Stefan Janjić (28) je završio osnovne studije novinarstva 2014. godine kao najbolji student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, nakon čega je na istom fakultetu završio master studije komunikologije. Od 2015. godine je doktorand na interdisciplinarnim studijama u oblasti društvenih i humanističkih nauka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dvostruki je dobitnik Izuzetne nagrade Senata Univerziteta u Novom Sadu, nagrade „Biće i jezik“ Fondacije za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića za esej „Svodljivost i fraza“ i tako dalje.
„Rođen sam u Bačkoj Topoli, ali sam odrastao u selu koje se sada zove Tomislavci. Sestre i ja imali smo sreće što naša mama nije imala sreće; nije imala posao, pa je sve svoje vreme posvetila nama. Maštao sam, naravno, o budućnosti, ali ne o novinarskoj ili univerzitetskoj, već glumačkoj karijeri“, navodi Stefan Janjić.
Tinejdžerske dane i nekoliko godina adolescentskog perioda je proveo u srednjoj školi u Subotici. Iako je mogao da upiše gimnaziju u Bačkoj Topoli, odlučio se upravo za grad na samom severu naše zemlje.
„Iz nekog razloga, kojeg danas ne mogu da se setim, mada je verovatno bio izraz nekog besmislenog tinejdžerskog bunta, otišao sam u Suboticu i te četiri godine proveo u učeničkom domu. Bio sam odličan učenik, ali se ni u čemu nisam posebno isticao. Dom me je naučio da se snalazim, da budem samostalniji, ali mi danas pomisao na te mikrosobe sa četiri kreveta i gašenjem svetla u deset deluje užasno. Sećam se da sam strašno želeo da budem glumac, a novinarstvo je bila samo rezervna opcija. Pokušao sam da ostvarim svoj san i stigao do užeg izbora, gde sam završio kao prvi „ispod crte“. Nisam konkurisao iznova, shvatio sam da sam tek prosečno talentovan za tu profesiju“, dalje govori Stefan.
Završio je osnovne studije žurnalistike, kao i master studije komunikologije, a zatim doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kako sam kaže, uložio je mnogo truda, ali ne toliko u same ispite koliko u ono što se dešavalo sa strane.
„Počeo sam intenzivnije da čitam, vodio sam blog, učestvovao na različitim obukama, koristio besplatne prilike da putujem i učim, da vežbam engleski, pokrenuo sam sa kolegama onlajn magazin Žurnalist koji sam samostalno uređivao, lektorisao i dizajnirao… Imao sam veoma malo slobodnog vremena, ali mi je prijalo da se stalno nešto dešava. Kada je o ocenama reč, mislim da sam osim znanja imao i mnogo sreće. Bačku Topolu nikada nisam zamišljao kao mesto gde bih mogao da se zaposlim, jer gradiću te veličine nije potrebno ništa od onoga što umem da radim.“
Stefan razne nagrade i priznanja koje je dobio doživljava na svoj način.
„Nagrade su mi, u trenucima kad sam ih dobijao, zaista mnogo značile. Kada studirate nešto što je u suštini neprofitabilno, poput novinarstva, nagrade vas na tren uvere da možda ipak ima nade da ćete jednog dana dobiti posao kojim ćete biti zadovoljni. Ipak, nikad nisam bio od onih koji kače nagrade po zidovima – što manje stare slave pred očima, to bolje.“
Stefana Janjića prepoznajemo i kao pisca. Njegov prvi roman, za čiji sinopsis je 2015. godine dobio NIN-ovu književnu stipendiju, zove se „Ništa se nije desilo“. Prvo izdanje ovog romana potpisuje Matica srpska, dok je drugo izdanje izadalvačka kuća „Imprimatur“ iz Banje Luke.
Stefan je u roman utkao upravo ono čime se profesionalno bavi – novinarstvo, ali pre svega propagandu, spinovanje, iskrivljavanje istine i činjenica.
„Uz retka ostrva slobode i smisla, medijska scena Srbije je jeziva. Danas je čak nesumnjivo gora nego devedesetih, kada je služila kao pogonsko gorivo za ratove i zločine. Ono što sam pokušao da opišem u romanu tek je predgovor ludilu kojem smo danas izloženi.“
Stefanov profesionalni angažman
Stefan Janjić je glavni i odgovorni urednik portala „FakeNews“, te je interesantno pitati ga koliko dezinformacija na dnevnom ili nedeljnom nivou registruju.
„Teško je proceniti ukupan broj i uticaj dezinformacija. U Srbiji je registrovano više od 2000 medija i ne bismo uspeli da registrujemo sve emitovane i odštampane laži čak i kad bismo angažovali celokupnu populaciju Srbije. Nedeljno objavljujemo dve do pet analiza, ali to je samo fraktal ukupne ponude dezinformacija. Na sajtu vodimo i statistiku o medijima koji proizvode i šire dezinformacije. Za prvo mesto se konstantno bore Alo i Informer, dok je na trećem mestu Kurir“, navodi Stefan.
Dolazimo napokon i do momenta migracije i konstantnog odlaska ljudi iz Srbije. Stefan Janjić kaže da razume svakog ko želi da ode iz ove zemlje. Prema njegovom mišljenju su razlozi verovatno toliko očigledni da ih je prozaično nabrajati, ali veruje da prednjači osećaj nepravde, i na ličnom i na opštem nivou.
Ponude iz inostranstva pristižu, Stefan ostaje u Srbiji
Stefan za sada ne planira da napusti ovu zemlju, iako je ove godine dobio dve pristojne ponude za rad u inostranstvu, ali ih je odbio jer je shvatio da ga one ne bi učinile srećnijim.
„U Srbiji se osećam najkomfornije. Taj osećaj nema naročito patriotsku podlogu, već je rezultat srećnih okolnosti koje su me zadesile – imam lep posao, sjajnu porodicu, prijatelje i kolege i uglavnom ne nailazim na probleme sa kojima se suočava većina ljudi u Srbiji. Dakle, ostajem u Srbiji jer imam sreću da živim kao da nisam u Srbiji“, objašnjava Stefan.
Razlog za njegov ostanak ujedno ne leži u pokušaju promene kolektivne svesti građana, niti u tome da menja nabolje stanje u državi.
„Nemam tako velike ambicije. Čak i kada bih nekim SF čudom dobio oružje kojim bih mogao da „menjam kolektivnu svest građana“, ne bih znao šta da učinim s njim. Kada je o medijskoj pismenosti reč, moje kolege i ja možemo malčice da pomognemo, uputimo, inspirišemo, ali svaki pojedinac na kraju krajeva mora da se bori sam za sebe i da konstantno jača svoj imuni sistem u borbi protiv toksičnih medijskih materija. Ja ne mogu da se osećam kao kod kuće onda kad ne mogu da govorim svojim jezikom. Otišao bih kada bih se osetio krajnje poniženo ili finansijski iscrpljeno. Ne vidim rad u inostranstvu kao relevantnu meru uspeha. Ključno je pitanje spokoja“, razmišlja Stefan Janjić.
Svakodnevno prati političko-društvena dešavanja u našoj zemlji, takođe medije koji o njima izveštavaju. Kaže da naslućuje užasan uticaj politike na nivo tolerancije.
„Ipak, budući da se ne bavim istraživanjem javnog mnjenja, ne mogu celovito da odgovorim na ovo pitanje. Međutim, ono što mogu da naslutim (na osnovu uzorka koji je svakako premali, a potencijalno i neupotrebljiv za šire zaključke) jeste užasan uticaj na nivo tolerancije i mogućnost dijaloga. Ovakva politika je kao stvorena za društvo hijena“, dodaje Stefan.
Pročitajte i članak Aleksandra Vranić u Slovačkoj živi već 26 godina i ima lepe uspomene iz Srbije
Razgovor sa Stefanom zaključujemo ne baš sjajnom prognozom, koja se odnosi na redovne i pristojne plate radnika, nezavisne medije, poštene izbore i slično.
„Ne vidim takve mogućnosti u skorije vreme. Ono što mi ostavlja malo više nade su deca. Imam priliku da sa kolegama putujem po Srbiji i radim sa učenicima osnovnih i srednjih škola. Neverovatno je koliko su, uprkos mitu o promašenoj generaciji, pametni, osvešćeni, kreativni… Možda je za neke generacije prekasno, ali mladi hvataju odličan zalet i jedva čekam da vidim na koji će način oni menjati državu u kojoj živimo“, kaže Stefan Janjić.
Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.
Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!
Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.
Pridaj komentár & Dodaj komentar