehuje sreća u vidu porodice seniora Đuriša iz Bačkog Petrovca. On je, naime, odmah posle rata zakupio petrovačku ciglanu, koju je trebalo renovirati. Tada se setio dede Fridriha Verlea, koji beše zidar, nadaleko čuven preduzetnik. Pored toga, setiše se i Kukučke da treba da im se popravi mlin.
„Hajde da otkupimo zidara Verlea iz palanačkog logora“, dogovoriše se Kukučka i Đuriš. I namera im se ostvarila.
Fridrihov deda bio je u ciglani oko tri, četiri meseca. Tamo je živeo i radio. Međutim, Đuriše i ostale Petrovčane mučilo je to što ne samo zidarev unuk, dečak Fridrih, već je i njegova majka ostala u logoru. Rešili su, dakle, da ih otkupe, i time spasu od smrti i njih dvoje. Senior Đuriš jednom je rekao: „Idem zaprežnim kolima u Bački Jarak, probaću da otkupim Fridriha.“
Zaprežnim kolima je iz Bačkog Petrovca došao spas. I hleb.
Jesenjeg dana, kada se vazduhom širio miris nadolazeće kiše, u logor u Bačkom Jarku ušao je seljak u zaprežnim kolima. Bilo je to veoma neobično, jer su kolima retko dopuštali ulazak u logor, samo su nekolicinu iz Temerina puštali. Hodavši po logoru, zapitkivao je prolaznike: „Verle? Verle? Da li je tu dečak Verle?“
„Ja sam bio u dvorištu, pa sam čuo i dotrčao k njemu,“ priseća se Fridrih Verle. „Ali nisam razumeo šta mi priča, jer nisam znao slovački, a ni srpski, a on nije znao nemački, samo mađarski. Ali, pružio mi je pismo. Vidim: mamin rukopis! Pisala mi je da su ona, deda i rođak kod njih, kod Đuriša u Petrovcu. Želimo da i ti dođeš. Tako se završavalo mamino pismo…“
Želimo da i ti dođeš.
Verleu se urezao u sećanje dolazak ovog čoveka zaprežnim kolima, jer je pomoću jednog čoveka koji je govorio srpski saznao da je taj gospodin došao po njega. „Sada moram da odem, ali vratiću se po tebe,“ rekao je Đuriš i otišao. Pre toga je, pak, stavio nešto u dečakove ruke:
[„Ali, što mi je doneo onakav, onakav hleb, od 5 kilograma, kao nekada što se pekao, slaninu… Kada sam ja to video… Svi mi u sobi nismo mogli da se nagledamo tog hleba. Taj, taj hleb sam i posle deset godina sanjao.“]
A Fridrih je čekao. I čekao. Prošli su dani, prošli meseci. Već je i treći mesec prošao, a gospodina na kolima nije bilo.
„Samo, odjednom, u februaru 1946., 16. prepodne, došao je neki komesar i tražio Frica Verlea,“ priseća se dalje Podunavski Švaba Fridrih. „Pronašao me je na tavanu, gde smo iz pukotina čeprkali pšenična zrna, i rekao: Jedan čovek je došao po tebe, spakuj se, želi da te povede sa sobom. Ja sam obukao šta sam imao, iako, zapravo, ništa nisam ni imao, i krenuo sam. Došao sam u komandu, video sam jednog gospodina u gospodskom kaputu. Bio je to gospodin Đuriš, koji je, kada je prvi put bio ovde, bio obučen kao seljak. A ja mislim, šta je ovo?“
Đuriš je, zapravo, tražio tri dečaka, da jednog izabere, jer kada bi tražio baš Verlea, možda ga ne bi dobio. „Druga dvojica bila su jača od mene, ali je on znao da sam ja Verle, te je rekao: Ovog malog! Nagovaraše ga da uzme jačeg, ali on nije želeo, navodno, ja mu odgovaram, ima dve krave koje može da čuva i to mu je dovoljno.“
Fridrih Verle nije razumeo ništa o čemu su razgovarali. Tresao se od straha kao osa. Samo, odjednom – Đuriš je izvadio novac. Veoma puno novca!
„On je mene, inače, kako sam kasnije saznao, otkupio na godinu dana, iako su, obično, otkupljivali na mesec, dva,“ kaže Verle ne odlazeći iz sveta uspomena:
„Išli smo pešice iz Bačkog Jarka u Novi Sad. Gospodin Đuriš se samo osmehivao i tako smo hodali. Došli smo do neke kafanice u koju smo ušli. Sebi je naručio čaj, meni takođe. Kada smo popili čaj, žurili smo na stanicu u Novom Sadu, jer smo od Jarka do grada imali 11 kilometara, da bismo stigli na večernji voz, jer su tada vozovi išli samo ujutru i uveče. Kada stigosmo u Novi Sad, uhvatio je prvi fijaker i na stanicu! Uhvatili smo večernji voz.“
U Petrovac su stigli po mraku. Zaustavili su se pri ciglani. Sa njenog prozora je, kao svetionik, titrao samo tanak plamičak sveće koja je gorela u kuhinji.
„Došli smo k vratima. Srce je skakalo kao ludo. Gospodin Đuriš me je ostavio da stojim pred vratima i ušao je unutra bez mene. Sto je bio pripremljen, čekali su samo nas. Moja mama je zadrhtala i počela da plače. A on kada je to video, počeo je da se smeje. Prišao je vratima, otvorio ih i uvukao me unutra. Tek onda je bilo plača! Tako sam došao u Petrovac i u Petrovcu sam i ostao. Tako nešto se ne može zaboraviti…“
Bački Petrovac – životna luka Fridriha Verlea
Fridrih Verle isprva u Petrovcu nije razumeo ni reči. Ni sa kim nije mogao da razgovara.
„Izađeš u dvorište, sretneš radnike, a ne možeš da popričaš,“ priseća se svojih prvih dana u Petrovcu, kada je imao 13 godina. „Puno godina sam se mučio sa jezikom. Naučio sam malo srpskog, jer je mama znala nemački i mađarski, ali je znala malo i srpski, pa se mogla dogovoriti, ali ja, ispočetka, ne.“
Jednog jutra je Fridrih pitao mamu: „Mama, šta ćemo raditi?“
A ona odgovara: „Ti još uvek nemaš šta da radiš!“
„Ali ja želim da radim,“ odgovara trinaestogodišnji Verle, koji je preživeo koncentracioni logor u Bačkom Jarku.
„Onda mi donesi drva.“
A on ugleda u dvorištu puno nasečenog drva i sekiru. Uzeo ju je i celog dana je sekao drva… Tako su izgledale prve Fridrihove nedelje u Petrovcu. Tek kasnije došli su dani ispunjeni dečijim smehom, galamom i igrom sa vršnjacima.
„Nisam više išao u školu. Kada sam se pridružio deci, to mi je bilo najmilije. Bilo je puno dečaka, puno devojčica, ali sam se više posvetio devojčicama,“ priznaje Verle šeretskim osmehom. „One su želele da me nauče da pričam slovački, čak su donosile udžbenike da me uče. Dečaci su zbijali šale, igrali žmurke, a ja sam, najradije, sa devojčicama na klupi bubao slovački. I naučio sam ga, ali je moralo proći puno godina da bih se navikao na š, ž i slične glasove koji ne postoje u nemačkom.“
***
Fridrih Verle je radio u Petrovcu, najpre kao zidar, a kasnije u ciglani i u drugim zanatskim preduzećima. Neko vreme je zarađivao u Nemačkoj. Vojni rok je odslužio u Srbiji. Oženio se Petrovčankom, sa kojom ima dvoje dece, sina i kćer. Oni su porodice, takođe, osnovali u Petrovcu. Sa porodicom do danas živi u Bačkom Petrovcu. Srbiju smatra svojom otadžbinom i nikada nije planirao da se odseli u tuđinu.
Kraj serijala za koji je fotografije uradio studio:
Pridaj komentár & Dodaj komentar