K o nije gledao i slušao grupu sa obronaka Fruške gore Alice in WonderBand, ne zna šta je propustio, jer je to orkestar, koji trenutno pleše u nezaboravnom mini spektaklu Da i Re, telo kao instrument. Ana Vrbaški i Marko Dinjaški, alias Da i Re, koriste glas i tehniku body percussion, gde je telo ritmički i melodijski instrument, da predstave svoje viđenje muško-ženskih odnosa i elemenata. Njihovo moderno stvaralaštvo izvire iz suštinskog vraćanja životu u prirodi.

Žive drugačije od većine. Samotnjački, ali ne sami. U šumi, ali ne u potpunosti šumski. Negujući prirodu, koja im se zahvaljuje svojim plodovima i koja u njima i kroz njih stvara umetnost. A upravo život u stražilovskoj šumi porodice Vrbaški – Dinjaški podario je i porodični život i decu, sada već sedamanestogodišnju Alisu i devetnaestogodišnjeg Vida, ali i otelotvorenje njihovog umetničkog dara kroz projekat Alice in WonderBand. Ovaj projekat se sa razlogom može definisati kao životni projekat dvoje umetnika, odnosno kako to oni vole da kažu – umetnička laboratorija koja traje već 20 godina a koja je u skladu sa prirodom.

– Bili smo jako mladi kada smo se upoznali i kada smo odlučili da stvorimo zajedničku porodicu, da budemo zajedno na Fruškoj gori, – priča Ana Vrbaški, umetnica vedrog pogleda i hrabre odlučnosti. – Došli smo ovde na leto 1997, kao momak i devojka. Proveli smo tu celo leto, koje je bilo magično, ali ne samo zbog naših godina. Ja sam tada imala 18, Marko 23. Ovde smo osetili drugačiju atmosferu. Kada se prođe tabla Nacionalni park Fruška gora, onda se to oseti a leti najviše, posebnost daje šuma i njena atmosfera, drugi zvuci i vazduh, sve je potpuno drugačije.

Marko Dinjaški, Anin suprug i partner u svemu, „uskače“ u njihova zajednička sećanja:

– I svežina, koju dobijaš od šume, kao da si otvorio vrata i ušao u drugu prostoriju.

– Ali ne samo to. Tu ima jako puno četinara i leti ovde zvuči kao da si na moru. Pošto oboje volimo more, zbog toga što smo detinjstvo proveli na hrvatskom primorju, ja na Rabu a Marko na Hvaru, najlepša sećanja imamo na takvu prirodu, što smo jednim delom našli ovde. Em smo našli jedno drugo, em smo našli morsku idilu uz četinare, zrikavce, lavandu, sunce, mirise, smokve, divlje jagode. Kao deca iz grada znali smo to da cenimo, s obzirom na to da to nismo uvek imali. Na početku zabavljanja smo došli u idilu, i onda kako smo se odlučili da ostanemo zajedno, da stvorimo porodicu, tako smo odlučili da ostanemo ovde, jer u gradu nismo ni imali dobre uslove za život. S druge strane zašto bi bili i gradu, kad nam se ova predivna idila nudila, – objašnjava Ana i dodaje da ih je upravo umetnost ispojila na jednoj muzičkoj radionici, gde su se upoznali.

Počeci i razvoj grupe Alice in WonderBand

G rupa Alice in WonderBand je od osnivanja iz muzičke prerasla u multimedijalnu, koja sem koncerata realizuje i pozorišne predstave, izložbe, performanse, modne revije. U svom umetničkom izrazu neguju pozorišni jezik sa fizičkim teatrom, plesom, cirkusom.

– Prvo smo se bavili muzikom. To je bila improvizovana muzika sa elementima etno, rocka, jazza, evergreena, svega onog što smo mi voleli i što smo doneli sa sobom, kada smo počinjali da se bavimo muzikom, – kaže Ana. – To je trajalo 4 ili 5 godina. Bio je to period traženja, sviranja sa potpuno različitim ljudima, sa nekima, koji su muzički obrazovani, pa čak i sa nekima, koji nisu imali veze sa muzikom, koji su po prvi put u ruke uzeli instrument. Sve to smo mogli da radimo ovde, u ovom prostoru, jer smo napravili mali kućni studio, u kojem smo mogli da snimamo i da pravimo određenu vrstu eksperimenta.

Osim toga bavili su se i savremenim pozorištem, buto plesom, fizičkim teatrom. Nisu bežali ni od primenjene umetnosti, kao što je unikatno oslikavanje garderobe i pravljenje unikatnog nakita, što se razvilo iz pravljenja kostima za njihove potrebe.

Obrazovanje su sticali uglavnom na umetničkim radionicama, iako bar jedan deo obrazovanja kod oboje ima „veze“ sa umetnošću. Ana je završila nižu muzičku školu (klavir) i posle studije filozofije u Novom Sadu, dok je Marko završio srednju vojnu muzičku školu (bubanj i udaraljke) u Sarajevu. Prošli su kroz mnoge radionice pozorišta, koje imaju u sebi različite elemente socijalnog teatra, to jest moderne forme pokreta i plesa.

– Radili smo sa mnogim stranim i domaćim umetnicima, naprimer sa Đan Lukom Barbadorijem, italijanskim rediteljem iz Ankone koji koristi metode Grotovskog, ali i klasično pozorište,  Stefanom Teom, koji  takođe koristi Grotovskog metode, bavi se uličnim teatrom, a njegovi glumci su često na štulama, zatim sa i radi na štulama, zatim sa  Matildeom Havijer Sirijem, španskim režiserom, buto plesačem, klovnom, pantomimičarem… Svaki put kada smo imali priliku i da sarađujemo sa nekim, mi smo sarađivali, – kaže Ana. – Tako smo sarađivali sa Džast teatrom, umetničkim parom iz Beograda, koji je takođe negovao savremenu umetnost i ta saradnja je rezultirala sa nastupom na Aprilskim susretima u Beogradu 2003. Sarađivali smo sa još nekim umetnicima, naprimer sa slikarom Vladimirom Erićem, koji je za vreme našeg nastupa slikao slike. To je bilo zamišljeno kao multimedijalni projekat,  koji je obuhvatao i izložbu i koncert, u toku kojeg je bio scenski nastup, kada se smenjivalo dvanaest muzičara i pet performera, to jest izvođača, slikar i takođe video projekcija. Tu je bila i izložba i 45 sati neponovljene muzike, koja je snimana kod nas a koja je pratila izložbu.

Alice in WonderBand je ime koje umetnički par Ana i Marko nose već 19 godina, a u okviru tog benda su  učestvovali različiti ljudi.

– Nekada smo bili samo nas dvoje, kao muzički bend, nekada smo radili sa basistom Daliborom Momčilovićem, onda smo imali gosta iz Ukrajine Antona Litvinjenka, koji je svirao klarinet i fagot, pa sa basistom Davorom Jojićem itd. Dakle mnogi ljudi su prolazili kroz našu grupu, u zavisnosti od toga kakav nam je bio period, – kaže Ana Vrbaški a njen partner „u zločinu“ upotpunjuje sadašnju sliku:

– Mi sada i plešemo, i sviramo, i sve radimo i to u mini spektaklu Da i Re, telo kao instrument.

– Nije to čak ni ples. To je savremeni pokret koji je izašao iz pesama. To je mnogo više savremeno pozorište, nego neka vrsta koreografije. Niko to nije smišljao unapred, nego smo mi kroz rad sa našom rediteljkom Višnjom Obradović uradili performans, koji predstavlja mini spektakl, jer to nije samo predstava, s obzirom na to, da je i koncert u isto vreme. To je ustvari moderna  umetnička forma, koja na ovim prostorima i nema ime, – zaključuje Ana.

Da i Re, telo kao instrument

P redstava Da i Re, telo kao instrument je imala premijeru na Festivalu uličnih svirača prošle godine a igrana je na BELEF-u, festivalima Dev9t, Piano City Novi Sad, mini festivalu Sveta Barbirija u Beograda, Čaj u osam u Rumi i na scenama širom Srbije, kao i na festivalu Nedelja stranih kultura u Parizu.

– Predstava je slojevita. Muzički je opet sve, što mi volimo i što volimo da izvodimo. Mali deo je autorska muzika, veći deo su tzv. coveri, ali potpuno različit odabir pesama, – kaže Ana. – Ono što ih možda spaja je muško-ženski odnos. Ono što spaja nas dvoje, spaja i predstavu. To je predstava, u kojoj rame uz rame stoji pesma Daire od Smaka, Johnny od Edith Piaf, Kiss od Prince…

– Poruka predstave jeste: ljudi, volite se!, – skoro ushićeno uzvikne Marko a Ana završava: – To je pomirenje suprotnosti a te suprotnosti imaju veze sa muškom i ženskom energijom.

Sluh za drugačiju, savremenu umetnost stanuje u inostranstvu. Mnogi savremeni umetnici bi to potvrdili, kao što to potvrđuju Ana i Marko iz Alice in WonderBand.

– Ljudi u inostranstvu imaju mnogo više sluha za našu umetnost, zato što smo im zanimljivi i egzotični, drugačiji, zato što to što mi radimo, ne radi niko drugi, – kažu Ana i Marko. – Pošto imamo savremeno umetničko inostrano obrazovanje, mnogo smo bliži ljudima u inostranstvu, jer mnogo više mogu to da prepoznaju. Ovde još uvek više vlada klasično pozorište, mada sada u Novom Sadu primećujemo proboj cirkuske umetnosti kroz EPK NS 2021. Ali to je ipak cirkus, a mi nismo ni cirkus, ni muzika, ni pozorište, nego smo sve u jednom.

– Živite od umetnosti? – zapitah ja.

– Da, od toga živimo, – kažu oni. – Ne baš samo od toga, ali uglavnom. Nadamo se da ćemo u budućnosti živeti samo od toga. Još uvek skupljamo sa raznih strana da nam finansijska konstrukcija bude zadovoljena. Inače, mi smo tako i organizovali svoj život. Da živimo ovde a da radimo u inostranstvu. Jer svugde gde nas ljudi vide, ljudi se oduševe, ali od oduševljenja se ne živi.

Ana i Marko dodaju da njih dvoje rade ono, za šta bi im bila potrebna velika produkcija:

– Uz pomoć nekoliko saradnika, naravno, koji nam rade stajling: Beastic iz Novog Sada, koji nam rade frizure i bodypaint a Lutkart, koji nam radi kostime. S druge strane imamo i režiserku Višnju Obradović, koja je glumica u Srpskom narodnom pozorištu. Ona je jako talentovana i višestrana osoba koja se nije bavila samo pozorištem u smislu glume, već i u smislu pokreta. Specijalizovala je komediju del’arte u Rimu, radila je kao asistentkinja režisera i režirala samostalno i pre rada sa nama. Dakle neko ko ima puno iskustva a ko ima sluha za to što mi radimo i ko voli da radi sa nama i mi volimo da radimo s njom. To je izuzetno plodna saradnja, to se i vidi na to predstavi zato što ona i jeste izašla i te saradnje. Tu je i Goran Gojičin, dizajner zvuka…

Predstava Da i Re, telo kao instrument nema dramsku formu, dakle ne postoji priča, koja provejava kroz nju u smislu dramske priče.

– Ali postoji priča koja je vidljiva kroz interakciju i muško-ženski odnos u raznim situacijama. Ali ne samo naša interakcija, već i sa publikom, sa kojom uspostavljamo odnos, koja na kraju postaje jedan veliki izvođač, – približava samu predstavu Ana. – Poenta i jeste da dopremo do ljudi, i da ono što mi radomo da novu energiju i veru u život, jer ljudi su ovde nekako ugašeni. Nisu hrabri. A to je ono što mi možemo da im ponudimo, jer mi živimo stvarno jako hrabro i vrlo često na ivici zbog tog našeg životnog izbora.

Poenta i jeste da dopremo do ljudi, i da ono što mi radomo da novu energiju i veru u život, jer ljudi su ovde nekako ugašeni. Nisu hrabri.

– Hrabra je i vaša umetnost, jer nije svakodnevna, kao što je hrabar i život na Fruškoj gori, – razmišljam u hodu…

– Jako brinemo i o svojoj ishrani, jer moramo biti zdravi i u dobroj fizičkoj kondiciji zbog toga što izvodimo, zbog toga što radimo, ali i zbog mesta na kome živimo. Da li možete da zamislite da nam nešto fali a da se svakodnevno penjemo i spuštamo, – postavlja retoričko pitanje Ana. – Svakodnevno vežbamo jogu i svoje veštine, i vokalne, body percussion, i fizičke. Pored toga postoji i rad u polju, okopavanje, i to je samo po sebi fizička aktivnost, a s druge strane i korisno. Radimo i na sebi i na prirodi, koja će nam kasnije dati plodove.

Ana Vrbaški

Radionice Telo kao instrument

A lice in WonderBand nisu aktivni samo kao izvođači na nastupima. Oni takođe drže radionice. Prošle godine su, naprimer, dva puta držali radionice u Crnoj Gori i to za decu i za odrasle, pa čak za decu sa smetnjama u razvoju i gluvu decu, kojoj nije trebao sluh kakav mi imamo, već su, kako kažu Ana i Marko, radili na osećaj i odlično im je išlo.

– Imamo potpuno različitu ciljnu grupu za različite radionice. Držimo radionce za odralse i za decu. Kada su u pitanju radionice za decu, one imaju muzičke osnove u smislu ritma i melodije, ali u isto vreme radimo bodypercussion,- kaže Ana. – Na njima ustvari razvijamo sitnu motoriku, muzičke sposobnosti, ali i koncentraciju i matematičke sposobnosti, s obzirom da je uvek uključeno i brojanje čak i u smislu telesne memorije, odnosno ritmičko brojanje u telu. Tu su i pozorišne vežbe kroz igru, jer smo mi vezani za pozorište. Deca ne moraju da budu muzički obrazovana. Znači radi se o “običnoj” deci i ljudima, kojima je neko nekada rekao da nemaju sluha, ali to je predrasuda, koju se mi trudimo da razbijemo na radionicama. S druge strane, naša druga ciljna grupa su muzički obrazovani ljudi i deca, koji mogu da unapređuju ovu umetnost, sa kojima možemo da radimo „ozbiljno“, zbog toga što oni već poseduju veštine koje na taj način mogu da produbljuju i da se posle time ozbiljno bave kao izvođaštvom. Kao što se i mi bavimo.

Znači radi se o “običnoj” deci i ljudima, kojima je neko nekada rekao da nemaju sluha, ali to je predrasuda, koju se mi trudimo da razbijemo na radionicama.

Ova vrsta radionice je prilika da svako ko želi da se bavi svojim telom i glasom na različite načine, da dođe i da se bavi. – I stvarno nije suštinski bitno da li neko ima sluha ili ne, jer se mi bavimo oslobađanjem tela i glasa kroz vežbe od što jednostavnijih elemenata po sve složeniju vežbu i ti od jednom, metaforički rečeno, sviraš klavir sa obe ruke i pevaš!, – objašnjava Ana.

Ovaj umetnički dvojac ima puno planova za ovu godinu:

– Ove godine ćemo nastaviti da radimo u Crnoj Gori, dalje želimo da napravimo dečiju grupu u Novom Sadu, sa kojom ćemo raditi kontinuirano. U saradnji sa Earth of yogies iz Kikinde organizujemo muzički i joga seminar u martu Otkrivanje sopstvenog ritma i muzike u predivnoj prirodi u blizini Boračkog krša. Sarađivali smo sa Yoga Hypokrat Studio iz Novog Sada, gde smo držali radionice i verovatno ćemo to nastaviti. Radili smo i planiramo da radimo i ove godine u Beogradu, nadamo se daljoj saradnji sa Skladištem u Subotici. U Pećincima sarađujemo sa dečijom dramskom sekcijom pri KC, gde smo uradili nekoliko radionica, sledi još nekoliko, gde ćemo uraditi jedan deo njihove nove predstave, koju će prikazati na opštinskoj pozorišnoj smotri početkom aprila. Deo predstave će biti sa pevanjem i bodypercussion…

Marko Dinjaški

 „Uprirodise“ sa Alisom

K ažu da jabuka ne pada daleko od drveta. Tako ni Alisa Dinjaški nije mnogo drugačija od svojih roditelja Ane i Marka. Široj javnosti je poznata kao Sunčica iz edukativnog ekološkog dečijeg serijala „Uprirodise“ autora i reditelja Srđana Đuranovića.

– Serijal „Uprirodise“ je nastao baš zbog Alise, – kaže Ana Vrbaški, Alisina majka. – Mi se sa Srđanom družimo od kada Alisa ima 4-5 godina. Kada je krenulo druženje, došla je i ideja o saradnji. On je želeo da napravi dečiju ekološku seriju i razmišljao je da to napravi kao vršnjačku edukaciju, jer to je jedino što stvarno ima smisla. Dete će da radi ono što mu pokaže drugo dete. Jer roditelji to tako često i ne rade… Da ne pričamo sada kakvo nam je društvo, civilizacija, koje je mesto prirode u današnjem društvu. Dakle, sve je to poznato i njegova ideja je krenula od poznanstva sa Alisom, sa kojom je išao u šetnje na mesta, gde je verovatno bio nekada rasadnik sa borovima i jelkama. Ove sada velike jele rastu na grebenu preko puta naše kuće, što predstavlja na neki način retkost: četinarska šuma usred listopadne šume. Kada je Alisa bila dete, ona je to prozvala Porodica jele. Zamišljala je ko je mama, ko tata, stric itd. Kroz šetnje sa Alisom, Srđan Đuranović, nagrađivani autor dokumentaraca i prirodnjak, koji stalno negde šibči po prirodi, odlučuje da sa serijalom “Uprirodise” promeni nešto, jer dokumentarci pokazuju činjenično stanje, ali poenta je da se nešto promeni.

Izvor: www.youtube.com

– Da li to znači da ćemo ljude samo ohrabriti predstavom ili ćemo promeniti shvatanje cele jedne generacije baš zato što gleda takvu vrstu serije, ne znam, ali to bio njegov poziv a Alisa je prionula uz taj poziv. Znači ideja traje od kada je Alisa imala pet godina do momenat kada je napunila 15, kada je snimljena prva emisija, prva promotivna epizoda, – kaže Ana i dodaje:

– Serija je dobra, drugačija a ipak u duhu tradicije, jer se vezuje za Poletarac, Neven, donekle za Branka Kockicu. Stvarno je urađeno sa merom, idejom i vidi se koliko je truda uloženo u to.

I sa ovim projektom za decu Alisa i Alice in WonderBand kroz saradnju sa Srđanom Đuranovićem stvaraju neki novi vrli svet. Bolji od ovog sadašnjeg:

Mi, koji želimo nešto novo i drugačije da uradimo i imamo drugačije stvaralačke ideje, prinuđeni smo da napravimo čitav nov svet a sve uglavnom uz pomoć štapa i kanapa. I svi mi, koji smo u tome ostali, mi smo se snašli i uspeli da preživimo, ali mi ne bi samo da preživljavamo, nego da živimo i stvaramo. Jer imamo puno toga da ponudimo, – kaže Ana Vrbaški uz optimističan osmeh na licu.

 

Fotografije za ovaj tekst je izradio studio:

Posted by:Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina. Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *