Hiperprodukcija odeće osim što kreira nekvalitetne proizvode kratkog veka, nehumana radna mesta, doprinosi efektu staklene baste i generiše veliku količinu smeća. Deo rešenja za ove probleme je kupovina kod domaćih, malih proizvođača.
Potreban je 3.781 litar vode da se napravi jedan jedini par teksas pantalona, što je 33 kilograma emitovanog ugljen-dioksida. Godišnje se, dakle, na proizvodnju odeće potroši 93.000 kubnih kilometara vode, što je za oko dva puta više od zapremine Jadranskog mora. A 10% godišnje emisije ugljen-dioksida dolazi upravo od industrije odevanja, navodi Svetska banka.
Odeća brze mode šije se uglavnom u zemljama Azije gde je radna snaga jeftinija, a prava radnika nisu prioritet. Tako se može desiti da je komad koji nosimo na sebi sašilo neko maloletno lice ili osoba koja je za dvanaestočasovni rad plaćena premalo, bez prava odmora, bolovanja, prozora i ventilacije.
Jedino što se reciklira u brzoj modi je dizajn. Ideje se kradu od malih dizajnera koji za svoj trud ne dobijaju nikakvu naknadu, ili se vraća nešto je davno bilo popularno, poput čuvenih „zvonarica“. Kako postoje 52 sezone u prodavnicama brze mode, svake nedelje, potrošači mogu da zateknu nešto novo na ofingerima. Brza smena modnih trendova generiše i puno prodate ali i neprodate odeće koja nakon proizvodnje i hiljadukilometarske distribucije završi na otpadu.
I kako je odeća koja je proizvedena brzo, da bi se brzo prodala, napravljena i da brzo izgubi upotrebnu vrednost, kako bi se kupovalo još, često će takav komad biti napravljen od neke vrste plastike kao što su najlon, poliamid i poliester. Kako se ovaj materijal baš i ne razlaže u prirodi, već pretvara u manje čestice, odnosno mikroplastiku, ona iz naših veš mašina završava u Dunavu i drugim rekama, vazduhu i zemlji. Oblast uticaja mikroplastike na zdravlje ljudi je nova i samim tim još uvek neistražena.
Naše krpice
U Srbiju se godišnje uveze 19 miliona tona tekstila, od kojih je tek 0,3% sirovina, što znači da se uvozi uglavnom gotova odeća. Kako je hiperprodukcija navela da proizvedena odeća bude niskog kvaliteta, više od 5.000 tona samo u Srbiji završi na deponiji, prenosi eKapija.
Porodica Ivane Petraš iz Padine nije jedna od onih koja doprinose statistici jer kada je garderoba u pitanju, praktikuju princip „nula otpada“. Svaka krpica nađe svoju namenu, pa makar čak i stvarno postala krpa u očevoj mehaničarskoj radionici.
„Kod nas u porodici se jako voli taj krug nasleđivanja i uzimanja stvari jedni od drugih. Tako da ako ne ode kod nekog od nas, ode u Crveni Krst ili porodicama koje su u lošoj finansijskoj situaciji i koje ne mogu sebi priuštiti nove stvari,“ navodi Petraš i dodaje da su čak i neki lanci brze mode sakupljali polovnu garderobu, ali da je upitno koliko se zaista ona odlaže na pravi način.
Iako Ivana spada u kategoriju najčešćih potrošača brze mode, ona to slabo čini. Uglavnom kupuje kad joj nešto zaista treba. Kaže da su domaći proizvođači i polovna garderoba održiviji, ali i kvalitetniji.
„Više se opredelim za lokalne proizvođače kao i za second hand odeću – pola moje garderobe sam ukrala od majke ili uzela u second handu. Primetila sam da čak i stvari koje uzmem nove nikad ne traju duže od nekoliko godina, a imam second hand stvari koje imaju preko 30 godina. I popravljam i ušivam i volim iskoristiti do kraja sve što se može jer ne volim gomilanje stvari koje se ne koriste, a često se vežem za neki komad odeće pa ga ne dam i ne dam,“ navodi ova studentkinja književnosti.
Alternativa brzoj modi su lokalni krojači kao što je Krinolina iz Bačkog Petrovca. Osim ženske konfekcije, u ovoj radnji se prodaje dečija i radna konfekcija, kućni program, unikati ali i suveniri, a mogu se i prepraviti i popraviti omiljeni komadi. Vlasnica ove radnje, Jana Jašo , navodi da je u današnje vreme kada instant moda preovladava na tržištu, veoma zanimljivo uspeti i ostati veran svojoj misiji i viziji.
„Ali sreća je što je moda koju promovišu veliki, uglavnom za jednu starosnu populaciju, a u isto vreme uglavnom u jednoj veličini. Neću da pominjem kvalitet. Naročito naši kupci, kada im je potrebno kvalitetno i unikatno odelo, znaju da su kod nas na pravom mestu, uglavnom u svečanim i važnim prilikama, i zato nam je to velika čast ali i odgovornost,“ navodi Jana Jašo.
Krinolina je osnovana 1999. godine, ali strast ka modi datira mnogo pre toga. Jana Jašo je od malena volela šivenje, pa je nakon prve haljine koju je sašila za lutku, krojila za svoje najbliže. Škola za tekstil je bio očigledan izbor.
„Reklo bi se da se preduzetnici jednostavno rađaju. Posle završetka srednje škole put se jednostavno otvorio. Ovaj put pratim skoro 30 godina,“ objašnjava Jana Jašo.
Kao na traci
Kada okrenete komad odeće koji trenutno nosite, na etiketi će verovatno pisati da je on proizveden u Kini, Bangladešu, Indoneziji ili Vijetnamu, iako ste taj proizvod kupili u Srbiji od kompanije iz Zapadne Evrope. Kako se u EU neka osnovna prava radnika uglavnom uvažavaju, a plate su dovoljno visoke da se hiperprodukcija ne isplati, trgovcima je jeftinije da svoje proizvode transportuju hiljadama kilometara preko globusa.
Kod nas za šivaćom mašinom sedi 47.000 ljudi, a prosečna neto zarada u tekstilnim halama je u 2017. godini bila 218 evra, što je približno platama u Aziji. Uslovi rada takođe nisu na zavidnom nivou, a ukoliko se na njih požale, radnici jednostavno dobijaju odgovor „vrata su tamo“.
Ono što brzu modu razlikuje od malih proizvođača jesu i uslovi rada. Ana Spevak zaposlena u Krinolini, i sama je nekada radila u konfekcijskom društvenom preduzeću Tatran. Nakon završene škole za tekstil, posao je našla u ovoj fabrici, ali sreća je bila kratkog veka.
„Pošto sam imala nekih zdravstvenih problema, prva sam dobila otkaz. A i firma je već propadala. Nisu nas prijavili i tako smo jedan po jedan, mi mladi, odlazili,“ navodi Spevak.
Tatran je u stečaj otišao 2008. godine nakon neuspešne privatizacije, tačno pola veka od osnivanja. Uslovi rada pred kraj, nisu bili za „poželeti“, objašnjava naša sagovornica.
„Osam sati rada, treba ispuniti normu. Imali smo jedino pauzu za doručak. Nije se smelo imati mnogo pauza,“ navodi Spevak i dodaje da kada postoji norma, veći je pritisak i posao lakše postane mrzak.
Sada kada radi kod malog proizvođača, nema normu i voli posao, rad sa ljudima i modu. Šiju se radna odela, modne kombinacije po dizajnu kupaca, haljine za mature i pričest. Problem je što je u Petrovcu ostao mali broj mladih, jer je dosta njih otišlo za Slovačku na školovanje, kaže Ana Spevak.
Kako se odeća po meri šije za svečane prilike, zabrane okupljanja usporili su proizvodnju. Kako niko nije očekivao pandemiju, ona je ipak poremetila planove svakog pojedinca na planeti. I Krinolinu je virus korona malo „izbacio iz koloseka“ i zato su planovi za budućnost nešto fleksibilniji.
„Navikli smo da planovi moraju da budu fleksibilni. Već znam da danas moramo da imamo zamensku kartu u rukavu. Ali uglavnom je važno da su naši proizvodi visokog kvaliteta i da su kupci zadovoljni,“ zaključuje Jana Jašo.
Pridaj komentár & Dodaj komentar