Roxanne Gaucherand: Mladi će morati da se suoče sa posledicama ekološke katastrofe

“Moljac”, Beldocs Festival, 9-16. septembar

Radnja filma “Moljac”, koji će biti prikazan u selekciji Fireworks predstojećeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs (9-16. septembar), dešava se leta 2016. na jugu Francuske. Beli leptiri su izvršili invaziju na čitavu regiju; ljudi se zatvaraju u svoje domove, dok paralelno pratimo dvoje tinejdžera koji preispituju svoja osećanja. Sa rediteljkom Roxanne Gaucherand razgovarali smo o motivaciji za nastanak ovog filma i originalnom preplitanju lične priče sa angažovanim ekološkim temama.

Kako ste se odlučili da napravite ovaj film?

Roxanne Gaucherand: Sve je počelo kada mi je moja majka spomenula neobičnu invaziju leptira u mom rodnom gradu. Rekla je da je to bilo poput “snega u sred leta”. Počela sam da istražujem ovaj neobični i prilično misteriozni fenomen. Postojalo je puno video snimaka onlajn. Saznala sam da su oni uništavali pejzaž jedući divlje šišmire, dominantno drveće u ovom kraju. Bio je to savršen način da preispitam osećanja koja gajim prema rodnom gradu, i kako sve izbledi s vremenom. Počela sam da se pitam šta nam ovaj fenomen govori o svetu. U njemu su se ukrstile sve teme kojima sam se bavila – ekologija, odrastanje, horor filmovi, onlajn veze… Brzo sam shvatila kako želim da napravim film razigranim mešajući realnost i fikciju, kako bih predstavila lokalne strahove. Takođe sam želela da “sačuvam” ta mesta i te ljude koje volim.

Kao što ste pomenuli, u ovom filmu mešaju se ekološke teme sa temom odrastanja i sazrevanja. Na koji način ste želeli da predstavite tu vezu i šta im je zapravo zajedničko?

Roxanne Gaucherand: Mislim da će mladi morati da se suoče sa posledicama ekološke katastrofe. Odrastanje uz brigu za klimu je veoma karakteristično za moju generaciju i one koje dolaze. Ne hrlimo u budućnost puni nade; sa nama je uvek stresno osećanje da se svet koji poznajemo bliži svom kraju. Priča o odrastanju je povezana sa ovim strahom. Odrasli i stariji su pogođeni jer se njihov svet menja i nestaje, dok mladi jednostavno moraju da pronađu nove načine života, da se prilagode.

Pročitajte i: Kreativna radionica Artisa iz Bačkog Petrovca – avantura pravljenja dečijih igračaka i drugih predmeta od medijapana i drveta

Šišmirov moljac je poreklom iz Azije, ali je izvršio “invaziju” na Evropu u 21. veku. Šta nam ovaj ekološki slučaj govori o globalizaciji uopšte uzev?

Roxanne Gaucherand: To je jedan od mnogih slučajeva gde su životinjske vrste prelazile u novo okruženje zahvaljući međunarodnoj trgovinskoj razmeni, i potom pravile štetu. To je jedan od mnoštva simptoma globalne destabilizacije ekosistema.

Na koji način ste razmišljali o rediteljskom pristupu filmu?

Roxanne Gaucherand: Hteli smo da izgleda kao horor dokumentarac sa korišćenjem žanrovskih efekata, ali da ipak budemo i odmereni. Hteli smo da izgleda kao dokumentarac i fikcija, nekakav hibrid koji zamagljuje granice. To je balans koji smo napravili, jer smo pisali igrane delove dok smo snimali dokumentarne. Pošto leptiri lete noću morali smo da pronađemo niskobudžetnu metodu njihovog privlačenja i osvetljavanja mraka. To nas je dovelo do korišćenja baterijskih lampi. Takođe, zaista sam želela da oslikam pejzaže i predele koje sam volela uz dozu SF šmeka. Ranije smo radili na niskobudžetnim muzičkim spotovima i znali smo neke trikove koje smo hteli da primenimo u dokumentarnom stilu.

Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

Vaš film je imao dosta festivalskih prikazivanja širom sveta. Da li ste imali šansu da putujete tokom pandemije i razgovarate sa publikom?

Roxanne Gaucherand: Imala sam samo jedno festivalsko putovanje. Razgovarala sam sa publikom u Briselu na BRIFF Festivalu i specijalnoj projekciji, ali moram da priznam da mi mnogo nedostaje kontakt s publikom. Sa druge strane, film je prikazivan onlajn i znam da su ga videli neki ljudi koji inače ne bi mogli da dođu na te festivale. Dobijala sam zaista dobre reakcije onlajn, a neki festivali su se baš potrudili da uspostave virtualni kontakt, poput “Visions du Réel”, jednog od prvih festivala koji se prilagodio onlajn formatu. Ponekad sam tužna oko svega toga i osećam da nešto propuštam. Ponekad pomislim da sve te avione kojima se nisam vozila i ekološku logiku iza toga. To je jedan od mojih trikova da ostanem pozitivna!