Search and Hit Enter

Naša kultura otpora: “Rodno mesto kulture otpora je stanje neslobode.” (4/6)

“Jedna od najvažnijih parola koja se ovih dana na njima može videti je poruka – “Nisi sam”. Nisi sam u strahu, u izgubljenom građanskom i ličnom dostojanstvu, siromaštvu, nisi sam dok trpiš autoritarnost i kaznu zbog sopstvenog izbora,” kaže kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić, koja podseća da se otpor nalazi u ljudskom kodu.

Zbog toga se na kulturu otpora, koja je tema portala “Storyteller” već nekoliko nedelja, može gledati kao prirodu čoveka. Sa Aleksandrom Đurić Bosnić smo popričali otvoreno na goruću temu kulture otpora.

Gde se rađa kultura otpora?

A.Đ.B.: “Rodno mesto kulture otpora je stanje neslobode. U istorijama civilizacija i kultura svaka tiranija, svaki uzurpatorski autoritet i svaki represivni, ideološki i politički sistem imali su svoje tačke sloma, pokretane pobunom, otporom i nepristajanjem, kao svesnim destrukcijama zadatog smisla u egzistenciji, etici, estetici… Od arhetipskih matrica i mitologija do autokratskih režima i totalitarističkih poredaka i pretenzija u 20.veku, kultura otpora je ugrađena u naše psihološke kodove i naše mogućnosti izbora.

U svakom trenutku slobodni smo da biramo. Takvi izbori su jednako i naše krize, onda kada zahtevaju mobilizaciju naše hrabrosti i volje da se odupremo, suprotstavimo i pobunimo, i naše šanse – da osvojimo slobodu kao ljudskom biću imanentno pravo, ili je povratimo onda kada je to pravo na bilo koji način osujećeno. Kako je nemoguće biti delimično slobodan, jednom nogom u slobodi a drugom u prisili, kultura otpora se prepoznaje po svojim atributima – beskompromisnosti i akciji u pravcu željenog cilja, osvajanja slobode, bilo da je reč o ideološkoj, političkoj, rasnoj, polnoj, umetničkoj… Vremena jednako pamte svoje nasilnike i diktatore, baš kao i rodonačelnike kulture otpora ili pobune. Otpor generisan u polju kulture nastupa onda kada su ugroženi čovek i njegovo pravo da misli i govori, kada su obrisane granice između zadate stvarnosti i zadatog smisla i onoga što zaista jeste, u ime ideološkog koda ili političkog imperativa. Kultura i kulturni sistemi izumiru upravo onda kada do mere sopstvenog utihnuća, ne odgovore otporom na represiju i diktate loših paradigmi.”

U svakom trenutku slobodni smo da biramo. Takvi izbori su jednako i naše krize, onda kada zahtevaju mobilizaciju naše hrabrosti i volje da se odupremo, suprotstavimo i pobunimo, i naše šanse – da osvojimo slobodu kao ljudskom biću imanentno pravo, ili je povratimo onda kada je to pravo na bilo koji način osujećeno.

Aleksandra Đurić Bosnić

Zašto je važna kultura otpora ili otpor kulture za uređeno društvo?

A.Đ.B.: “U uređenom društvu ultimativno i imperativno propisivanje mišljenja i zadatih kodova ne postoji. Da bi jedno društvo uopšte moglo da bude dobro uređeno, neophodno je polje kulture ostaviti slobodnim i otvorenim. Ukoliko je praksa drugačija, pre ili kasnije, dogodiće se odgovor. Jedan od kriterijuma stepena uređenosti društva jeste upravo odnos prema kulturi, baš kao što je ona i pokazatelj stepena uzurpiranosti ili stepena slobode. Kada pogledate kulturni sistem danas u Srbiji, vidite da je reč i o jednom devastiranom i opasno oštećenom društvenom sistemu koji počiva na principima uzurpacije i degradacije.

Zbog toga jedini odgovor jeste kultura otpora ili otpor kulture, u zavisnosti od ugla gledanja. Naravno, ni najuređenija društva nisu pošteđena loših provokacija i iskušenja u smislu plasiranja ne-vrednosti i potencijalno destruktivnih impulsa i modela. I gotovo da je pravilo – iz polja umetnosti, filozofije, medija… – ovakvi akutni iskoraci bivaju prepoznati i prozvani. Kultura ima ulogu uzbunjivača. Dobro uređeno društvo je otvoreno, a takva je i njegova kultura.”

“Kultura ima ulogu uzbunjivača. Dobro uređeno društvo je otvoreno, a takva je i njegova kultura.” / Foto: Hosh Barwick / Unsplash

Da li se kultura otpora manifestuje u umetnosti kod nas isto ili slično kao u svetu, odnosno inostranstvu?

A.Đ.B.: “I mi smo svet, iako se često čini da smo daleko od njega. Bez obzira na ideološka laviranja, mehanizmi tiranije i uzurpacija su isti, pa je i rukopis kultura otpora koje su odgovor njima, bez obzira na svu raznolikost i nepredvidljivost u raznolikosti – isti. Ne postoje normirane poetike ili priručnici za kulture otpora, njihova autentičnost i usmerenost na gotovo alhemijsko pretvaranje nevrednog u vredno, na raskrinkavanje veština loših mešetara, je u isti mah usmerenost na tri principa – prepoznavanje, dekonstrukciju i supstituciju putem akcije. Pitanje „Zašto?“ suvišno i opasno za mitomanstvo i mitotvorce, za nosioce kulture pobune je ono koje se nalazi i na početku i na kraju. U tom smislu, Sokrat i Orvel su jedno.

Međutim, za sve režimske i apologetske mejnstrim kulture upitanost o smislu i istinama je jeres. Subverzivne umetnosti prirodno su usmerene ka suprotstavljanju jednoznačnostima i „jedinim istinama“ i programski vode u iskorak iz postojećih društvenih normi. Budući takve, one su pokretači volje za promenom. Svuda, i onda kada je to potrebno, ili kada postane neophodno. U Srbiji danas imamo, baš kao da nikada nismo prošli kroz iskustvo devedesetih, ili upravo zbog iskustva i „bolesti“ od koje nismo uspeli da se izlečimo, uznemirujuću sliku zatvorenih institucija kulture, osujećenih kreativnih napora, umornih kulturnih poslenika, demotivisanih i kafkijanski svedenih na nivo službenika, nekompetentnih političkih kadrova kao njihovih direktora i su-kreatora aktuelne kulturne politike, cenzure i autocenzure, kao gotovo u potpunosti ustoličenih mehanizama…

Alternativnoj i nezavisnoj sceni su ponovo uskraćena sredstva i prostori, nagrade su skoro po pravilu grubo politički i ideološki utilitarizovane. Šizoidno-manipulativnom tehnikom koketerije sa „evropskim“ vrednostima, kulturnim industrijama i „inovacijama“, sa savremenim modelima kulturnih politika, samo se simulira otvorenost. Na kulturu sećanja se ne pristaje i ona se brutalno falsifikuje, na fakultetima predaju osuđeni ratni zločinci, a pseudo-patriotski i nacionalistički diskurs ostaje, baš kao i devedesetih, najpoželjniji predznak svih pregnuća u kulturi. Oporavak od siline ovakve uzurpacije kulture će potrajati, sve i da se već sutra okonča. I ovog puta odgovor na izazov naći će se upravo u otporu kulture onima koji su je, kao svoj posed, okupirali.”

Pod utiskom naziva knjige “Umetnost i kultura otpora” autorke Milene Dragićević Šešić nastaje pitanje: da li otpor građana prvo postaje javno vidljiv u umetnosti, ili…?

A.Đ.B.: “Svedočanstvo o kulturi jednog vremena koje će čitaoci novih generacija nalaziti u knjizi Umetnost i kultura otpora Milene Dragičević Šešić je važno zbog njihovog prava na sopstvenu procenu i sopstveni stav.  Važan je izdavački potez Clia koji je ovaj uvid učinio mogućim. O jednom od najautentičnijih i najhrabrijih perioda u istoriji srpske kulture, o periodu kulture otpora devedesetih, nedopustivo se malo zna. Kultura otpora je, a naći će to i čitaoci na stranicama Milenine knjige, širi pojam od umetnosti kojom se ovakva kultura manifestuje. I, u njoj učestvuju svi njeni ko-kreatori, ne samo umetnici već i filozofi, sociolozi, politikolozi, novinari, profesori, ali i svi oni građani koji su njeni protagonisti. Zahvaljujući njima, građanima, kultura otpora upravo i može da preživi. Mislim da kada mu dođe vreme, oslobođenje nastaje kao veliki, simultani i nezaustavljivi proces.”

Kako, kao kulturološkinja, posmatrate proteste, koji se trenutno dešavaju u Srbiji – i politički, i ekološki?

A.Đ.B.: “Protesti koji se dešavaju u preko šezdeset gradova u Srbiji i koji imaju tendenciju rasta su veličanstveni građanski otpor kulturi straha u kojoj smo se zatekli, koju živimo svi. Jedna od najvažnijih parola koja se ovih dana na njima može videti je poruka – “Nisi sam”. Nisi sam u strahu, u izgubljenom građanskom i ličnom dostojanstvu, siromaštvu, nisi sam dok trpiš autoritarnost i kaznu zbog sopstvenog izbora. Tih par sati u nedelji kao da izlazimo iz carstva senki i ulazimo u punoću svojih egzistencija, par sati slobode i dostojanstva baš ovih dana u Srbiji, od mase nezadovoljnih tvore ono bez čega je svaka kultura osuđena na zatiranje – kritičku javnost koja zahteva da ostvari svoje pravo na slobodu. A ona bi morala postati neotuđivo građansko pravo i trajno stanje. I politički i ekološki, građanski protesti u Srbiji su nedvosmisleni i jasno artikulisan odgovor na etiku, politiku i praksu manipulacija, laži i nasilja aktuelnog režima.


Serijal novinarskih tekstova i intervjua pod nazivom Naša kultura otpora” nastao je u produkciji portala “Storyteller” i finansijski ga nije podržala nijedna ustanova, organizacija ili pojedinac.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.