Search and Hit Enter

U celom svetu još uvek preovladaju industrijski interesi nasuprot ozdravljenju planete

Z aštita životne sredine je tema koja na svu sreću postaje sve aktuelnija. Znamo da je u zadnje četiri decenije pritisak čovečanstva na našu planetu postao znatno veći. Danas nam je potrebna 1,7 planeta kako bi se stvorili resursi neophodni za našu trenutnu potrošnju. Ove godine smo 1. avgusta ušli u ekološki dug, a posebno je zabrinjavajuća činjenica da se ovaj dan svake godine pomera unapred.

Dan ekološkog duga je onaj dan u kalendarskoj godini koji nam pokazuje da je čovečanstvo iz prirode uzelo više nego što ekosistemi naše planete mogu u toj tekućoj godini da obnove.

Zastrašujuća je tvrdnja organizacije Global Footprint Network (GFN), koja proučava kakav uticaj ima ljudsko ponašanje na stav planete, da potrošimo više, nego što je naša planeta u stanju da obnovi za celu godinu. To znači, da smo za sedam meseci proizveli više ugljen monoksida nego što mogu naši okeani i šume da “upiju”, uhvatili smo više riba, sasekli više šuma i potrošili više vode nego što može Zemlja za taj isti period da proizvede.

Ako čovečanstvo ovako nastavi da se ponaša prema jedinoj planeti – budućnost nam nije svetla.

Zaštita i očuvanje prirode i naše životne sredine više ne može da bude samo hobi nekih udruženja i volontera. I zato svako od nas, svaki pojedinac, ima veliku obavezu da svoje aktivnosti prilagodi tako da negativan uticaj na prirodu bude što manji. Priroda u kojoj živimo ne nalazi se negde daleko i mimo nas, već u našoj neposrednoj blizini i celo čovečanstvo je deo te prirode. U današnje vreme, kada nam je životna sredina toliko ugrožena, svako od nas mora da bude ekološki aktivista i da svi budemo kritički posmatrači svojih postupaka u kontekstu svakodnevnog uticaja na prirodu.

Infografika “Ekološki dug prema Zemlji” / Storyteller / Igor Sandić / ISSstudioDesign

Voda

V elika potrošnja, velika nebriga i zagađivanje zdrave i čiste vode razlog su što je s vremenom voda za piće postala teško dostupna ili čak i nedostupna milionima ljudi širom sveta. Potrebe za pitkom vodom u svetu sve su veće, a zalihe su svakim danom sve manje.

Većina stanovništva ne razmišlja o vrednostima vode i njenoj važnosti u svakodnevnom životu, jer je čista, pitka voda u prethodnim decenijama predstavljala nešto sasvim normalno i uvek dostupno. Ali voda je ipak postala prirodni resurs ograničenih količina i ukoliko je ne počnemo koristiti s oprezom i u razumnim količinama, pitanje je vremena kada ćemo ostati bez nje.

Nedostatak pijaće vode je problem s kojim će se do 2030. godine suočiti polovina stanovništva na Zemlji.  Za upotrebu je dostupno manje od 1% vode. Prosečna potrošnja vode u Evropi po stanovniku je 150 l/dan, a potrošnja vode je 2 puta brža od proizvodnje.

Srbija mora najvažniji resurs – pijaću vodu da sačuva za sebe. “Srbija, generalno ne troši vodu na racionalan način. Srbija nema dovoljno pijaće vode, perspektivno gledajući. Klimatske promene donose snižavanje nivoa podzemnih voda. Istovremeno, to znači smanjivanje kapaciteta podzemnih voda i rezervi koje imamo”-kaže ministar zaštite životne sredine Goran Trivan.

Trivan ujedno ukazuje i na to da površinske vode moraju da budu čiste, da bi smo i tu imali deo rezervi, koja se može kvalitetno prerađivati u kvalitetnu pijaću vodu.

“Ne mislim da imamo dovoljno pijaćih voda i to je razlog više što stalno strepim nad tim kako koristimo te pijaće vode. Nikako nisam za to i ne slažem se tim, što su mnogi izvori pijaće vode dati kao koncesija ili na neki drugi način različitim subjektima. Voleo bih da sve te kapacitete čuvamo ili bar da ih troše preduzeća koja su naša, a ne na ovaj način, dajući onima koji to tržište koriste. To nije bezbedno i Srbija mora da taj najvažniji resurs, planetarno govoreći, sačuva za sebe”, kaže ministar Trivan, naglašavajući da mora da se vodi računa i o otpadnim vodama.

Kako kaže, plan je da se u Srbiji izgradi 359 sistema za preradu otpadnih voda, što znači da treba da investiramo između četiri i pet milijardi evra u to. “Mnogo je to novca. Srbija nema toliko para, ali će morati da izdvaja. Moraće da izdvaja više para za životnu sredinu od sadašnjih 0,2-0,7 odsto BDP-a, do 1, 2 ili 1,3 odsto koliko je u mnogim zemljama. Ako želimo da živimo zdravo, duže i da sačuvamo prirodu, to mora da se desi. Garantujem da će se to desiti,” kaže Trivan.

Energija

P itanje energije je takođe značajno pitanje. Konvencionalna proizvodnja energije je takva da sama po sebi zagađuje našu životnu sredinu. Još uvek je malo proizvodnje energije iz obnovljivih izvora koji su nam na dohvat ruke, poput energija vetra, geotermalna energija, energija vode, ali ne ona iz minicentrala koje su ubitačne za prirodu i celokupan biodiverzitet, pa i samog čoveka, energija bio mase. Iako je Srbija jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, apsolutni je rekorder u potrošnji električne energije. Da energiju doslovce “bacamo kroz prozor” govori nam podatak da je potrošnja električne energije po jedinici stambene površine kod nas u samom vrhu u Evropi i iznosi oko 200 kilovat časova, a u zemljama EU u proseku 140 kilovat časova.

Dotakli smo se proizvodnje energije iz mini hidrocentrala i ne možemo, a da se ne osvrnemo na minihidrocentrale koje su u planu da se grade u našoj državi.

Koncepcija gradnje mini hidroelektrana je jedan potpuno pogrešan pristup u obezbeđivanju energije iz obnovljivih izvora, jer to su objekti koji u energetskom bilansu donose jako malo, a imaju nemerljive ekološke štete. Korist od ovih minicentrala imaju samo pojedinci i interesne grupe, a na račun prirode i svih građana. Primer je Stara planina.

Rakita: problem sa izgradnjom MHE / Foto: Ljubomir Filipov / Južne vesti

Neverovatan je podatak da Vlada Republike Srbije planira izgradnju više od 60 mini hidrocentrala u zaštićenoj zoni najvećeg parka prirode u Srbiji, na Staroj Planini, čime bi se neke od najlepših i najčistijih reka u Srbiji isušile i prevele u cev čime bi se promenio izgled rečnog korita i okoline. Time bi se izvršio ekocid nesagledivih razmera koji bi doveo do uništenja prirodnih staništa biljnih i životinjskih vrsta, među kojima se nalaze i retke zaštićene vrste, koje su pred nestankom ne samo u Srbiji već i u svetu (klen, potočna pastrmka, potočna mrena, rakovi…).

Drugi problem izgradnje ovih postrojenja na Staroj planini jeste u tome, što Pirot može da ostane bez snabdevanja čistom pijaćom vodom. Poznato je da Pirot za snabdevanje čistom pijaćom vodom, jednim delom, koristi izvore (krupačko vrelo) koji se napajaju vodom ponornica sa Stare planine. Zemljište na Staroj planini je toliko osetljivo, da bi bilo kakvi radovi u većem obimu na rekama mogli da dovedu do katastrofalnih posledica nesagledivih razmera, gde bi reke promenile svoj tok i nestale, a izvori pijaće vode u Pirotu zauvek presušili.

Ipak, pomaci u proizvodnji “zelene energije” se naziru i dobar primer je novootvoren vetropark u Alibunaru. Prilikom otvaranja vetroparka u Alibunaru pokrajinski sekretar za energetiku Nenad Grbić je izjavio:

“O ekološkom značaju projekta najmanje se zna, iako je, u dugoročnom smislu, značaj vetroparkova najveći. Zelena energija, koju će vetropark Alibunar proizvoditi, smanjiće emisiju ugljen dioksida za više od 88 tona godišnje. Istovremeno, vetropark će snabdevati godišnje više od 38 hiljada domaćinstava. Ekološki benefiti će doći do izražaja u narednim godinama, dok su sva istraživanja pokazala da je potencijalni negativni uticaj vetroelektrane na lokalnu zajednicu minimalan i praktično zanemarljiv. I sa zadovoljstvom mogu konstatovati da se više od 90% predviđenih kapaciteta vetroparkova gradi na teritoriji Vojvodine. Ovaj projekat, a i drugi projekti koji su u izgradnji, doprineće povećanju stabilnosti elektroenergetskog sistema. Kao Pokrajinski sekretarijat mi smo doprineli proaktivnim pristupom u izdavanju dozvola za ovakve kompleksne projekte, naravno, sve i isključivo u skladu sa zakonom,” kazao je Grbić.

Klimatske promene

U  zadnje vreme svedoci smo sve češćih ekstremnih događaja, kao što su veliki požari, poplave, erozija zemljišta i velikih oluja, kao i talasa tropskih vrućina. Statističke analize ukazuju na to da je nastanak ovih pojava povećan zbog klimatskih promena. Klima na Zemlji se stalno menja, odnosno ona se oduvek menjala. Do početka industrijske revolucije, klima se menjala kao rezultat promena prirodnih okolnosti.

Danas, međutim, termin klimatske promene koristimo kada govorimo o promenama klime koje se događaju od početka dvadesetog veka, a nastale su kao rezultat čovekovih aktivnosti. Statistika govori da je od 1990. godine svet iskusio 12 najtoplijih godina, od kako se temperature meri i beleži. 2002 i 2003 (zajedno), 2001, 1997, 1995, 1990 i 1999 (zajedno), 1991 i 2000 (zajedno). Prema Agenciji za zaštitu životne sredine Srbije, temperature rastu i u Srbiji, a posebno u poslednjih 15 godina.

Čovek ima veliki uticaj na klimatske promene / Foto: Thomas Hafeneth / Unsplash

Dokazano je da se globalno zagrevanje ne događa samo od sebe i da je posledica antropogenog uticaja. U ovom trenutku prosečna temperatura na Zemlji je za 0.8 stepeni viša nego pre industrijske revolucije, odnosno pre nego što su ljudi masovno počeli da troše fosilna goriva i gomilaju ugljen-dioksid u atmosferi. Ugljen-dioksid (CO2), gas koji se oslobađa sagorevanjem uglja, nafte, naftinih derivata i gasa, najznačajnije utiče na globalno zagrevanje. Oko 25 milijardi tona ugljen-dioksida ispusti se u atmosferu svakoga dana, 800 tona svake sekunde! Stručnjaci kažu da bi ovakav trend emisije ugljen-dioksida mogao da poveća prosečnu Zemljinu temperaturu za 1,4 – 6,4 °C do kraja ovog veka. Veruje se da bi povećanje temperature već iznad 2 °C dovelo celo čovečanstvo u vrlo opasnu situaciju.

Naučnici već par decenija ukazuju na problem klimatskih promena koje je uzrokovao čovek. Održani su mnogi skupovi gde su svetski lideri pokušavali da se dogovore o smanjenju uticaja čoveka na klimu i ublaže klimatske promene. Videli smo da je čovečanstvo posrnulo, a dogovori pretrpeli neuspehe, pri čemu uvek preovladaju industrijski interesi nasuprot “ozdravljenju” planete.

Ipak, postoje i svetle tačke. I naša država se angažuje u rešavanju ovog problema, o čemu svedoči i Daniela Božanić, šefica odseka za klimatske promene u Ministarstvu zaštite životne sredine, koja je naglasila da je zakon o klimatskim promenama koji je u pripremi izuzetno bitan zakon:

“Zakon o klimatskim promenama ima za cilj efikasan, transparentan i kontinuirani monitoring i izveštavanje o emisijama gasova s efektom staklene bašte (GHG) i drugih informacija od značaja za oblast klimatskih promena. Krajnji cilj ovog zakona je efikasno smanjenje emisija GHG, kao i povećanje otpornosti na izmenjene klimatske uslove. Zakon uvodi obavezu monitoringa za industrijska i energetska postrojenja, kao i izradu GHG inventara na godišnjem nivou. Definiše obavezu izrade niskougljenične strategije i akcionih planova, kao i nacionalnog plana adaptacije. Zakonom se transponuju relevantni delovi EU zakonodavstva koji su direktno od značaja za oblasti klimatskih promena, tačnije Uredba o mehanizmu monitoringa, delovi Uredbe o sistemu trgovine emisionim jedinicama GHG, koji se odnose na monitoring, izveštavanje i verifikaciju, kao i relevantni delovi Odluke o zajedničkom naporu na smanjenju emisija GHG”.

Cirkularna ekonomija

N apredak i modernizacija su doneli mnoge pogodnosti, olakšanja u radu u svim oblastima naših života. Ali isto tako i gomile otpada u kojima smo počeli da se gušimo. Pogledajmo samo šta se dešava sa ovolikom količinom otpada, kolike količine otpada stvaramo, a kako smo i koliko smo kao pojedinci odgovorni za naš otpad. Otpad nastaje u našim rukama, svako od nas ga pravi i zato bi morali biti maksimalno odgovorni o njegovom zbrinjavanju. Govori se da je otpad značajan resurs koji doprinosi i zelenoj ekonomiji i od kojeg može da se ostvari značajna zarada. A zašto se onda ta zarada ne ostvaruje od tolikog otpada, i zašto još nije uspostavljen sistem upravljanja otpadom, zašto mi i dalje gledamo deponije-smetlišta koje gore i uz to strahovito zagadjuju vazduh, zemljište i podvodne vode?

Danas u Srbiji imamo oko 3.500 divljih deponija-smetlišta i samo 8 sanitarnih regionalnih deponija, a oko 5 do 7 odsto otpada se prerađuje. Upravo zbog neadekvatnog tretiranja otpada i neuspostavljenog sistema, Srbija gubi negde oko 250 miliona evra godišnje, što je ozbiljan novac koji bi itekako dobro došao našoj ekonomiji. Koncept cirkularne ekonomije kao koncept održivog razvoja i očuvanja prirodnih resursa je jedan od osnovnih motiva za promenu politika u razvoju cele proizvođačke industrije.

Ključno pitanje cirkularne ekonomije je: šta s proizvodima koji nakon upotrebe postaju otpad? Nekada je taj proizvod bio otpad, odnosno završavao na deponijama, bez obzira na njegov sastav ili upotrebnu vrednost. Danas taj proizvod ne treba da završava na deponiji. Novim politikama do 2035. godine količina komunalnog otpada koji se odlaže na deponije mora biti 10% ili manje od ukupne količine nastalog komunalnog otpada. Svi upotrebljeni materijali i sirovine u proizvodnji jednog proizvoda treba da ponovo idu u proces svoje proizvodnje ili neke druge. Korišćenjem eko dizajna, ekoloških materijala i sirovina u proizvodnji ostvaruje se cilj – da resursi i energija kruže u proizvodnji i koriste se dokle god je to moguće, što predstavlja osnovni cilj cirkularne ekonomije.

Dosadašnji linearni model ekonomije koji se u svetu sve više pevazilazi, a koji funkcioniše po principu “uzmi-napravi-odloži“, po kome proizvodi završavaju na otpadu, zamenjuje se novim modelom cirkularne ekonomije koja funkcioniše po principu “proizvod-otpad-proizvod“. Proizvodi su dizajnirani tako da mogu da se ponovo upotrebe, rastave, poprave, recikliraju. Potencijali cirkularne ekonomije su velika šansa za Srbiju čime bi ekonomija dobila šansu za razvoj, građani bi dobili ekološki bezbednu životnu sredinu, zelena radna mesta, a što je najbitnije sve to utiče na očuvanje životne sredine i očuvanje našeg zdravlja.

Prema Siniši Mitroviću, analitičaru i direktoru Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije, država Srbija se stvarno zalaže i podstiče uvođenje cirkularne ekonomije.

“U cilju harmonizacije nacionalnog zakonodavstva s pravnim tekovinama Evropske unije, Skupština Srbije je krajem februara 2016. godine usvojila izmene i dopune tri zakona iz oblasti životne sredine uključujući i izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom. Izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine predviđeno je formiranje Zelenog fonda Republike Srbije, kao budžetskog fonda koji će, između ostalog, omogućiti održivo finansiranje sistema upravljanja otpadom. U skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom EU, uvedeni su pojmovi pripreme za ponovnu upotrebu otpada, naročito razvojem sistema za reparaciju proizvoda. Hijerarhija upravljanja otpadom u Srbiji je: prevencija stvaranja otpada, priprema za ponovnu upotrebu, reciklaža, ostale operacije ponovnog iskorištenja otpada (ponovno iskorištenje u cilju dobijanja energije – insineracija) i na samom kraju lanca odlaganje otpada,” kaže Mitrović.

On dodaje da se programima prevencije utvrđuju ciljevi i mere prevencije stvaranja otpada, kao i procena mera prevencije ili drugih odgovarajućih mera koje mogu imati uticaj na opšte uslove stvaranja otpada, zatim na dizajn, proizvodnju i fazu distribucije proizvoda, kao i na potrošnju i fazu upotrebe proizvoda.

“Produžavanjem životnog veka proizvoda i promenama poslovnih modela proizvođača, ali i promenama navika potrošača doprineće se smanjenju generisanih količina otpada, a to je potpuno u skladu s principima cirkularne ekonomije. Eko dizajn proizvoda je jedan od ključnih uslova za ispunjenje navedenog cilja,” kaže on.

Obećavajući put ka Evropskoj uniji

N a evropskom putu naše zemlje kao obećanje da će se situacija u ovoj oblasti urediti stoji i Poglavlje 27 – životna sredina i klimatske promene, koje obuhvata izuzetno bitnu i značajnu oblast: oblast zaštite životne sredine. Ovo poglavlje je jedno od najzahtevnijih poglavlja u pregovorima sa EU. Stručnjaci kažu da se jedna trećina ukupnog EU zakonodavstva odnosi na životnu sredinu.

U Poglavlju 27 se govori o postavljanju standarda u životnoj sredini koji bi trebalo da čuvaju životnu sredinu za buduće generacije. Govori se o tome kako će se sve dovesti u red i kako neće doći do uništavanja prirode. Govori se, takođe, da kroz Poglavlje 27 mogu da se pokrenu mnoge investicije koje će dovesti do unapređenja i očuvanja životne sredine.

Poglavlje 27 je jako bitno za uspostavljanje sistema u oblasti zaštite životne sredine / Foto: Sara Kurfeß / Unsplash

Ovaj proces treba da shvatimo kao potrebu države Srbije da uredi i poboljša kvalitet životne sredine, da izgradi ekološko društvo i da se sačuvaju prirodni resursi. Treba naglasiti da ne postoji nikakva direktiva iz Brisela, već je to samo naša potreba i prilika da sredimo stanje životne sredine u zemlji, jer ono što je u proteklih nekoliko decenija uništeno, sada moramo i imamo mogućnost da saniramo i koliko je moguće unapredimo na viši nivo.

Pregovaračka pozicija za Poglavlje 27 je zasnovana na planskim i programskim dokumentima koji su obavezni u procesu pristupanja. Da bi se sačinili ti dokumenti mora se posebna pažnja voditi o tome da podaci koji se unose u postojeće obrasce budu pouzdani i tačni. Bilo kakva netačnost i nedoslednost podataka u tim dokumentima koji se šalju Briselu može jako loše uticati na pozicije našeg pregovaračkog tima.

Dakle, vrlo je važno da prvo imamo preciznu i tačnu bazu dostavljenih dokumenata i informacija. Koliko je ovo poglavlje obimno, kompleksno, zahtevno, sveobuhvatno i izuzetno značajno govori podatak da su u pripremi ovog dokumenta učestvovala, osim Ministarstva zaštite životne sredine, i Ministarstvo poljoprivrede, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo rudarstva i energetike, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo pravde, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave.

U pripremi pregovaračke pozicije postoje tri velika izazova, a to su:

1. Administrativni kapaciteti, koji su, nažalost, nedovoljni u samom Ministarstvu zaštite životne sredine, kao i u drugim institucijama, odnosno organizacijama.

2. Finansiranje životne sredine kao najznačajnija i najneophodnija karika u čitavom procesu. Bez jasnog finansiranja nema popravljanja stanja kvaliteta životne sredine, nema zelene privrede, zelene ekonomije, nema promene stanja životne sredine. I zato se s pravom očekuje da budžetski Zeleni fond Republike Srbije počne da radi u punom kapacitetu i obimu, i po logici koja je potpuno ekološka i ekonomska, a ne da se veliki deo ekoloških sredstava troši na druge aktivnosti koje nisu iz oblasti zaštite životne sredine.

3. Treći izazov je predostrožnost i inspekcijski nadzor u životnoj sredini. Očekuje se da osnažimo, osposobimo inspekciju kako bi ona bila efikasna i delotvorna.

To su izazovi na kojima se mora svakodnevno raditi ukoliko želimo da napredujemo u oblasti zaštite životne sredine. Poslednjih dana avgusta u Ministarstvu zaštite životne sredine stigli su komentari Evropske komisije na 1. Nacrt Pregovaračke pozicije za Poglavlje 27, koji su poslati u Brisel na neformalne konsultacije.

“Na početku, posmatrajući samu metodologiju i strukturu dokumenta, Pregovaračka pozicija za Poglavlje 27 je ocenjena pozitivno. Kako se kaže u komentarima, lako im je bilo da dođu do informacija. Data su nam dodatna razjašnjenja, pre svega za propise koji su u Evropskoj uniji usvojeni krajem 2017. godine. Evropska komisija preporučuje da svi zahtevi Republike Srbije za prelaznim merama treba da budu ograničeni vremenski i po obimu, uz plan s jasno definisanim fazama za primenu pravnih tekovina Evropske unije. Što se tiče datuma do kojih se traže prelazni periodi, trebalo bi se odlučiti ili za konkretne datume ili se vezati u odnosu na datum pristupanja. Svi planovi za implementaciju moraju da uključuju finansijske podatke, troškove, kao i izvore finansiranja kako bi se prikazalo na koji način će Srbija ostvariti usaglašenost u datim oblastima“, kaže Ivan Karić, predsednik Pregovaračke grupe 27 i državni sekretar Ministarstva zaštite životne sredine i dodaje da posebno treba obratiti pažnju na oblasti finansiranja životne sredine i jačanja administrativnih kapaciteta.

On naglašava da je Srbija dužna da u oblasti zaštite životne sredine posebno uvažava načelo „zagađivač plaća“, da ima jasne finansijske programe unapređenja i zaštite životne sredine, da nastavi s uspostavljanjem finansijske institucije Zelenog fonda i uloži dodatne napore u jačanje kapaciteta kako bi posao evropskih integracija za Poglavlje 27 što bolje privela kraju i nastavila s njihovom uspešnom implementacijom i praćenjem.

“Ozbiljno smo analizirali komentare i napravili detaljan plan svih aktivnosti i međukoraka kako bi smo do kraja godine dostavili 2. revidiranu verziju na “neformalne konsultacije”. Kao i do sada u ceo pregovarački proces biće uključeni svi akteri u društvu od OCD, asocijacija, udruženja, strukovnih komora, instituta, fakulteta, zavoda, SKGO, Konventa, KOMDEL-a, medija i nezavisnih eksperata,” naglašava Ivan Karić.

Osnovni cilj Poglavlja 27 je da unapredimo životnu sredinu, da je čuvamo, kako pojedinci, tako i sama privreda. Da iskoristimo priliku za razvoj ‘zelene’ ekonomije kao priliku za jačanje celokupne domaće privrede u očuvanoj životnoj sredini. I dok čekamo da se svi zakoni donesu, da se uspostavi sistem, da ekološka svest ojača, ništa nas ne sprečava da svako od nas da svoj lični doprinos u očuvanju svoje životne sredine i planete Zemlje.


Projekat pod nazivom  Eko dizajn naših života je sufinansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

No Comments

Komentár

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.