Šta sam naučila o ekologiji iz Budimpešte?

Te kasne julske noći videla sam lisice u dvorištu luksuzne kuće u Budimu. Vršljale po dvorištu sa bazenom, kao da tu dolaze svaki dan. Omela sam ih svojom prisustvom i one su sa blagom dozom radoznalosti pobegle. To je bilo blizu prometnog kružnog toka, sa autobuskim stajalištima i tržnim centrom. 

Skoro svako dvorište u ovom delu grada ima neko zelenilo. Ulice od usijavanja štite drvoredi. Kružni tokovi načičkani su cvećem. Naselje prožimaju parkovi i šumice, pa nije ni čudo što osim lisica, ovaj deo grada svojim domom nazivaju i ježevi, šojke i druge ptice koje nisam umela da identifikujem. Na rubovima grada nalaze se šume. Iako nisu na preteranim nadmorskim visinama sa njih se pruža sjajan pogled.  

Građani ali i gradska uprave nastoje da učine Budimpeštu zelenijom. 

Primer dobre prakse je Milenariš park. Na mestu nekadašnjeg industrijskog postrojenja sada se nalazi drveće, klupe, veštačko jezero, solarne ploče, fontana, viseća bašta. Iako nisam preterani ljubitelj nalickanih supersoničnih parkova sa pokošenom travom, svakako je bolje rešenje nego da se industrijske hale sravne sa zemljom, prostor zalije betonom i nacrtaju linije. Mesta za 500 automobila našlo se ispod parka. 

I jasno se oseti razlika u temperaturi između Budima i Pešte koja je oivičena načičkanim zgradama jednake visine, kako ne bi bile više od Parlamenta i Bazilike Svetog Ištvana. Nađe se i u toj ravnici po koji park, ali ne dovoljno za divlje životinje. Pa jedino što u njima divlja je mladež zapadne Evrope. 

Raduje me i Margitino ostrvo koje je umesto da postane “Budimpešta na vodi” rezervisana isključivo za one sa nadubljim džepom, ono je ustvari mesto za rekreaciju domaćih i stranih posetilaca. Između žbunja i drveća nalaze se igrališta, bazeni, mali zološki vrt, bioskop na otvorenom, muzička fontana, arhealoško nalazište i sportski tereni. Okružuje ga trim staza nešto duža od 5 kilomatara, sa javnim česmama i toaletima i teretanom na otvorenom koja gleda na Parlament. 

Za prevozom ne treba trčati

Budimpešta je prvi grad u kontinetalnoj Evropi koji je imao metro. M1 koji ide ispod čuvene Andraši ulice, putešten je u rad 1896. godine, na godišnjicu uspostavljanja Milenijumskog spomenika koji simboliše 1.000 godina od formiranja mađarske države. Išao je na svaka dva minuta, a njegov red vožnje se ne razlikuje značajno ni danas. 

Sada ovaj grad od 1,7 miliona stanovnika povezuje dobro umrežen sistem autobusa, tramvaja i četiri linije metroa, pa važi pravilo da za prevozom, kao i ni za devojkama/momcima ne treba juriti, jer će se brzo pojaviti sledeći. Karta za jednu vožnju je 135 dinara (450 forinti), dok je mesečna karta oko 2.700 dinara (8.950 forinti). Mlađi od šest i stariji od 65 godina se voze besplatno.

“Imam auto ali ga retko vozim. Nema potrebe kada je tako jeftin i efikasan javni prevoz. Ne moram da tražim parking,” rekao mi je jednom prilikom Nik, kapetan jednog turističkog broda na Dunavu. 

Osim na automatu, karte se mogu kupiti i u aplikaciji, a validiraju se skeniranjem QR koda ili prislanjenjem telefona na NFC čip. Onlajn se mogu iznajmiti i električni trotineti, ali i obični bajesvi kojih ima svuda po gradu. Prostora za biciklističke staze ima na peštanskoj strani, dok Budim može biti nezahvalan za one bez jakog kvadricepsa.  

Toliko sam bila iznenađena kulturom u saobraćaju da sam odmah pozvala prijatelje i familiju da im ispričam šta mi se dogodilo. 

Naime, dok sam prelazila ulicu, na pešačkom – podrazumeva se, iako nije bilo potrebe, stao mi je auto i to marke BMW! Predrasude o ljubiteljima ovih automobila i njihovog saobraćajnog nevaspitanja neretko su se pokazale kao tačne. Ovde čak i vozači ovih skupih kola staju pešacima! 

Kasnije je mi je jedan poznanik objasnio da to nije do kulture, već do dobro propraćenih ulica kamerama i kaznama za ovakva nedela. 

Ne bacaj!

U dvorištu one luksuzne kuće sa početka priče, kao i u svim ostalim dvorištima nalaze se dve kante- plava i žuta. Jedna je za reciklažu papira, druga za reciklažu plastike. Flaše i limenke se mogu odlagati u supermarketima za sitnu naknadu. 

Na žurkama je pre kupovine pića na šanku potrebno kupiti čašu od tvrde plastike. Ona se potom koristi do kraja večeri. Nije praksa kao kod nas da se iz limenke, pivo prespe u plastičnu čašu, duplirajući tako nepotreban otpad. Čaše od tvrde plastike uglavnom se ponesu kući. Međutim, ljudi sa kojima sam pričala smatraju kupovinu ovih čaša glupim, jer one ne mogu da se ponesu od kuće kako bi se koristile na žurci. 

“Kod kuće imam hiljadu čaša od tvrde plastike,” žali mi se Eduard. 

Ipak, iako mu ne trebaju, on ih ne baca. To je i cilj nekoliko “zero waste” prodavnica u ovom gradu za koje smatram da bi svako naselje trebalo da ima. Posetila sam jednu koja nosi naziv “Ne pazarolj” i nalazi se preko puta nekadašnjeg turskog kupatila. 

Proizvodi u toj prodavnici nisu unapred upakovani pa ih prodavačica Dori meri i pakuje. Slično kao u našim prodavnicama zdrave hrane, samo što se paprina ambalaža ovde dodatno naplaćuje, ali zato kupci mogu doneti svoju, pazariti višekratnu ambalažu ili se poslužiti teglama koje su drugi kupci doneli. Ove tegle su oprane u mašini, a kupci ih mogu ali i ne moraju vratiti.  

Kada sam u jednom domaćem supermarketu pitala da li mogu da donesem svoju ambalažu za rinfuz, prodavac se prvo začudio jer ga to nikad niko nije pitao, a onda je rekao da hranu moraju da pakuju u njihovu ambalažu zbog zdravstvene bezbednosti. 

Pitala sam Dori, da li su oni imali problema sa administracijom u tom smislu.

“Kada dolaze inspektori, predstave se kao obični kupci. Na kraju mogu i ne moraju reći da su iz inspekcije. Ja ih nikada nisam viđala,” priča mi ona. 

Cene su nešto jače nego u supermarketu. Razlog tome je što nastoje da nabavljaju od održivih proizvođača i lokalno koliko god je to moguće, kako bi smanjili karbonski otisak. Mango i ananas još nije moguće proizvoditi u Mađarskoj. 

Dori je je diplomirala arhitekturu prošle godine i dok ne pronađe posao u struci planira da radi ovde. Ovaj posao je izabrala jer se i kod kuće trudi da minimalizuje otpad i sviđa joj se ovaj koncept. 

Kaže da broj mušterija oscilira u zavisnosti od sezone. Uglavnom dolaze ista lica, ali se neretko pojavi i neko nov. 

“Znamo ih po imenu, pričamo sa njima. Sviđa mi se ovo mesto zato što je neformalno, pa jednostavnije stvaramo veze,” kaže mi Dori. 

Odlazeći od nje, posmatram grad. Razmišljam kako je za neke urbane probleme potrebno samo malo truda. Kada već postoji mogućnost prodaje rinfuza, trebala bi da postoji i mogućnost kupovine u višekratnoj ambalaži. Ništa nas ne košta, a prevencija je bolja od reciklaže. 

Naučila sam i da je redovan, dobro uvezan i brz javni prevoz recept za čistiji vazduh i manje gužve u velikim gradovima. Ljudi odbijaju da koriste automobile. Zbog toga ostaje više prostora za zelene površine, ptice, ježeve i veverice, ali i za izletnike, kvalitetno vreme sa prijateljima i porodicom, stvaranje lepih uspomena, pa i kojih simpatija.