Kultura drugačija

“Piši skraćeno da te razumem.“ Ili zašto je đacima pisano izražavanje i prepričavanje dugih tekstova težak zadatak?

skraćenice

Na klupi u parku sedi grupa tinejdžerki. U rukama drže telefone i veštim prstima brzo kucaju po ekranu. Tek povremeno okrenu telefon, pokazujući drugaricama ono što gledaju, pa fotografiju ili video proslede jedna drugoj. 

Za stolom u restoranu roditelji i dvojica dečaka čekaju poručeno jelo. Čekanje se odužilo i dok roditelji razgovaraju, dečaci na telefonu igraju igricu, smejući se kada jedan izgubi. 

Gotovo svako bi mogao da posvedoči da ovakve ili bar slične situacije nisu retkost, pa odrasli iz toga obavezno zaključe: “Današnja deca stalno drže telefone u rukama. Oni ne razgovaraju, samo se dopisuju”. 

A čuđenju nema kraja ni kada im vide pisanu komunikaciju na društvenim mrežama ili u vajber grupama, jer su rečenice pune skraćenica, pa je “ne mogu” postalo “nmg”, a “ne znam – nzm”. 

@storytellerrs Replying to @Nemanja Nele Ilic Dns (danas) pričamo o skraćenicama. Nzm (ne znamo) zašto ih toliko koristimo, vrv(verovatno) je to loša navika. 🙅🙅‍♀️ #onthisday #viral #bilingual #tiktokcreativity #howtotiktok #goviral #trendingnow #media #journalism #learning #languagechallenge @Anna Berédiová ♬ original sound – storyteller.rs

Medina i Milica, učenice sedmog razreda kažu da skraćenice svi pišu i razumeju. 

“Sa skraćenicama je mnogo lakše i brže napisati poruku” – dodaje Milica. 

Upotreba žargona i skraćenica svojstvena je tinejdžerima. Digitalno doba donelo je toliko novina i promenam. Mladi ne znaju kako je izgledalo vreme pre tehnologije. Odrastaju uz telefone, računare, internet i društvene mreže, pa je tome prilagođen i njihov način komunikacije. 

Međutim, korišćenje skraćenica ne može se vezivati samo za današnju omladinu. Tako je bilo i ranije. 

Svaka generacija imala je svoj način govora ili određene reči koje su koristili u razgovoru. To je jedan opšti fenomen i potreba za efikasnijom komunikacijom.

Aleksandar Baucal: „Kada komuniciraju dve osobe koje su bliske i dobro se poznaju, njima nije potrebna čitava reč, nego mogu da napišu skraćenicu, jer je to mnogo efikasnije.“

“Mladi nam, kroz jedan poseban medij, kao što su društvene mreže, demonstriraju opštiju osobinu komunikacije, kojoj svi težimo, a odnosi se na to da, kada komuniciraju dve osobe koje su bliske i dobro se poznaju, njima nije potrebna čitava reč, nego mogu da napišu skraćenicu, jer je to mnogo efikasnije” – kaže psiholog Aleksandar Baucal

Skraćenice koje mladi koriste u pisanoj komunikaciji najčešće nastaju izostavljanjem samoglasnika iz reči. Mogle bi se tumačiti i kao jedno obeležje grupe, u kojoj je prihvaćen i poželjan ovakav način pisanja, jer je uglavnom i rezervisan samo  za razgovor među vršnjacima. 

“Ne koristim skraćenice u školi, jer nije ispravno, a i nastavnica nam ne da” – kaže Medina.

Da upotreba skraćenica u pisanju nije zabrinjavajući trend i ne utiče loše na jezik smatra i Tatjana Kožul, nastavnica srpskog jezika i književnosti. Priseća se perioda epidemije korona virusa i online nastave kada je sa đacima najčešće komunicirala pisanim putem. Kaže, u porukama, domaćim zadacima ili sastavima koje su joj slali nikada se nije desilo da koriste skraćenice. 

“Oni znaju jasnu granicu između svakodnevne komunikacije sa vršnjacima i komunikacije sa roditeljima ili nastavnicima. Kada god su mi nešto slali, to je bilo vrlo učtivo i pravopisno ispravno. Ako nešto i nije bilo tačno, obično bih u odgovoru uzvratila onako kako treba da bude” –  priča naša sagovornica. 

Treba nam više razumevanja za promene 

Mladi uče iz primera, pa ukoliko roditelji ne razumeju skraćenice ili smatraju da bi ih trebalo koristiti samo u razgovoru sa vršnjacima, onda to treba da objasne deci i da sa njima komuniciraju bez skraćenica ili žargonskih reči.

Bilo je neminovno da razvoj tehnologije izmeni način druženja i utiče na međuljudske odnose, jer nikada nije bilo toliko kanala za razgovor i dopisivanje. 

Pored stvarnog živi se i virtuelni život u kojem se najčešće kreira ulepšana i nerealna slika stvarnosti, a to je mnogo lakše izgraditi kroz pisanu komunikaciju i iza ekrana. Zato se stiče utisak da se današnje generacije manje druže uživo i ređe ostvaruju lični kontakt.  

“Nedostatak komunikacije, socijalizacije, kreativnosti, mašte i empatije. To vidim kao moguću posledicu digitalne komunikacije. Deca gube samopouzdanje, jer se na tim kanalima oni predstavljaju drugačije, a ni sami ne veruju u sliku koju su o sebi stvorili” – smatra nastavnica Tatjana Kožul.

Tatjana Kožul: „Nedostatak komunikacije, socijalizacije, kreativnosti, mašte i empatije. To vidim kao moguću posledicu digitalne komunikacije.“

Uz telefone i internet mladi su mnogo više povezani, jer u svakom trenutku mogu da se dogovore, pošalju poruku ili prenesu informaciju. Međutim, to ne sme da bude jedini način komunikacije i zabrinjavajuće bi bilo da uživo ne razgovaraju i diskutuju o svojim iskustvima, smatra psiholog Aleksandar Baucal. Veruje da mladi, ipak i dalje razgovaraju uživo, ali imaju drugačije teme i interesovanja, koje odrasli često ne razumeju.  Mada sadržaji kojima su izloženi na društvenim mrežama mogu da utiču na njihovo samopouzdanje, ni to, smatra Baucal, ne bi trebalo vezati samo za moderne generacije. I ranije su filmovi, reklame i televizija promovisali idealne i nerealne modele izgleda ili ponašanja. 

“Mi kao generacija srednje dobi, posmatramo mlade i uočavamo po čemu su drugačiji od nas, pa govorimo da ništa nije kako treba i da propadamo. Ali ako se setimo mladosti, videćemo da su i naši roditelji mogli mnogo toga nama da zamere. Zato treba da imamo više razumevanja za promene” – zaključuje Aleksandar Baucal.

Promene su donele i dominaciju vizuelnog sadržaja, jer je internet preplavljen različitim videima i fotografijama. Privlače ih brze i kratke forme, pa je kod đaka slabo razijena čitalačka navika, primećuje nastavnica Tatjana Kožul, koja je i autorka bloga o knjigama “Tatjanin svet knjiga”. Sve to utiče na smanjen fond reči i veštinu tečnog, verbalnog izražavanja. 

 “Njima je dosadno na našim časovima i stalno traže dodatnu animaciju koja će ih zainteresovati. Potreban je dodatni napor da se kod njih podstake mašta. Nekada je bio dovoljno da zamišljamo, a deca sada hoće i da vide” – govori Tatjana za Storyteller. 

Sve se menja – obrazovni sistem ostaje isti

Promene su normalne, oduvek su se dešavale i vremenom se, u većoj ili manjoj meri, sve menjalo, počevši od tehnologije, interesovanja mladih, načina komunikacije i učenja do pojma pismenosti. Problem nisu ni nove skraćenice, ni drugačiji načini komunikacije, već to što kod nas ove promene nisu, na pravi način, ispraćene kroz obrazovni sistem. Tako je već više od pola veka. 

Nekada se pismenost odnosila samo na pisanje, čitanje i računanje, a danas govorimo o različitim tipovima pismenosti, jer se promenilo i shvatanje ovog pojma. Osnovnu pismenost ima svako ko je završio prvi razred osnovne škole, zna pravilno da koristi sva slova, ume tačno da napiše i pročita jednu smislenu rečenicu. 

Ali to odavno više nije dovoljno. 

Traži se znanje pisanje različitih vrsta tekstova, a to je  funkcionalna pismenost, pojašnjava Svetlana Tomić, književna teoretičarka i autorka “Priručnika za funkcionalnu pismenost”.

“Obrazovni sistem u Srbiji se nije prilagođavao promenama i potrebama društva, a to ima za posledicu da ni najbolji učenici nemaju dovoljno razvijene veštine pisanog izražavanja” – dodaje Svetlana Tomić. 

Od 2000. godine Srbija se nalazi u grupi zemalja u kojima se sprovodi PISA testiranje (Međunarodni program procene učeničkih postignuća). Svake treće godine petnaestogodišnjaci rade testove koji su vezani za čitanje, matematiku i prirodne nauke. 

Svetlana Tomić: „Gramatici nije mesto u drugom razredu osnovne škole.

Već godinama đaci iz Srbije beleže nepromenjivo slabe rezultate u svim oblastima koje se testiraju, pa se može oceniti da je i čitalačka pismenost na niskom nivou.

“Rezultati pokazuju da kod nas svaki treći petaestogodišnjak, kada čita neki tekst, ne može da navede osnovne ideje, ne može da ga prepriča i ne može da poveže informacije koje nisu direktno navedene u tekstu. Takođe, ne može da izvede osnovni, a kamoli složeniji zaključak, zatim da proceni tačnost neke informacije ili da shvati značenje apstrakcija” – navodi Svetlana Tomić.

Zvuči zabranjivajuće? I jeste. A da li se nešto uradilo? Svetlana Tomić kaže – vrlo malo. 

Umesto kvaliteta menjao se kvantitet i to jednako na štetu i muku đaka, nastavnika i nastavnica. 

Izvodi se zaključak da PISA testiranje služi samo da bi se učestvovalo, a ne da bi se dobijeni podaci koristili za planiranje promena u obrazovnom sistmu. 

Svetlana kaže da prosvetni kadar već dugo upozorava da je neophodno menjati školski program i pažljivije birati tekstove koji će se naći u čitankama. Čitanke su, dodaje, postale šarenije, ali ne i zanimljivije đacima i postoji raskorak između školskog programa i psihičkog razvoja dece. 

Smatra da gramatici nije mesto u drugom razredu osnovne škole.

“Od šezdesetih godina prošlog veka u istraživanjima se uočilo da deca u četvrtom razredu osnovne škole ne znaju da prepričavaju tekst. Od tada do danas, problem nije rešen. Kao prvi razlog za ove probleme, navela bih ignorisanje struke i ostajanje na istom programu i pristupu uprkos promenama koje su donele nove tehnologije” – ističe Svetlana Tomić.

Na PISA testiranju posebno se vrednuje sposobnost procenjivanja tačnosti informacija. Đaci treba da razlikuju mišljenje od činjenica, te da napišu svoje stav o određenoj temi. I u ovim oblastima naši učenici i učenice pokazuju slabe rezultate. 

Sledeći put kada pomislimo da su ranije generacije bile drugačije, možda bolje, trebalo bi i da se zapitamo: “Da li smo kao društvo uradili sve što je potrebno da bismo ispratili promene i mladima pomogli da postignu mnogo više?” U obrazovanju očigledno nismo. To je test koji nisu položili ni sistem, škola, a ni roditelji. 

Fotografije korišćene u tekstu su iz arhive sagovornica i sagovornika, osim naslovne.

O autorovi/ke & O autoru/ki

Brankica Matić

Banjalučanka iz Novog Sada. Planirala da se bavim nečim drugim, ali me novinarstvo pronašlo. Uporni optimista. Volim da pišem i "ispravljam krive Drine".

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.