Search and Hit Enter

Treba pronaći profesionalizaciju u čitanju predstave, poručuje režiser Jan Čanji

Renomirani režiser Jan Čanji iz Bačkog Petrovca već decenijama prati ne samo aktivnosti profesionalnih pozorišta u Srbiji i u Slovačkoj, ili u svetu, već prati i amatersko pozorište, pogotovo slovačko vojvođansko. Pričali smo sa njim na temu neprofesionalnih i profesionalnih manjinskih pozorišta u Vojvodini, njihovom značaju i položaju, kao i budućnosti.

Kada je došlo do razvitka slovačkog amaterskog pozorišta u Vojvodini i kakvo je ono danas?

J. Čanji: „Do razvitka slovačkog amaterskog pozorišta došlo je na razmeđu `70. i `80. godina 20. veka. Zapravo su u pitanju tri velike predstave. Prva je predstava Ljuboslava Majere „Balada o poručíkovi a Mariutke“, druge su bile predstave Tomaša Hriešika, njih je nekoliko, a na kraju imamo predstavu Miroslava Benke „SOS“. To su tri znamenite predstave, koje su obeležile u širem, čak evropskom kontekstu, naše pozorište, i prema kojima ovo pozorište poznaje Slovačka, ali i svet. Zašto su ove predstave bile toliko dobre? Zato što su se razvijale prema tadašnjim savremenim pozorišnim tendencijama. Ljubo Majera se školovao na Ježiju Grotovskom i poetici siromašnog pozorišta, poljskog pozorišta, pozorišta malih scenskih formi, te je ove forme doneo kod nas, u Petrovac. Niko ih nije znao. Ljubo im je bio blizu, pošto je studirao u Bratislavi. Poznavao je poljsko pozorište, ali Srbi su ga slabije znali. Ljubo je bio u trendu. Kasnije su to bile „Deti“, „Popánštená kotrba“, ali je sve to bilo na principu o kojem govorim, koji je tada vladao u svetu. Tomaš Hriešik – Maško i dolazak postmoderne u naše krajeve, u Slovačkoj je briljirao predstavom „Marat vs. Sade“, cela Slovačka je ustala i aplaudirala ovoj predstavi. To je bio dolazak postmodernizma. Slovaci ga nisu poznavali, ali mi jesmo. Mi smo bili u trendu. Mi smo pratili one najsavremenije, kvalitetne procese inscenacije. Isto kao i pozorište pokreta, predstava „SOS“, to je tada bilo fantastično. A naši ljudi su znali sa time da se nose. Znali su ga približiti gledaocima, glumcima. U današnje doba, nažalost, ovakve trendove ne nalazimo. Nemamo nikakav smer. Sve su to klasične, već viđene stvari, tj. klasične pozorišne predstave, koje mi, nažalost, u datoj situaciji ne umemo uraditi ni u profesionalnom pozorištu, pošto nemamo mogućnosti, novca, ljudi… A mi, odjednom, želimo od toga da napravimo pozorište. Predstavu. Treba se vratiti u Evropu i pogledati gde je put kojim ide savremeno pozorište. Prema iskustvu, još jedna greška naših ljudi je što ne posećuju festivale i ne prate nove tendencije. Kada i dođu na festival, odrade svoju tačku i ne gledaju ostale, jer ih to ne interesuje, ali tu je greška. U Evropi, npr., u slovačkom pozorištu, aktuelan je ponovni izlazak pozorišta u ambijentalni prostor, u eksperiment, performans. Mi to radimo? Kada smo poslednji put imali performans na takmičenju „Pozorišne lovorike“? Ja se ne sećam, ali nije bitno. Moramo da pratimo evropske trendove, da bi neko pratio i nas, a ne ići na ono osnovno, klasično, tradicionalno pozorište, jer za to nemaju sredstva ni velika pozorišta.“

Moramo da pratimo evropske trendove, da bi neko pratio i nas, a ne ići na ono osnovno, klasično, tradicionalno pozorište, jer za to nemaju sredstva ni velika pozorišta.

Jan Čanji

Uzmimo u obzir šire lice amaterskog pozorišta u manjinskom kontekstu, kada imamo na umu da se prošle godine nije održao tradicionalni Festival amaterskih pozorišnih grupa Vojvodine, koji se inače održava u Staroj Pazovi, i to zarad nedostatka finansija i nedostatka razumevanja vladajućih struktura. Kakvo je to lice amaterskog pozorišta?

J. Čanji: „Pre 15 godina, trudili su se rešiti problem postojanja amaterskih pozorišta osnivanjem profesionalnih manjinskih pozorišta, koja su se, nažalost, obrušila u svojim osnovama. Problem je, zapravo, što nisu imali na čemu da zasnuju svoje postojanje. Ne može postojati profesionalno pozorište bez školovanog glumca. Što znači, ako nismo stvorili mesto na akademiji za izučavanje slovačkog, rumunskog, rusinskog pozorišta, – Mađari su se izborili, naravno, sa podrškom matične države, – ne možemo da očekujemo, da će naše pozorište napredovati. Neće. Jer, studenti koji studiraju u Slovačkoj, u velikom broju će tamo i ostati, jer se tamo mogu adekvatno angažovati. Znači, neće se vratiti. To školovanje smo sami ukinuli, a ukinuli smo ga na taj način, što nismo umeli da nađemo zajednički jezik, nismo zajedno prodiskutovali. Mi ne diskutujemo. Ne susrećemo se. Zato nam ovo sve ovako traljavo izgleda. Kada bismo se susreli, lako bismo odredili neke prioritete i ne bi se desilo to što prošle godine nije bila pokrajinska smotra amaterskih pozorišta. Za time bi morali da stoje i Slovaci, Rusini, Rumuni, Mađari, da bi to dobilo veći doseg, da ne bi bilo da se žalimo samo mi „mali“. Zajedničkim silama se to može. O tome zaista treba razmišljati. Treba organizovati naučni simpozijum i reći da je naše pozorište, nažalost, posle projekta formiranja profesionalnog pozorišta, prestalo da funkcioniše, propalo je.“

Osnovni problem vidite u ne razrešenom pitanju školovanja pozorišnih stvaraoca u manjinskim pozorištima, iako su Slovaci pre nekih 10 godina pokušali da školuju glumce u jednokratnom projektu Studio glumačkog staralaštva?

J. Čanji: „Nažalost, slovačko vojvođansko pozorište, a sa njime i pozorišta vojvođanskih manjina, propalo je zbog finansijskih dotacija. Zašto nije propalo mađarsko pozorište, Újvidéki színház, na primer, vodeće pozorište u celoevropskom kontekstu? Tamo je jaka podrška matične države. Naša matična država za ovako nešto, nažalost, nema nekog razumevanja. Projekte daje kome daje. Ni vodeća struktura, koja to može međudržavno rešiti, ne rešava to. I Rusini i Slovaci spadaju pod Slovačku republiku. Bio je jedan pokušaj, da se prilikom Petrovačkih pozorišnih dana održi konferencija dekana, rektora umetničkih akademija, kada su svi bili prisutni, i Srbi i Slovaci. Nažalost, to je bila retka situacija, dok je u Slovačkom vojvođanskom pozorištu još uvek vladao entuzijazam, dok se mislilo da će države dati podršku i da će se ovaj problem rešiti na međudržavnom nivou, a ne samo na nivou projekata, koje ovo neće pokriti. Samo što ni srpska, a ni slovačka struktura za to nije imala razumevanja, a to tvrdim samo radi toga, jer sam u to vreme bio direktor pozorišta i znam kuda je, u to vreme, pozorište htelo ići. Ali, kada se videlo, da za ovo pozorište ne postoji razumevanje u umetničkom smislu, nego samo u političkom, da bi neko mogao da maše papirom da imamo Slovačko vojvođansko pozorište, odrekli smo se funkcije i zato se to dalje nije nastavilo, zato i danas jesmo tu, gde jesmo.“

Jan Čanji: „Za ovo pozorište ne postoji razumevanje u umetničkom smislu, nego samo u političkom, da bi neko mogao da maše papirom da imamo Slovačko vojvođansko pozorište.“

Prema vašem mišljenju, savremena amaterska i profesionalna pozorišta samo životare i traže put ka savremenim trendovima?

J. Čanji: „Tako je. Za vreme mog direktorskog položaja, umetnički savet na čelu sa Vladislavom Fekete, upravni odbor na čelu sa Ljuboslavom Majerom, znači, jak pozorišni vladajući sastav, odlučio je da se radi savremena drama kamerne orijentacije. Na primer, tada je nastala fantastična predstava „Vina“, gde se na projektu srelo tri profesora: prof. Rončević iz Beograda, prof. Ciler iz Bratislave i prof. Majera iz Banske Bistrice i Novog Sada. Znači, troje akademskih profesora je učestvovalo u nastanku jedne predstave. Savremene predstave. Bilo je i manje uspešnih predstava, nećemo ih imenovati. Bolje da se posvetimo onima koje su uspele. A uspele su samo zato, što je postojala komunikacija. Postojala je politika. Znalo se šta se i zašto se želi. A želelo se sa najboljima, koji su pratili evropske trendove i koji su svojom praksom dokazali da oni pripadaju samom vrhu.“

Kakvo je lice našeg društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem? Kakav je domet ovih pozorišta na naše sveukupno društvo?

J. Čanji: Još je Sveti Avgustin rekao, kakvi bogovi, takvo pozorište. Stoga, kakve su naše vođe, takvo će biti pozorište. Pozorište oslikava vreme. Nažalost, naše stvaralaštvo je posleratno, savremeno, kada se traže vrednosti. Kada zakoni i vrednosti nisu definisani, tražimo gde smo. Tražimo svoje mesto pod suncem. Tako i pozorište traži svoje mesto pod suncem, i prema mom mišljenju, veoma malo ukazuje na greške koje nađe u ovom društvu. Zašto slabo ukazuje na ove greške? Zbog toga što u traženju lica društva nema adekvatne tumače onoga što želi da kaže. Zanči, možda pozorište i ima neku želju da na nešto upozori, samo što to ostane u tolikoj meri skriveno, neshvaćeno, jer nema ko da ga pročita i nema ga ko objasniti gledaocima. Što znači da treba naći onu profesionalizaciju, ali ne u smislu školovanja, već profesionalizaciju u smislu čitanja predstave. To je teatrologija, a mi, nažalost, nemamo teatrologe. Treba razmišljati o tome da li ih treba negde naći, jer oni profesionalno ukazuju na ono što škripi i kojim putem treba ići. Jer, ovako, sami od sebe, to nećemo naučiti. Imamo volju za glumom, ali se nekako plašimo suočiti sa drugima sa onim što radimo, jer imamo svoje izgovore. Ali nekada treba ipak reći „Da, to želim, to ću i uraditi.“, ili, ipak „Neću to uraditi.“ Pa, nekada nešto i ne treba uraditi. Neka to ostane mlađim generacijama.“

Dakle, ta odskočna daska da se mi, pozorišni aktivisti, probudimo, je zapravo u suočavanju stavova i u komunikaciji sa drugim pozorišnim aktivistima, pozorištima, pozorišnim trendovima, teatrolozima, sa ljudima, stručnjacima koji vole pozorište i znaju da rade u njemu?

J. Čanji: „Meni bi bilo drago kada bismo konačno o pozorištu počeli da razgovaramo pozorišnim rečnikom, a ne rečnikom pozajmljenim iz ekonomskih, političkih i ostalih segmenata naše društvene egzistencije. Dakle, o pozorištu – pozorišno.



Projekat pod nazivom Lice društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave Republike Srbije. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.