Zumiranje stvarnosti

Tolerancija vodi ka kulturi mira, smatra poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković

Tolerancija, čiji međunarodni dan slavimo 16. novembra, uključuje svesnu odluku da se postupi nenasilno ili uzdržano. Zasnovana je i na verskim učenjima svih dominantnih religija, ali i na državnim zakonima koji ustanovljavaju pravo na različito mišljenje i neugrožavanje pojedinca. Ovo pravo, između ostalih, štiti i institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti na čijem čelu je Brankica Janković, sa kojom smo za portal “Storyteller” razgovorali uoči obeležavanja Međunarodnog dana tolerancije.

Međunarodni dan tolerancije je prilika da se iznova i iznova podsećamo na to da biti tolerantan nije slabost, iako nije prirodno stanje čoveka, već “političko”, jer učimo da budemo tolerantni. Šta je tolerancija danas i u kakvoj meri je Srbija plodno tlo za toleranciju – da li smo mi tolerantno društvo?

“Ne mogu da ne primetim da se često tolerancija definiše kao neko moranje, nešto što nije prirodno i da čovek zbog tolerancije mora sebe da ograničava. Međutim, duboko se ne slažem sa tim. Tolerancija je prihvatanje nečije različitosti, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi. Ona je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju.

Mnoge različitosti koje postoje na primer deca ne primećuju, deca ne znaju razliku koju među ljudima pravi boja kože, nacionalnost ili recimo pol. Ne znaju ni da li je neko bogat ili siromašan dok se sa njim igraju. Oni odrastanjem zapravo uče da daju smisao i značenje tim različitostima. Zato je na nama da deci pružimo model po kome će nastaviti da prihvataju različitosti, a ne da ih se boje. Strah je taj koji rađa odbojnost, netrpeljivost i neprijateljstvo.

Upoznavanjem drugih ljudi, razumevanjem drugačijih vrednosti postajemo bolji i bogatiji. Ipak, pre nego što budu u prilici da sami otkrivaju svet, porodica je prvi učitelj, a zatim vrtić i škola. Zato je obrazovanje najvažnija karika u razvijanju tolerancije. Kada govorimo o Srbiji, moram reći da je puno toga urađeno, ali da prostora za dalje unapređivanje ima. Probuđena je svest kod ljudi da tolerancija vodi ka kulturi mira i stvaranju društva u kome se svi prijatno osećaju. Ipak, još je puno posla pred svima nama da tu ideju u potpunosti i ostvarimo.”

U kontekstu zaštite ravnopravnosti, a borbe protiv diskriminacije, koje društvene grupe su u Srbiji najviše marginalizovane, odnosno diskriminisane? Da li se vidi, ili barem naslućuje, pomak u unapređenju realizacije / konzumacije jednakih mogućnosti i šta tome doprinosi?

“Prema našim podacima i pristiglim pritužbama najdiskriminisanije su osobe sa invaliditetom, ali učestala je i diskriminacija na osnovu starosnog doba, kao i ona na osnovu pola. Takođe, i Romkinje spadaju među najdiskriminisanije i marginalizovane društvene grupe, koje su često izložene višestrukoj diskriminaciji sa kojom jako teško ili gotovo nikako ne uspevaju da se izbore. Pitanje njihovog položaja i zaštite u društvu je izuzetno kompleksno i njihovo rešavanje neophodno je uključiti sve nivoe vlasti, kao i širu društvenu zajednicu. Naravno da ima pomaka, možda on nije dovoljno vidljiv ili dovoljno brz, ali ga ima.

Pritužbe podnete Povereniku svakako jesu jedan od pokazatelja prisutnosti diskriminacije i stepena poštovanja principa ravnopravnosti u društvu, ali ne i jedini. Na stanje u pogledu zastupljenosti diskriminacije u društvu utiču brojni faktori, među kojima su društveni i kulturni kontekst u kojem živimo, odnos društva prema diskriminaciji, građanska svest o neophodnosti i značaju poštovanja propisa, spremnost da prijave njihovo kršenje, stepen tolerancije prema različitostima, poverenje u rad institucija, poznavanje osnova i oblika diskriminacije, aktivnosti civilnog društva u zaštiti ljudskih prava i dr.

Uloga sudova u ovom procesu veoma je važna, ali i dalje se nedovoljno poštuju zakonske norme koje propisuju hitnost, a često imamo problem apsolutne zastarelosti za vođenje prekršajnih postupaka. Takođe, izuzetno važnu ulogu imaju i mediji u kojima je potrebno podsticati teme koje razvijaju kulturu tolerancije, razumevanja i uvažavanja različitosti, međugeneracijske solidarnosti, međusobnog poštovanja, rodne ravnopravnosti i nediskriminacije.

Dakle, mehanizmi postoje, posvećenost pojedinaca i nekih institucija takođe, ali mora još mnogo da se uradi. Zbog toga je važno kontinuirano raditi na edukaciji zaposlenih u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, u sistemu obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite, nosilaca pravosudnih funkcija, policijskih službenika, zaposlenih u inspekcijskim službama, novinara i novinarki… Promena svesti nije nešto što se dešava preko noći, naprotiv, za to je potrebno vreme i posvećen rad.”

tolerancija
Foto: Matthew Bennett / Unsplash

Mediji su, ili bi trebalo da budu najbolji saveznici u borbi protiv diskriminacije, a u promociji jednakih mogućnosti za sve. Da li je to tako u Srbiji? Odnosno: kako se mediji bore protiv diskriminacije, ili kako je “neguju” – kako vide žene, starije, decu, nacionalne manjine, osobe sa invaliditetom itd. prema istraživanjima koje je radila institucija Poverenika ili učestvovala u njima na neki način?

“I jesu i nisu. Mediji su nam najveći saveznici i bez njih mnogo toga što radimo ne bilo vidljivo. Bez medija mnoge od naših preporuka ne bi imale takav efekeat kao što imaju, a mnogi slučajevi ne bi brzo dobili pozitivan epilog. Pomenuću samo primer bolnice za bubrežne bolesnike koja je posle naše preporuke, a zahvaljujući medijima ponovo počela da radi ili medicinske sestre koje su u jednoj lokalnoj bolnici vraćene na prvobitno radno mesto, iako je diskriminatornom pretpostavkom bilo predviđeno da one zbog godina ne mogu da obavljaju taj posao.

Sa druge strane, upravo su neki mediji prenosioci i podstrekivači predrasuda, stereotipa, diskriminacije, a najgore i govora mržnje. Davanjem legitimiteta određenim pojavama, temama i nerelevantnim ljudima koji podstiču na te negativne pojave. Možda to neki ne rade tendenciozno, ali posledice nisu male i potrebno je više svesti o tome. U tom kontekstu dali smo dve preporuke: jednu portalima da spreče govor mržnje u svojim glasilima a drugu preporuku marketinškim agencijama da ne šire stereotipe i predrasude, naročito prema ženama i starijima. Primera radi, nije retkost da se žena u pojedinim reklamama prikazuje ili kao domaćica, ili kao roditelj koji jedini ume da zameni pelenu i uključi veš mašinu, ili je oskudno odevena uz lascivne poruke i dvosmislene tekstove. Sa druge strane, muškarci su, uglavnom, prikazani kao uspešni poslovni ljudi, sportisti, vlasnici automobila itd. Uočljivo je da se starije osobe prikazuju retko, a proizvodi koje reklamiraju uglavnom su lekovi, medicinska pomagala, kao i druga medicinska sredstva.

Na sve ove načine, umesto da se utiče na razgradnju stereotipa i predrasuda, pojedinim reklamama se, naprotiv, oni podržavaju i podstiču.

O samom odnosu medija prema diskriminaciji i koliko novinari uopšte poznaju ovu temu, krajem prošle godine radili smo istraživanje. Može se reći da su oni u velikoj meri senzibilisani da je prepoznaju. Ipak, kada je reč o određenim društvenim grupama, pokazalo se da su stereotipi o njima ipak jaki, jer se sa njima slaže ili ih odobrava više od trećine ispitanih. Ono u čemu se svi slažu jeste osuda govora mržnje i ocena da je veoma prisutan u našem javnom prostoru. Jedan od utisaka je da se vrlo malo novinara i novinarki konstantno bavi temama u vezi sa diskriminacijom iako su saglasni da su takvi tekstovi važni i neophodni.

Kako bi ohrabrili novinare da ovim društveno osetljivim temama daju adekvatan medijski prostor petu godinu za redom dodelјujemo Godišnju medijsku nagradu za najbolјe tekstove i priloge na temu borbe protiv diskriminacije i promovisanja ravnopravnosti i tolerancije. Međutim, uprkos svemu, mediji su pre svega naš partner u borbi za tolerantnije društvo.”

tolerancija
Foto: Johann Walter Bantz / Unsplash

Šta sve radi institucija Poverenika na suzbijanju diskriminacije, a na promociji jednakih mogućnosti, šta bi ste posebno istakli kao uspešan projekat ili aktivnost?

“Radimo sve što nam zakon omogućava, ali učestvujemo i realizujemo brojne projekte koji na savremen i angažovan način promovišu ravnopravnost i jednake šanse. Potpuno smo svesni da samo u sportu svi imaju jednake startne pozicije, a nama je cilj da to iskoristimo kao primer kako da gradimo društvo jednakih mogućnosti i tolerancije. Realizovali smo preko 800 različitih treninga, radionica i kurseva u cilju prevencije i osvešćivanja potrebe da se različitosti prihvate kao sastavni deo našeg društva i kulture

Svi cene kada se njihov napor i trud primeti, pa smo zbog toga ustanovili nagradu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti „Opština/grad jednakih mogućnosti“, u cilјu promovisanja i jačanja ravnopravnosti u lokalnim samoupravama u Srbiji. U istom cilju je i medijska nagrada zbog važnosti mediji za promociju ravnopravnosti. Organizovali smo brojne sastanke, konferencije o podršci ženama srednjih godina pri zapošljavanju, podršci ženama sa sela, a upravo jedan takav skup održan je pre desetak dana u Novoj Varoši, gde smo čuli izuzetno zabrinjavajuće priče. Takođe, kroz mentorstvo devojkama i devojčicama pomažemo u njihovo budućem radu. Već nekoliko puta smo organizovali takmičenje u simulaciji suđenja iz oblasti zaštite od diskriminacije (Moot court) gde studenti osnovnih i master studija simuliraju ročišta na osnovu zadatog slučaja, a sa ciljem da se doprinese razvoju pravnog obrazovanja.

Redovno organizujemo akciju „Ravnopravno do cilja“ u okviru Beogradskog maratona, gde se pruža podrška osobama sa invaliditetom u učešću na ovoj sportskoj manifestaciji. Zahvaljujući ovoj akciji, Beogradski maraton je prošle godine dobio prestižnu međunarodnu nagradu „AIMS Social Award“ kao priznanje za rad sa trkačima sa invaliditetom i za ostale društvene inicijative.

Kako su nam deca i njihova edukacija važna, sa UNICEF-om smo organizovali projekat „Isterivači diskriminacije“ namenjen mladima koji su prošli niz radionica na kojima su se bavili temama sa kojima se danas susreću, a to su, između ostalog, diskriminacija i neuvažavanje različitosti, loša komunikacija s vršnjacima, nastavnicima i roditelјima, vršnjačko nasilje. Zamisao je bila da oni budu i moji mladi savetnici kako bi imali priliku da izraze sopstvena mišlјenja o pitanjima koja ih muče posebno unutar porodice, škole i njihove zajednice.

Spomenula bih i projekat „Živa biblioteka“ na koji smo jako ponosni. Naši građani širom Srbije imali su na taj način priliku da čuju priče koje nemaju često priliku da čitaju, posvećene ljudima koji se, zbog svoje pozicije u društvu i pripadnosti određenoj društvenoj grupi, suočavaju sa nerazumevanjem i stigmatizacijom. Međutim, specifičnost ovog projekta je što su knjige zapravo ljudi iz marginalizovanih grupa i koji kroz razgovor sa svojim „čitaocem“ imaju priliku da ispričaju svoju priču. Sa druge strane, „čitalac“ može da stekne lični osećaj i da shvati da su to ljudi, a ne statistički podaci.”


Pročitajte i članak Na zadatku smanjenja socijalne distance prema LGBT osobama treba da bude celo društvo


Kakve pritužbe od građanki i građana najčešće dolaze na adresu institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i šta Poverenik može da uradi povodom njih?

“Najviše pritužbi se podnosi zbog diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja, a zatim zbog nepristupačnosti javnih površina i objekata, kao i pružanja javnih usluga. Najčešće se radi o osobama sa invaliditetom, a slede starosno doba i pol kao osnov diskriminacije.

Svakoj pritužbi pristupamo jednako i bez kalkulacija, sagledavamo sve okolnosti slučaja i dajemo mišljenje da li je došlo do diskriminacije, odnosno da li je nečije pravo povređeno zbog nečijih ličnih karakteristika. Ukoliko jeste, dajemo preporuku za njeno otklanjanje, odnosno za otklanjanje eventualnih posledica takvog postupanja.

Na raspolaganju nam je i mehanizam sudske zaštite. Kada procenimo da neki slučaj važan za širu grupu ljudi, možemo da pokrenemo sudski postupak i ova mogućnost je vrlo značajna, jer ne samo da se tako formira sudska praksa u ovoj relativno novoj pravnoj oblasti, već se sa više strana šalje poruka da diskriminacija neće biti tolerisana.

Jedan od najsnažnijih mehanizama koje Poverenik ima je davanje opštih preporuka. Spomenuću da smo u toku postupaka po pritužbama građana, došli do saznanja da pojedine bolnice, prilikom odlučivanja ko će biti pratilac deteta koje se nalazi na lečenju, donose odluke koje su zasnovane na stereotipima i predrasudama o ulogama oca i majke u životu deteta. Zato smo doneli preporuku mere da zdravstvene ustanove omoguće roditelјima (staratelјima/usvojitelјima) deteta koje se nalazi na lečenju, da u svojstvu pratioca deteta borave u bolnicama pod jednakim uslovima, bez pravlјenja razlike u odnosu na pol ili bilo koje drugo lično svojstvo.”

Brankica Janković

Kako postati i ostati tolerantan u vreme kada nasilje i govor mržnje esklaira na svim nivoima?

“Teško, ali izvodljivo i neophodno. Najlakše bi bilo dići ruke, ali nemamo pravo na to zbog nas samih, ali i zbog budućih generacija. To se postiže posvećenošću, kontinuitetom, stalnom borbom, osudama, reakcijama, preporukama… bez obzira na to što se neretko osećate da ste sami. Ali važno je i naći sagovornike i partnere u tom procesu, jer se pojedinačno ne postiže mnogo uprkos naporima. Tolerancija se uči, do nje se ne dolazi preko noći i često morate nadvladati ego.

Važno osloboditi se straha, jer samo oslobođen čovek zna da se izdigne iznad proseka ili ispod proseka za koji se mnogi grčevito drže.

Brankica Janković

Takođe je važno osloboditi se straha, jer samo oslobođen čovek zna da se izdigne iznad proseka ili ispod proseka za koji se mnogi grčevito drže. Po cenu da vam se spočitava stalno reagovanje na negativne drušvene pojave to se mora raditi, ne da bi ste bili iznad nekog nego da bi smo svi zajedno bili bolji. Moramo se učiti dijalogu i ponovo početi jedni druge da slušamo i razumemo. Neophodno je stalno ukazivati da sukobljena mišljenja ne znače neprijateljstvo, naprotiv priliku za napredak. Može biti lekovito da znamo koliko nam lično pomaže drugačije mišljenje.”


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Avatar

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST

PARTNERI

Newsletter Storyteller





Instagram