„Putovanja služe da te obogate, duhovno, edukativno, da odmoriš od svoje svakodnevnice i uploviš u neki potpuno drugi prostor, kulturu, ljude… Da kada poželiš trenutak mira, nađeš neki skriveni kutak tišine i samo sediš i posmatraš šta se dešava oko tebe, a opet kad poželiš da otkriješ neke nove uličice, samo zalutaš i izgubiš se u njima,“ Nataša Lukač objašnjava šta je za nju smisao putovanja.
Čim stigne na njoj nepoznato mesto pogledom upija drugačiju kulturu, isprobava novu hranu i upoznaje lokalce. Ponekad doživi i kulturni šok od konteksta koji je šareniji od onog u kom je odrasla. Iz Bačkog Petrovca je. Govori šest jezika, a od malenih cipelica zacrtala je sebi cilj.
„Od svoje jedanaeste godine sam govorila sebi da ću jednog dana puno putovati i uvek sam imala jednu svesku gde sam isecala članke o putovanjima iz novina i lepila ih tamo, i pravila sebi svoju knjigu putovanja, jer sam uvek obožavala putopise,“ prepričava Nataša.
Završila je osnovne akademske studije na odseku za turizam u Novom Sadu. Omiljeni predmet joj je bio ekološki turizam, pa je tako rešila da svoje znanje produbljuje u ovom smeru. Trenutno je na masteru za održivi turizam na Portugalskom univerzitetu Politecnico di Leiria, koji joj omogućava da putuje, ali i da radi jer su predavanja i ispiti onlajn. A trenutno su joj koferi raspakovani u Bratislavi gde radi za jednu marketing kompaniju.
„Htela bih u bliskoj budućnosti da se okrenem i ka sferi održivog turizma tako da za sad pratim koje su mogućnosti u kojoj državi. Rešila sam da sačekam da završim studije, da steknem iz te oblasti nova i korisna znanja,“ planira naša sagovornica.
Održivo putovanje je ono koje je u skladu sa prirodom, životinjama, ne uništava okolinu ili kulturu tog naroda, ne utiče negativno na lokalno stanovništvo. Između ostalog to znači kupiti lokalno, jesti lokalno, podržati lokalnu ekonomiju. Kao primer ovakve prakse Nataša navodi taksu na ulazak u Veneciju, zabranu kupanja u Australiji radi zaštite korala ali i bojkotovanje jahanja slonova na Tajlandu, plivanja s kitovima, neuznemiravanje morskih životinja.
„Neki gradovi propagiraju da turisti kao transport koriste električne trotinete i bicikle kako bi zaštitili okolinu. Uopšteno, u putovanju je najbitnije što manje negativno uticati na promenu okoline i minimalizovati enviromentalni uticaj,“ navodi Nataša.
Putovanje deli na tri faze: planiranje, realizacija i sređivanje utisaka. Euforija kod nje vlada tokom svih faza. Najomiljeniji momenat puta joj je let.
„Obožavam da letim avionom, uvek gledam nekako da sedim kod prozora. Kao neko malo dete koje je jako ushićeno dok gleda kroz prozor te oblake,ili obrise gradova, planina,“ priča.
Bezbednost na putu
Strah od leta nije jedini koji ometa ljude da ostvare svoje snove. Onaj ko se boji da putuje – jednostavno ne putuje, kaže ova avanturistkinja. Često voli da odluta sama što teorijski, za žene, nije bezbedno. Nataša deli savete koje je čula.
„Nositi prsten na ruci da se zna da si zauzeta, ili kupovati piće uvek hermetički zatvoreno i držati ga u ruci. Ako si u nekom nepoznatom gradu, predveče šetaš i još nisi upoznata sa tom okolinom – ne koristi slušalice vec upijaj okolinu, ljude, zvuke. Same putnice redovno svojoj rodbini treba da javljaju plan puta, da ukoliko im se nešto desi, postoji neki trag,“ savetuje.
Putno osiguranje je „must have“ jer bolnice za strance umeju da budu prilično skupe, čak i za najsitnije povrede. Prevencija nekada može da bude i samo mazanje kreme protiv komaraca, ili nenaručivanje leda u mestima u kojima voda nije za piće. Ulična hrana uzima se samo gde jedu i lokalci.
Ostati bez dokumenata i novca u dalekoj zemlji može biti kobno, pa za mesta koja su opasnija Nataša preporučuje novčanike koji se sakrivaju ispod majice. U slučaju velikih rančeva, preporučuje navlake protiv kiše. Uvek treba imati dve različite debitne ili kreditne kartice, ukoliko jedna zablokira. Pre putovanja, valja istražiti mesta u koja se ide. Na siromašnije destinacije ne nositi skup nakit, savetuje naša sagovornica.
„Najveći paradoks je da se od svih zemalja koje sam posetila nikad se ništa nije desilo,a jedina krađa koja mi se desila bila je u Beogradu, gde su mi u gradskom prevozu ukrali novčanik iz tašne pre nekoliko godina. Tako da ni kod kuće nije na odmet imati otvoreno četvore očiju,“ priča Nataša kroz smeh.
Ova uglavnom solo putnica, kaže da niko ne može da garantuje da se nešto loše neće desiti, kada si sama ali i kada si s nekim. Međutim, ona nikada nije imala problema jer se oslanjala na svoju intuiciju i preporuke lokalaca.
„U Kuala Lumpuru stepenicama koje vode visoko do hrama upozorovaju turiste da ni po koju cenu ne vade iz tašni jelo, telefone i slično jer ima puno makaki majmuna koji ti skaču na glavu i samo uzmu i pobegnu na krov. Jedna Kineskinja nije marila i kako je vadila da uzme flašicu s vodom, majmun je skočio na nju, zaronio u tašnu i počeo da vadi stvari,“ prepričava Nataša.
Trikovi za jeftina putovanja
Nataša je svoje prve pečate u pasošima „lupila“ preko Erazmus+ programa, koji su namenjeni mladima. Omladinske razmene koje mogu da traju od nedelju dana do nekoliko meseci kompletno su finansirani iz fondova Evropske unije. Put, smeštaj i hrana su obezbeđeni, a dovoljno je samo prijaviti se i „držati fige“.
„Ovako sam obišla Balkan, bila u Norveškoj na omladinskoj razmeni, Luksemburgu, Španiji, Italiji. Veoma bih preporučila svim mladima koji vole da putuju i upoznaju mlade širom Evrope da istraže koje omladinske organizacije imaju u ponudi Erazmus+ i prijave se,“ navodi Lukač.
Kada su jeftine avionske karte u pitanju, postoje kompanije koje daju povoljnije karte nego za autobus i voz. Za njih je potrebno redovno pratiti njihove sajtove ili pretraživače kao što su Momondo ili Skyscanner. Najjeftinije se može proći ako se karte kupuju par meseci unapred, i da se putuje sredinom nedelje. A nekad je potrebno osloniti se na sreću.
„Ja sam pre nekoliko godina kupila povratnu kartu Beč- Ibica, Beč- Milano, Beč- Bilbao za ukupno šest centi! Fora je bila u tome da je sistem pustio u prodaju karte u četiri sata ujutru jer je aviokompanija otvorila nove rute iz Beča za samo nekoliko hiljada mesta za one koji su bili srećne ruke,“ govori Nataša.
Za besplatan smeštaj tu je Couchsurfing platforma koja je rasprostranjena širom sveta – gde neko ko ima slobodan kauč ponudi ga turistima bez naknade. Nataša preporučuje da uvek treba pogledati komentare ljudi koji su billi kod dotične osobe, da li je osoba pouzdana ili ne. Volontiranje u hostelima takođe može biti besplatna opcija. Za to postoji stranica Workaway, ali se hosteli takođe mogu pitati direktno.
„Bila sam u hostelu na ostrvu Palawan na Filipinima gde sam radila par sati na recepciji, a imala sam za džabe smeštaj i jedan obrok dnevno,“ govori Nataša.
Lepe i ružne stvari
Spisak mesta gde je putovala prilično je dugačak i neverovatan. Uglavnom je to bila Europa, Azija i Afrika pa nam nabraja ono čega se seća: balkanske zemlje, Norveška, Švedska, Danska, Luxemburg, Španija (Madrid, Barselona,Ljoret del Mar, Ibica, Palma de Majorka), Italija (Milano, Rim, Bolonja, Firenca, Venecija, Sardinija), Portugal, Belgija, Francuska, Nemačka, Česka, Austrija, Grčka, Turska, Južna Afrika, Sejšeli, Tajland, Kina, Filipini, Malejzija, Indonezija – ostrvo Bali i Gili Trawangan ostrvo, Singapur.
Međutim, omiljenu destinaciju ne može da odabere jer svako mesto ima svoj šarm. Čisto kada pogledamo u bilo koji drugi grad, pa i onaj poreg koga živimo, možemo se nešto lepo izvući, pogledati, zapamtiti, veruje naša sagovornica. Ipak, rado se seti Sejšela gde su joj najlepše plaže na svetu ili kada je volontirara u hostelu na Filipinima.
„Zatim Singapur – najčistija i najurednija država koju sam ikad posetila, Južna Afrika – jedinstven doživljaj afričkog safarija i poseta Nacionalnom parku Pilanesbur, Norveška gde smo putovali oko 6h od Osla do Bergena autobusom – i taj krajolik koji se pružao celim putem je bio kao sa druge planete nestvarno prelep i neopisiv, ili ona tipična Italija koja može da se doživi u gradićima oko Toskane,“ nabraja Nataša.
No, putovanja nisu samo predivni krajolici, brčkanje na plaži i upoznavanje prijatnih ljudi. Ono podrazumeva i duga sedenja u neodubnim prevozima i gomilu nepredvidivih ali i opasnih situacija. Jedno takvo mesto je i Johanesburg sa svojih pet ipo miliona ljudi.
„Kada smo doputovali u hostel, dobili smo čitavu listu kako da se ponašamo. Postoje delovi grada gde ni u najluđim snovima ne odlaziš pošto su pod vođstvom bandi. Uvek kada smo išli iz hostela morali smo da kažemo recepciji kuda idemo – ako nestanemo da znaju bar kuda smo krenuli. Čim počne da se smrkava – to znači da moraš da budeš u smeštaju jer sve te tamne uličice postaju deset puta opasnije. Skupe satove ili mobilne ne pokazuješ u javnosti,“ nabraja listu preporuka naša putnica.
Svaka kuća koja nije u siromašnom delu grada ima video nadzor i bodljikavu žicu. Imali su svog taksistu kojeg im je poručio hostel, a koji ih je vozio svuda, koji zbog krađa nosi dva novčanika, ali opet uspeju da mu otuđe oba.
„Naravno mi smo se svugde kretali u grupici od tri do šest ljudi i uvek pratili uputstva i sve je bilo tokom celog puta okej, ali je veoma čudan osećaj kada pomisliš da si u jednom od najopasnijih gradova na svetu,“ priča Nataša.
Još jedno iskustvo koje „otvara oči“ doživela je kada je posetila zatvor Iwahig na Filipinima, gde je omogućena poseta turista. Upoznala je zatvorenike koji vrlo rado pričaju svoju priču. Neki su krali da bi preživeli, neki su dilovali drogu jer nisu mogli da nađu posao da prehrane porodicu, prepričava Nataša. Ovo su tužne priče koje ostanu urezane u sećanje i veoma dugo nakon odlaska odatle.
„Upoznali smo jednog zatvorenika dok je prolazio. Radio je u kuhinji. Ponudio nam je voće kao dar. Imao je iskrene, umorne oči ali nam je ukratko ispričao da je on tamo jer je preuzeo krivicu za brata. Brat mu je učestvovao u tuči u kojoj je obogaljio čoveka, a pošto on ima porodicu a ovaj ne – ovaj je toliko bio brat da je preuzeo krivicu na sebe i dobio kaznu od 15 godina. Sa veoma tihim glasom i osmehom nam je rekao da ima još dve godine i izlazi,“ prepričava naša sagovornica i dodaje da se nakon odlaska u zatvor brat na slobodi odrekao ovog nedužnog brata zatvorenika.
U luda iskustva ubraja kada je zakasnila na avion u Kijevu. Iako je imala sedam sati do leta za Istanbul, zaboravila je na vremensku zonu, pa je na ukrcavanje stigla u poslednjem trenutku, dovoljno da čuje „sorry, you are late“. Ova situacija ne bi bila toliko strašna da ostatak putovanja za Južnu Afriku nije bio isplaniran tačno u minut, a karte sve kupljene.
„Najgori osećaj je kad tačno ispred vidiš još parkiran avion. Zatvaraju vrata, a ti ostala na aerodromu. Od tada uvek proverim vremenske zone,“ priseća se Nataša, sada kroz smeh.
Čežnja za domom
„Dom mi ne nedostaje samo ponekad, već uvek, pre će i biti nostalgija, jer su ipak moji prijatelji i rodbina tu.., Ali s vremenom naučiš da živiš negde drugde i prilagodiš se tome. Dom je uvek samo jedan i to je mesto gde si se rodio i odrastao, a svi koji žive mimo tog mesta, pokušavaju da stvore drugi dom, posle nekog vremena čovek se navikne da ide tamo-amo i prihvati to,“ govori naša sagovornica.
Ipak ne planira da se vrati u Srbiju za sad. Kaže da se to može desiti jednog dana. Uvek se rado vraća kući jer se ovde odmori, poseti porodicu, prijatelje, psa i uvek joj je drago da ih vidi. Sledeća avionska karta na njenom spisku je ona za Portugal.
„Želim da upoznam grad i okolinu gde mi se nalazi fakultet, usput na nekoliko dana bih išla i na Azorska ostrva gde je priroda nestvarna. Nadam se da će se to ostvariti,“ planira Nataša.
Pridaj komentár & Dodaj komentar