Svugde dobro, kod kuće najbolje – tvrdi i Milan Čuha iz Ljube

Čini se da je malo selo poput Ljube prepuno inspirativnih priča, koje samo čekaju da budu ispričane. Druga je stvar da li su to priče o rastanku sa putnom kartom u jednom pravcu.

Iz Ljube dolazi i Milan Čuha (28) koji je u njoj živeo kao dete do 15 godine, odnosno proveo je tu čitavo svoje detinjstvo i vreme osnovne škole. Tada nije ni slutio do koje mere će ga to promeniti.

„Po završeku osnovne škole roditelji su moje sestre i mene obavestili da se selimo u Slovačku. Za nas, decu, to je bio šok. Čitav svoj život živiš na jednom mestu, i onda odjednom se nađeš u sasvim drugoj zemlji među nepoznatim ljudima. Teda po završetku osnovne škole nisam napuštao samo svoje školske drugove, nego i svoj dom. Stigli smo u Slovačku i srednju školu, odnosno trgovačku akademiju završio sam u Pezinku. Bilo mi je jako teško. Sem toga ja nisam tamo nikog poznavao osim mojih roditelja i sestara, imao sam takođe poteškoća sa jezikom. Moj naglasak i slovački jezik koji koristimo u Srbiji su svi primetili. Međutim, to nije uticalo na činjenicu da svaki čovek koji me je upoznao, je od mene kao prvo saznao da dolazim iz Srbije i da sam Slovak iz Vojvodine“, seća se Milan burnih adolescentskih godina.

Tinejdžer Milan u Slovačkoj

Sa ove distance mu se čini da ljudi, koje je u Slovačkoj upoznavao, nisu baš najbolje shvatali kako to da je Slovak ako je iz Srbije, ale to ga je samo motivisalo da ih upozna sa Slovacima iz Vojvodine.

„Na početku sam bio pomalo izgubljen i nisam znao šta treba da mislim o tome šta mi se u životu događa, ali sam vremenom upoznao jezik i ljude. Ponovo sam bio onaj stari Milan, uprokos tome što sam bio toliko daleko od kuće. I dalje je u meni kucalo ono staro balkansko srce zahvaljujući kom danas živim  svoj san“, ponosno dodaje naš sagovornik

Kao tinejdžer u Slovačkoj se nije osećao najprijatnije. Činilo mu se da ne pripada tamo. Morao je da počne sve iz početka, da ponovo upoznaje ljude i okolinu.

„Mislim da mi je bilo najteže da razaznam kome mogu da verujem i koga mogu da smatram za prijatelja. Od prvog dana mi je nedostajala kuća, prijatelji i selo, u kom sam proveo sve dane svog detinjstva a odjednom je sve to nestalo. Ljudi u Slovačkoj imaju potpuno drugačiju narav, imaju drugačije navike i kulturu. Ja do dana današnjeg ne mogu tamo da se prilagodim. Iskreno, tada mi se u Slovačkoj nije ništa sviđalo…. Kasnije sam počeo da igram fudbal u futbalskom klubu PŠC Pezinok, gde sam nakon par nedelja treninga počeo da igram u prvom timu i postao sam kapiten ekipe. Ali ovde sam viđao puno prijatelja, koje dan-danas rado srećem. Moj temperament i duh, a pre svega roditejli i sestre, su mi pomogli da sve savladam“,  iskreno kaže Milan Čuha.

Milan ima utisak da su Slovaci u Slovačkoj iznenađeni kada čuju da je neko Slovak iz Srbije.

„Imam osećaj da o ovom delu slovačke istorije znaju vrlo malo. Najpre misle da čovek izmišlja a zatim, kada im se malo objasni, razumeju. Nisam imao loša iskustva zbog toga što sam bio došljak, sem šala na moj naglasak i izražavanje. Ali to je normalno i ništa to nije zlonamerno“, dodaje Milan.

Pronaći svoje mesto pod suncem…

Kada je završio srednju školu, želeo je da isproba i fakultet politikologije u Trnavi, ali samo zbog toga da vidim kako je to biti student. Nakon tri meseca studiranja je “završio fakultet” i počeo je, kako kaže, njegovo interesantano putovanje kroz poslove po Slovačkoj.

Za sedam godina Milan je promenio četrnaest firmi i poslodavaca, a takođe i deset poziva.

„Jednostavno sam želeo da naučim svašta, ali nisam tačno znao šta šta bih u životu želeo da radim  a šta bi mi bilo zanimljivo. Jedno znam sigurno: želeo sam da imam svoju sopstvenu firmu  i da radim za sebe. Nisam se plašio razgovora za posao, nisam imao šta da izgubim, tako da sam svašta isprobao. Svaki posao mi je doneo novo iskustvo i pomerilo me je napred. Imao sam i dobra i loša iskustva, ali je najvažnije bilo to što sam naučio puno stvari koje su mi i dan-danas korisne“, objašnjava Milan.

Ljuba i Srbija su mu sve vreme jako nedostajale. Zato je posle nekog vremena počeo da organizuje žurke za ljude sa Balkana koji žive u Slovačkoj.

„Godine 2014  nastala je organizacija Balkan music events, koju sam osnovao radi organizovanja žurki, na kojima se svira naša muzika sa Balkana. Ideja je nastala mnogo ranije. Još u srednjoj školi sam razmišljao da učinim nešto što bi mi olakšalo život u Slovačkoj. Danas, pet godina od osnivanja, organizacija i dalje funkcioniše. Na naše žurke dolazilo je preko pet hiljada ljudi a sviralo je oko deset muzičkih grupa iz Srbije. Sećam se da mi se jedan prijatelj jako zahvaljivao za te žurke jer je to bila prilika da se oseća kao kod svoje kuće i da se seti svoje porodice i prijatelja“, kaže Milan Čuha.

Kada su došli da žive u Slovačku, sa porodicom su često dolazili u Srbiju kad god bi za to bila prilika, najčešće za priznike i preko godišnjeg odmora. Interesantna je jedna anegdota da je Milan, dok je još bio u srednjoj školi, odbio da sa razredom odputuje na dvonedeljni izlet zato što je više želeo da ide kući u Srbiju.

Povratak u Srbiju

Ali kasnije se igrom slučaja ipak vratio u Srbiju.

„Glavni razlog bila je moja partnerka, koja mi je bila ljubav iz detinjstva i dan-danas sam joj zahvalan za to jer sam ja tada već jako želeo da se vratim kući. Kasnije nam se rodio sin Viktor Maks. Moj dom je uvek bila Srbija a tako će zauvek i ostati“, kaže.

Mada se vratio iz Slovačke, Milan Čuha je svestan pozitivnih strana zemlje naših predaka.

Pročitaje i članak Tamo, nazad i ponovo tamo – život u Izraelu Sneške Negev

„U Slovačkoj mi se najviše sviđa to što, za razliku od ljudi u Srbiji, imaju jednostaniji život. Bilo da je reč o preduzetništvu i biznisu, ili o školi i zdravstvu – ništa se ne može porediti i sve je na daleko višem nivou nego u Srbiji. Čini mi se da su i zakoni na strani običnog čoveka i ih štiti od prevaranata i sličnih problema, sa kojima se ovde srećemo svakodnevno. Ali ni sam ne znam šta me čeka u budućnostii. Sa partnerkom smo osnovali porodičnu firmu Lolita creations i za sada nas to motiviše da ostanemo  u Srbiji. Situacija se, međutim, može promeniti i možda ćemo i mi ponovo živeti u Slovačkoj. Imam tek 28 godina i…“.

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.