Nesvakidašnji čovek

Treba nam pozorišna kritika, kaže rediteljka Marina Dir

Pozorište je ogledalo vremena, ogledalo u koje bi smo svi trebali s vremena na vreme da pogledamo i o sebi razmišljamo, kaže Marina Dir, rediteljka iz Bačkog Petrovca, koja sarađuje sa Pozorištem VHV u Petrovcu, a živi u Slovačkoj.

Marinu posebno interesuje srpsko pozorište, autori, glumci i generalno srpsko pozorišno stvaralaštvo. „To sam shvatila kad sam otišla u Slovačku na studije, a tamo zapravo živim šest godina i još uvek mogu da kažem da mi je bliže srpsko pozorište. Možda je to zbog nestvarne prirodnosti koju Srbi kao glumci nose u sebi i na sceni “, kaže Marina, dodajući:

„Možda je to i zbog toga što se rediteljii, glumci i svi pozorišni stvaraoci i radnici izražavaju bez pardona. I srpska kinematografija je odlična. U stvari, u Slovačkoj me nervira to što kada se srpski tekst prevede na slovački, bilo da se radi o drami ili romanu, on zaista gubi na vrednosti. Barem mi koji znamo srpski i koji gledamo filmove i predstave na srpskom, znamo da prevod zaista gubi vrednost. Verovatno su mi Srbi uvek bili bliski: jer zaista komuniciraju bez pardona i uvek su imali slobodu govora koju su sačuvali do danas.”

Kada je reč o slovačkom pozorišnom stvaralaštvu u Vojvodini, da li ono igra u belim rukavicama ili komunicira bez pardona?

„Ponekad da, igra u belim rukavicama. Zapravo, mi imamo sličan karakter kao Srbi, ali u ovom našem okruženju polako znamo šta ne treba reći i znamo šta ne smemo da pevamo. Polako dolazimo do toga da se ne bojimo da nešto kažemo, već kažemo sebi “Zašto bi to trebalo da kažemo?”“.

Kako vidiš kulturnu politiku Slovaka u Vojvodini? Dakle, ta kulturna politika je pre desetak godina bila razvojna, a sada mi se čini da smo nekako folklorni i patrijarhalni.

„Da, jeste folklorna i patrijarhalna. Sažeću to jednom rečju: konzervativizam. Mislim da su Petrovčani vrlo konzervativni. Prirodno, konzervativizam osuđuje tog drugog i drugačijeg. Mislim da se ljudi na ovim prostorima već dugo ne gledaju u ogledalo, a da ne govorimo o tome da razmišljamo o sebi i svojim postupcima. Neki se možda i pogledaju u ogledalo, ali ne razmišljaju o onome što vide.

Takođe bih rekla ili preporučila mladima koji ovde žive da izađetu na birališta! Izađite na birališta, jer je to vaša budućnost. Radi se o našoj budućnosti i samo trećina ili četvrtina nas ne može sama da promeni stvari. Mislim da bi trebalo da se okupimo, mi, mladi ljudi, i razmislimo da li zaista želimo da odemo odavde ili da sačekamo da neko drugi promeni stvari za nas, a zatim da se vratimo ovde.

Lično nikada nisam obraćala mnogo pažnje na Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine jer smatram da jedan običan građanin jedne razvijene zemlje uopšte ne mora da zna imena i prezimena ministara i trebalo bi da zna samo ime i prezime predsednika, premijera. Mislim da bi to trebalo da bude dovoljno, pa iz tog razloga nisam ni obraćala pažnju na Nacionalnom savet Slovaka. Naravno, to se promenilo u poslednjih nekoliko godina, jer ovde takođe ima problema. S njihove strane postoji problem ćutnje jer samo potajno rešavaju neke svoje poslove samo za svoje dobro itd.

Pročitajte i Manjinski mediji suočeni sa problemom uticaja nacionalnih saveta na uredjivačku politiku

Što se tiče nedeljnika “Hlas ljudu”, prestali smo da ga kupujemo, jer nema smisla. Mislim da čitamo bolje članke na Fejsbuku, u statusima. Danas, na primer, posle tri-četiri meseca čitam ove novine, ono što je Miroslav Benka napisao. Nazovimo to prikazom premijere u Slovačkom vojvođanskom pozorištu, i to pod navodnicima, i zaključujem da je konstruktivna kritika promenila svoje značenje ili smo mi promenili njeno značenje. Kao čitaocu članka, uopšte me nije briga šta misli novinar ili osoba koja ga piše. Ako se njegovo mišljenje zasniva na mržnji, ili na beskrajom očarenju, to mene kao čitaoca ne zanima. Zaista me zanima konstruktivna kritika ili prukaz predstave, koja bi u pravom smislu te reči jednostavno trebalo da bude: šta smo tamo videli i ako smo već pozorišni kritičar ili reditelj, glumac i neko ko ima zaista veliko iskustvo u pozorištu, video je mnogo predstava, i potencijalna je osoba koja to može komentarisati, pa da se u tom slučaju ta osoba može pozorišno izraziti i kritikovati i zapravo reći šta misli o predstavi. Njegova kritika je bila nedopustiva, bila je lažna. U njoj je napisano da Slovačko vojvođansko pozorište nije imalo autorska prava na pozorišni tekst, što je velika laž. Imali su sva prava, i to lepo piše u njihovom biltenu.“

U stvari, konstruktivna kritika treba da nas pomeri napred kako bismo mogli da unapredimo nešto što smo možda uradili manje kvalitetno.

“Baš tako. Ili pozovite gledaoca na drugu premijeru da se uveri sam, možda će on imati drugačije mišljenje od vas. Ono što nam nedostaje je pozorišna kritika. Zaista nam nedostaje pozorišni kritičar, nedostaju nam prikazi predstava, jer smo zadnjih godina imali dosta predstava, i razumem da vi novinari prikaze ne možete da napišete, jer je vaš krug interesovanja i tema zaista širok i ne možete se fokusirati samo na to. Možete dati samo korisne informacije, ali svaka izvedena predstava zaista zaslužuje kritiku ili prikaz. Napokon, trebalo bi da postoji neki stručnjak ili časopis koji objavljuje pozorišne kritike i prikaze, kako ne bismo zaboravili da postoje loše predstave. I ceniti predstave koje su stvrano dobre.”


Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Avatar

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST

PARTNERI

Newsletter Storyteller





Instagram