Buka nikad ne izlazi iz mode – više od tri decenije studentskih protesta 

Ukoliko bi putnik kroz vreme nekim slučajem ovih dana pao u neki od većih gradova Srbije, bilo bi mu teško da odredi u kojoj se godini, pa i deceniji nalazi. Studentski protesti osim tehnologije kojom se komunicira, vremenskog intervala i po nekih modnih detalja, u prethodne tri decenije malo se međusobno razlikuju. 

“Beograd je opet svet” – transparent koji ovih dana šeta na čelu kolone, dete je natpisa “Beograd je svet” kojim su studenti 1996. godine iskazivali nadu da će se stvari u društvu zaista promeniti. Studenti koji danas to platno čvrsto drže, tada su se rađali. 

“Ulica kao prostor delovanja protesta u vremenu raspada starog sistema pokazala se efikasnijom od institucija poput ustava, parlamenta ili sudova, koji su u toku devedesetih imali sve manji značaj, budući da ih je Milošević kontrolisao”, naveo je nekadašnji istraživač na Humbolt univerzitetu u Berlinu Đorđe Tomić u svom istraživanju “Studentski protesti tokom ere Milošević”. 

Plišana revolucija

Datum 9. mart 1991.  upisan je velikim slovima u borbi za demokratiju jedne zemlje koja ovo političko uređenje i dalje čeka. U ovoj borbi život su izgubili jedan demonstrant i jedan policajac. 

Svega nekoliko meseci posle prvih višestranačkih izbora nakon gotovo pola veka, na ulicama je bilo jasno da se političku pravdu tek treba izboriti. Povorku je poveo lider Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković, nezadovoljan pristrasnošću i cenzurom Televizije Beograd (danas RTS). 

Ipak, u masi koja je uprkos snažnim naporima milicije uspela da stigne na Trg Republike bili su ljudi sa različitim političkim opredeljenjem ali istim ciljem – pad režima Slobodana Miloševića. Vlast je na građane kojim treba da služi odgovorila tenkovima, vodenim topovima i vatrenim oružjem.

Dan kasnije borbi su se priključili studenti. Ovaj događaj nazvan je plišanom revolucijom, po uzoru na mirne proteste koji su par godina ranije doveli do pada komunističkog režima u Čehoslovačkoj. Protest je trajao do 14. marta, odnosno do ispunjenja zahteva.

Rukovodstvo Televizije Beograd je smenjeno, kao i tadašnji ministar policije. Drašković koga su uhapsili prve noći je oslobođen. Ukinuta je zabrana emitovanja televiziji “Studio B” i “Radiju B92” koji su tada predstavljali simbol pobune. 

Godinu dana kasnije studenti se ponovo okupljaju, ovog puta ispred zgrade Beogradskog rektorata. Blokiraju fakultete i traže ostavku Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade vlasti i opozicije. Takođe traže i objavljivanje imena studenata koji su poginuli u Hrvatskoj, kao i ostavke rukovodstva Saveza studenata Beograda. 

Blokade su trajale od početka juna do sredine jula i najavljeno je da će se protest nastaviti sledećeg semestra. Ova pauza dala je dovoljno vremena vlasti da promeni Zakon o univerzitetu i zabrani politički aktivizam u visokom obrazovanju. 

Pročitajte još i:

Varljiva zima 96/97

“Došlo doba da se šutne Sloba” bio je jedan od transparenata koji je stojao iznad glava desetina hiljada studenata koji su svakodnevno 125 dana marširali ulicama Beograda. Povod da obuku jakne i izađu na ulicu 17. novembra 1996. godine, pre svega niški studenti, a potom i omladina u drugim gradovima bio je jasan – da se formira nezavisna komisija koja će utvrditi rezulate izbora. 

Naime, u drugom krugu lokalnih izbora u većim gradovima pobedila je opoziciona koalicija “Zajedno”. Međutim, sutradan je pobedu proglasio Socijalistički pokret Srbije (SPS). Bilo je jasno da su izbori pokradeni. 

Zahtevima će se kasnije dodati i ostavka rektora i studenta – prorektora Beogradskog univerziteta. Ipak, glavni motiv za pobudnu je bio pad Miloševićevog režima, odnosno demokratizacija društva.

Vladajuća aparatura držala je sve institucije u šaci, pa i medije koji su tada bili u državnom vlasništvu. Zbog toga su se na ulicama nalazili i natpisi “Prodajem kremu za nevidljivost! Pitati u RTS-u. U potpisu – studenti.” ili “Televizija se bori za istinu! Prećutno”. 

Ipak postojali su mediji koji su bili svetionik slobode. Tako su televizija “Studio B”, radio “B92” i radio “Index” redovno izveštavali o protestima. Zbog toga su bili zabranjeni. 

„Kada čujete za neke smetnje na B92, vlast okrene telefonski broj 92 i uveri se da smetnje nema!”

(iz publikacije “Buka u modi”) 

Kao svojevrsna deus ex machina dolazi misija OEBS-a, koja proverava ispravnost izbora. Posle više “trzavica” usvaja se Lex Specialis, poseban zakon koji priznaje izborne rezultate. Ipak, zbog nesuglasica u opozicij i prelasku Draškovića na stranu SPS-a, opozicija ne preuzima vlast na lokalu. 

Treći talas demonstracija koje su obeležili ovu deceniju počeo je 1998. godine kada je donesen novi Zakon o univerzitetu koji je još više ograničio autonomiju univerziteta, ali i zbog krize na Kosovu i Metohiji. Iz ove pobune nastaje pokret Otpor! koji će iz studentskog prerasti u građanski i biti glavni mehanizam koji uspeva ono što građanke i građani traže na ulicama – pad Miloševića.

Čini se da početak novog milenijuma u Jugoslaviji nije došao 1. januara 1999. godine, već 5. oktobra 2000. godine. Ipak, i četvrt veka kasnije ostaje diskusija o 6. oktobru i tome da li je ikada svanuo. 

21. vek 

Studenti su u međuperiodu protestovali uglavnom protiv uvođenja bolonjskog sistema visokog obrazovanja. Vremenom se borba sve više institucionalizovala, zahtevi postajali kompromisniji, a fokus borbe bio je isključivo na studentskim problemima – dostupnosti visokog obrazovanja svim ljudima bez obzira finansijsku moć. 

Značajnu inicijativu za iskazivanje nezadovoljstva prema problemima koji se ne tiču samo studiranja, mladi preuzimaju 2017. godine, nakon predsedničkih izbora. Protest “Protiv diktature” po svemu sudeći nastaje spontano, na društvenim mrežama, i mobiliše veliki broj ljudi u različitim gradovima. 

Ova samoniklost rezultirala je nejasnom organizacionom strukturom, pa samim tim i razilaženjem ideja. Problema u društvu je bilo mnogo, pa su se i zahtevi rasplinuli. Od smene članova RIK-a i REM-a, fer izbora, jednake zastupljenosti političara u medijima, pa do sređivanja biračkih spiskova i  poboljšanja životnog standarda. Nijedan od zahteva nije ispunjen. 

Godinu dana kasnije napadnut je opozicioni političar Borko Stefanović što je bila inicijalna kapisla za drugi talas protesta protiv režima. Prvi skupovi nosili su naziv “Stop krvavim košuljama”. Kasnije će ime promeniti u “Jedan od pet miliona” kao odogovor na Vučićevu izjavu da nijedan zahtev neće biti ispunjen, makar se na protestima skupilo pet miliona građana. 

Studenti nisu bili pokretači ovih skupova ali su aktivno učestovali. Tako su osim šetnje, blokirali beogradski Rektorat, a njihov moto je bio “studenti ne ćute”. 

I jedni i drugi protesti urodili su političkim organizacijama. “Protiv diktature” se priključila Savezu za Srbiju koji je 2019. godine bojkotovao izbore. Grupa građana “1 od 5 miliona” izlazi na parlamentarne 2020. godine i beogradske izbore 2024. godine. 

Protesti su ponavljani od subote do subote dok nisu prekinuti u martu 2020. godine zbog širenja pandemije koronavirusa. Bunt se nastavio na terasama, lupanjem o šerpe. 

Po ukidanju vandrednog stanja, održani su izbori čiji je rezultat studente i studentkinje kao i ostale građane i građanke ponovo izvukao na ulice, sada već tradicionalno – kao i posle svih koji se sprovode u nefer ambijentu. 

Ovi protesti, za razliku od prethodnih, eskalirali su nasiljem, kada je najavljeno ponovno uvođenje policijskog časa. Prekoračenje ovlašćenja i policijska brutalnost uglavnom su ostali nesankcionisani. 

Između ostalog, 2023. godine građani i građanke su šetali i protiv nasilja. Povod su bila dva masovna ubistva.  U Osnovnoj školi “Branislav Ribnikar” u Beogradu maloletno lice je iz vatrenog oružja usmrtilo devetoro đaka i čuvara i ranilo još petoro učenika i nastavnicu. Dan kasnije u Duboni i Malom Orašju Uroš Blažić ubio je devetoro, a ranio 14 mladih ljudi. 

Demonstranti su zahtevali ostavke nadležnih i bolju kontrolu tabloidnih medija. 

Šetnje se nastavljaju do kraja godine kada su održani parlamentarni i lokalni izbori sumnjive regularnosti. Te zime, studenti blokiraju ulice u Beogradu organizujući improvizovani kamp. 

Dana 1. novembra 2024. godine urušila se nadstrešnica na renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu i usmrtila 15, uglavnom mladih ljudi dok je dvoje teško povređeno. Tri meseca potom, građanke i građani se i dalje okupljaju, a skoro svi fakulteti su blokirani. 

Zahtevi su jasni. I to je ono po čemu se ovaj bunt razlikuje od pređašnjih. U uređenom društvu odgovornost bi trebalo da se podrazumeva. 

Traži se objavljivanje kompletne dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom železničke stanice i odbacivanje tužbi protiv uhapšenih i privedenih na protestima. Insistira se i na pokretanju krivičnih postupaka protiv ljudi koji su napadali studente i njihove profesore. I najzad, traži se povećanje budžeta za visoko obrazovanje za 20 odsto. Opravdano, jer samo obrazovani ljudi mogu da razvijaju ovu državu i društvo. 

Potencijalni uspeh takođe može da garantuje i dobra organizacija studenata. Demokratsko dogovaranje i plenumi, izbegavanje isticanja pojedinca u medijima kako bi se izbeglo targetiranje, službe koje će se baviti logistikom, informisanjem, obezbeđivanjem i drugim nephodnostima, lekcije su o blokadama koje su mladi naučili od svojih roditelja koji su bili studenti devedesetih. Osim blokade, skupova i šetnji kao protestne forme i ondašnji i sadašnji skupovi imaju bogat kulturni program. 

I tada i sada, studenti su imali podršku svojih profesora, ali i pojedinaca, preduzeća i poljoprivrednika koja im je bila od velikog značaja.  

Preporučujemo:

Zajednički imenitelji

Televizori sa katodnom cevi i ovi ravni, sa LED ekranom, zbunjenom putniku kroz vreme bili bi jasna odrednica u kom se dobu zadesio. Međutim, kada bi uključio program, on bi se malo razlikovao. Osim što bi su se na ekranu našla ista politička lica, samo malo starija, poruke koje oni izgovaraju ne bi se mnogo razlikovale. 

Njihovu demagogiju bi uredno prenosili mediji, oni koji imaju stokholmski sindrom i oni koji ne vide problem u svojoj nepristrasnosti. Smena rukovodstva Radio-televizije Srbije zajednički je zahtev protesta od 1991. godine, do danas. 

Fokus poruka ne bi bila debata o razlozima zbog kojih protestuje, niti pronalaženje rešenja, već bi se logičkom greškom argumentum ad hominem umanjivali oni koji se bore za pravdu. Suština bi bila da studenti nisu motivisani željom da žive u pravednom i demokratskom društvu, već da ih tobože finansiraju neke strane sile čiji je cilj da sruše vlast i državni poredak. I uvek bi to bila “šačica” . 

Sa druge strane, iza rešetaka bi umesto onih zaista odgovornih, stajali mladi ljudi koji su samo iskazivali svoj stav javno. 

Devedesetih, pojedinačni protesti uglavnom nisu doveli do ispunjenja konkretnih zahteva, ali su predstavljali snažan decenijski pritisak volje građanki i građana koji je eskalirao 5. oktobra 2000. godine. Pokretači i tada i sada su mladi ljudi koji odbijaju da budu nemi posmatračni stvarnosti koja im se dešava. 

Na kraju, iste stvari su motivisale mlade ljude u različitim decenijama da se bore za ono šta smatraju važnim, a što treba da je osnovno: sloboda, demokratija i bolji život. 

Pročitajte još i: