Slovačka sudbina srpskog vojnika Isaija Petrovića u Velikom ratu

Zvali su ga jednostavno Srbin. „Veselo nam zasviraj!“ – viknuli su uz čašicu u kafanici u Donjem Kubinu u Slovačkoj i Srbin je svirao.

Veseli tonovi, koji su izlazili iz Srbinovog akordeona, često su bili obojeni tugom za rodnim krajem. Za rodnim selom Veliko Krčmare nedaleko srpskog Kragujevca, koje je sa nepunih dvadeset godina nasilno morao napustiti. „Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija…“ –  pevao je i plakao, kada je Isaija Petrović, zvan Srbin, u  Donjem Kubinu shvatio da ulicama svog rodnog mesta više nikada neće koračati.

Srpski vojnik Isaija Petrović (1894 – 1918) je na sopstvenoj koži doživeo Veliki rat. Na posledice rata je i umro. kao redovnog vojnika su ga mobilisali 1914. godine u 4. pluk 2. bataljona. Prema informacijama kojima raspolaže profesor istorije Jaroslav Miklovic iz Stare Pazove, Petrović pred sam kraj prvog svetskog rata dospeva u austro-ugarsko zatočeništvo.

„Kada se srpska vojska povlačila prema Albaniji, u zadnjim bitkama srpske vojske na Kosovu Srbin biva ranjen i tad dospeva u austro-ugarsko zatočeništvo,“ kaže Miklovic, koji već decenijama istražuje Velki rat a posebno sudbine slovačkih i srpskih vojnika.

Austro-ugarski vojnici su ga kao vojnog zatočenika odveli u logor u Velikom Međeru, poznatijeg kao Logor smrti, u kojem je umrlo više od 5 000 Srba i Crnogoraca, 240 Rusa i nekoliko desetina Italijana. Nasreću, Srbin je imao sreću, jer je bio relativno zdrav, tako da ga šalju u Donji Kubin kao radnu snagu.

Isaijin otac Miladin (1874-1954)  i mati matka Jelena (1870-1943) su bili poljoprivrednici, tako da je sin isaija dobro znao, šta znače žuljevi na rukama seljaka, ali ipak je uspevao da sačuva svoju veselost. „Ljudi u Donjem Kubinu, odnosno u Mokrađu, ga se sećaju kao veselog mladića, koji je često svirao na akordeonu,“ priča Jaroslav Miklovic, koji je u kontaktu sa porodicom Isaija Petrovića, kao i sa ljudima, koji znaju istoriju ovog „malog“ čoveka u Donjem Kubinu.

I pored svog veselog karaktera, Srbin nije dugo poživeo. U svojoj dvadeset petoj umire na španski grip, na koji je u tom dobu umrlo i nekih 20 do 50 miliona ljudi. Umro je 17. januara 1918. u Donjem Kubinu a sahranjen je na groblju, koji se zove Mokrađ. O njegov grob se dan-danas stara jedna slovačka porodica iz Mokrađa.

„Šteta što nisu živi ljudi koji su ga se sećali. Mi znamo jako malo iz priče moje bake, koja je takođe imala samo jako malo informacija od Žofije Jurikove, koja joj je ostavila staranje o grob, “ priča Darina Jurašova iz Donjeg Kubina. „Moja baka je pominjala da je umro na španski grip, da je odlazio na svira na harmonici „na muzici“ u Mokrađu. Oko njegovog groba je bila i kovana ogradica, ali se vremenom raspala. Moja baka je posle postavila kovani krst. Viče o tome ne znamo. Pokoj mu duši…“

Osim oca i majke imao je sestru Desanku (1905-1981), udatu Stojanović, koja ima ćerku Radmilu i sinove Radmila a Predraga. Stojanovići, koji žive u Kragujevcu govore da je nekada bila tradicija postavljanja nadgrobnih spomenika i tada, kada se nije znalo gde je vojnik stradao ili umro daleko od rodnog kraja. „U najvećoj meri se radi o krajputašima. I mojem ujku Isaiju su roditelji postavili spomenik u rodnom selu Veliko Krčmare,“ objašnjava Isaijin bratanac Predrag Stojanović.

Lozu Petrovića nastavljaju porodice njegovog strica Živadina, koje žive u Velikim Krčmarima.

Prvi svetski rat i srpska vojska

Prvi svetski rat (1914 -1918)ili u istoriji ljudstva poznat kao Veliki rat bio je najveći konflikt u dotadašnjoj ljudskoj istoriji. Uzrok rata bio je rivalitet evropskih sila nad političkom i ekonomskom dominacijom u Evropi. Direktan povod je bio atentat u Sarajevu, do kojeg je došlo 28. juna 1914. godine, kada je član revolucionarne organizacije Mlada Bosna, Gavrilo Princip, inače Srbin iz Bosne, ubio austrougarskog prestonaslednika Franca Ferdinanda. Mesec dana kasnije, Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji, koju je ranije optužila da je organizovala atentat. I tako je sve počeo. Rat je ubrzo dobio svetske razmere.

„U prvoj ratnoj godini – 1914., srpska vojska je pobedila u bitkama na Ceru (avgust 1914.), Drini, Gučevu, Mačkovom kamenu i Kolubari (decembar 1914),“podseća istoričar Jaroslav Miklovic. „Međutim, početkom 1915. godine u Srbiji je izbila epidemija tifusa, koja je donela više od 100.000 žrtava (5 puta više od Cerske bitke). U oktobru 1915. godine, jače austrougarske, nemačke i bugarske trupe napale su Srbiju sa tri strane. “

Srpska vlada, međutim, nije odustajala, odlučila je da nastavi borbu, bez obzira na žrtve. Iscrpljena srpska vojska pokušala je da dođe do Vardara i dalje do Soluna, ali tu su ih Bugari napali. Srbi su bili prisiljeni da se povuku kroz albanske brdove ka moru, a zatim na ostrvo Krf. Celi državni aparat, trupe, civili su se povlačili. U proljeće 1916. oporavljena srpska vojska od 150.000 vojnika, naoružana novim oružjem i pod komandom Petra Bojovića, preselila se na Solunski front, gde su zajedno sa britanskim i francuskim jedinicama formirali solunski front.

„Na odlučujuću bitku se čekalo do 15. septembra 1918. godine“, podseća Miklovic. „Tada je došlo do proboja fronta i srpsku vojsku više niko nije mogao da zaustavi. Do 1. novembra cela Srbija je oslobođena. Za vreme rata Srbija je imala velike gubitke. Oko 1.250.000 ili 30% predratne populacije je umrlo. Gotovo svaki drugi muškarac u Srbije od 17 do 60 godina pao je u rat ili je umro na posledice.“

Sećanje na Isaija kao duhovni monument slovačko-srpske uzajamnosti

U priči srpskog vojnika Isaija Petrovića dominira tema čovečnosti. Radi se o sudbini „malog“ čoveka, o kojem teško da će se u istoriji pisati kao o heroju a koji svakako ima veliki udeo u pobedi. Za istoriju ona je ipak važna, jer se kroz nju prožima slovenska ideju  i slovačko-srpska uzajamnost.

Ona se naročito dokazala na kraju prvog svetskog rata, početkom juna 1918, kada je u Kragujevcu četa slovačkih vojnika koji su pripadali trenčanskom 71. pešadijskom puku austrougarske vojske digla pobunu. Četrdeset četvoro od njih se nikada nije vratilo u svoju rodnu slovačku zemlju, jer je kažnjeno streljanjem na Stanovljanskom polju u Kragujevcu. Sto godina od ovog tragičnog događaja se navršava sledeće godine…

Kakva je to igra sudbine?! Grobnicu streljanih slovačkih vojnika u Kragujevcu pažljivo neguju Srbi a grob Isaija, zvanog Srbinrbu jedna slovačka porodica. To je taj je duhovni monument slovačko-srpske uzajamnosti.

Fotografije korišćene u ovom članku jesu iz arhive sagovornika, osim fotografije iz Prvog svetskog rata, koja je iz arhive Narodne biblioteke RS.