Search and Hit Enter

Unutrašnje otvaranje Milana Petrovića prema svetu kroz muziku

K lavijaturista, kompozitor i tekstopisac Milan Petrović je čovek, koji kroz muziku izražava svoje najdublje i najintimnije emocije i unutrašnje otvaranje prema svetu. Njegova muzička istorija nije crno-bela, baš kao ni zvuci i tonovi, koje sa svojim bendom „Milan Petrović“ Quartet u sadašnjosti stvara. Od blues, jazz, funk, do reggae, pa čak do popularnih tonova muzike, Petrovićeva muzika oplemenjuje domove, u kojima se sluša.

Kako počinje priča muzičara Milana Petrovića? Kako ste se našli u muzičkim vodama?

– Priča počinje svakoga dana sa željom da se nešto novo nauči i sa željom da se napreduje. Često je to svestan skok u nepoznato i često je veliki rizik ali sam uvek spreman da ga podnesem i izađem na pravi put. Tako je bilo i sa mojom prvom klavijaturom i kasnije sa gitarom. Nisam išao u muzičku školu, nego sam istraživao i tražio  svoje zvukove. Tako je ostalo do danas. Žal za manjkom muzičkog obrazovanja je i dalje tu i popunjavam ga konstantno novim sadržajima a prostor za iskazivanje mojih ideja se proširuje sa novim znanjima. U muzičkim vodama sam se našao zahvaljujući svojoj velikoj želji i zato što izuzetno volim muziku i ništa mi nije teško da uradim, kad je muzika u pitanju.Najbitnije je da volite to što radite time stvari budu znatno lakše.

Da li je od reggae muzike do jazz/blues stila dugačak (i trnovit) put? To jest od Del Arno benda, benda Ane Stanić do „Milan Petrović“ Quarteta?

– Put svakako nije lak. Međutim ponovo bih ga prešao. Ne žalim ni za starim, niti se plašim novih dana. Siguran sam da sam u svakoj situaciji i u svakom žanru dao najbolje od sebe u tom trenutku. Da li sam mogao bolje? Uvek može bolje i to je ono za čim tragam. Kritike shvatam ozbiljno i radim na popravljanju nedostataka svakog dana a greške me i dalje bole, što govori da mi je stalo da ih ispravim. Kad sam počeo da sviram reggae, ništa nisam znao o tom muzičkom pravcu. Ali sam slušao, skidao, skupljao informacije, da bih na jednoj turneji u Sloveniji dobio fenomenalnu pohvalu da sviram kao “crnac”! Tako sam došao i na tonsku probu “crnog” reggae benda davnih dana u SKC -u i uhvatio rif, koji je gitarista prosviravao da bi onda ceo bend počeo da svira bez gledanja. To je trajalo jedno 3, 4 minuta. Bio sam jedini belac među njima i sve je lepo funkcionisalo. Isto je bilo sa bluesom, mada sam njega više osećao i poznavao nego reggae. Početni koraci su bili trnoviti, ali sam se 2010. godine našao na istoj bini sa najpoznatijim blues muzičarima. Ludost je bila prihvatiti poziv “Raw Hide” benda da pratimo Svena Zetterberga, jer tad još nisam bio spreman za taj izazov, ali se na kraju sve lepo završilo. Isto je i sa jazzom, tu sam na samom početku. I tako dalje…da ne širim mnogo priču. Čitaocima će biti jasno šta želim da kažem. Rizikujte ljudi, nemojte se plašiti izazova.

Milan Petrović: „Rizikujte ljudi, nemojte se plašiti izazova.“

Kako izgleda festivalska priča benda Milan Petrović Quartet? Gde ste sve nastupali – i zašto baš tamo?

– Nastupali smo gde god je to bilo moguće u proteklih 6 godina. I samo iz tog razloga su mnogi čuli za nas. Muzika je na bini, tu joj je mesto. Neophodna je komunikacija sa publikom. Naravno u savremenoj tehnologiji mnogo toga je na internetu, ali i dalje nedostaje ljudski dodir i interpretacija. U Srbiji smo nastupali na manjim festivalima i na “Nišville”-u nekoliko puta. Jedan od nastupa možete čuti na našem živom albumu. U inostranstvu smo svirali u Kini, Austriji, Rumuniji, i naravno svim zemljama ex-YU prostora, Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora i Makedonija i svuda smo bili lepo primljeni.

Krajem septembra prošle godine ste bili na turneji u Kini. Kako to da ste „dospeli“ skroz tamo? Ako se ne varam, bilo je nekih peripetija oko tog road tripa?

– U Kinu smo stigli po preporuci Nišville jazz festivala. Nišville je otvorio komunikaciju sa kineskim partnerima, a onda su oni izabrali od ponuđenih, band “Very Naiss” i “Milan Petrović Quartet”. Nažalost “Very Naiss” na kraju nije otišao zbog nedostatka novca za put, a mi smo na mišiće obezbedili avio karte. Peripetije oko puta su počele kašnjenjem aviona iz Beograda, što je dovelo do toga da propustimo avion iz Abu Dabija prema Pekingu. Tako da smo nastupili sa danom kašnjenja u Jinchengu, ali je nastup prošao veoma uspešno. Iskustvo u Kini je neprocenjivo, što zbog šanse, koju smo time dobili, što zbog drugih sjajnih kolega iz Evrope, koje smo tom prilikom upoznali i zajedno nastupali. Inače reč je o velikom događaju, koji traje cele godine i zvanična je saradnja izmedju NR Kine i evropskih zemalja. Mi smo imali neverovatnu šansu da budemo deo toga ispred Srbije. Kao lično iskustvo Kina je nešto sasvim drugačije od ostatka sveta, što zbog kulture, što zbog geografske specifičnosti.

Sa festivala u Kini

Albumski ste dobro „potkovani“. Ako se ne varam, imate već 6 albuma a postojite od 2011.?

– Hvala. Uvek je bila ideja da budemo što aktivniji na svim poljima. Puno smo svirali i od 2012. do 2016. godine imamo po jedno izdanje godišnje. Godinu 2017 smo završili sa snimljenim albumom, koga ćemo objaviti zahvaljujući podršci SOKOJ-a u tekućoj godini. Ipak, ja sam u toku 2017. godine za našeg izdavača Metropolis music objavio muziku za pozorišnu predstavu “Čekajući Marčela”  i solo album sa devet umetnica “Lady`s touch”. Tako da nit i dalje nije prekinuta.

Lady`s touch je najnoviji album, koji je realizovan pre svega sa sjajnim umetnicama i karakteriše ga pojam internacionalizam. O čemu se konkretno radi?

– Radi se o mom unutrašnjem otvaranju prema svetu. Ono je počelo na prethodnom albumu sa dve nežnije teme. Lady`s touch je pre svega emotivan album, jer sam objavio nešto što sam godinama čuvao u sebi i čega sam se ranije plašio. Sada je ta priča oblikovana u saradnju i zvuk pripadnica lepšeg pola. Album ima 9 instrumentalnih tema, koje se bave ženskom prirodom i koga svira devet žena. Tu su Sonja Kalajić – violina, koja potpisuje i određene aranžmane, Diana Čerenšek – flauta, Ksenija Komljenović – marimba i vibrafon, Vanja Danilović – harmonika, Maja Klisinski – perkusije, Aleksandra Đorđević – cello, Mina Momčilović – harfa i po prvi put na nosačima zvuka Dunja Popović – kontrabas i Bojana Todorović – bubanj. Internacionalizam ga karakteriše u smislu da je Ksenija svoje deonice snimala u Americi, Diana u Zagrebu a Vanja u Sarajevu. Produkciju potpisuje Branko Isaković.

Da li živite svoj (muzički) san?

– I dalje pokušavam. Teško je baviti se nekomercijalnom muzikom i živeti od nje. Ali i dalje verujem da će to jednog dana biti moguće.

Svaka životna priča nalikuje pričama, odnosno bajkama (ili je to obrnuto?), u kojima postoji dobro, zlo, prijatelj, neprijatelj, saputnik, zaštitnik, mudrac itd. Ko je ko u Vašem životu i zašto?

– Priče ili bajke, tu ne vidim razliku. Dobro i zlo postoji, kao što postoje dobri i loši dani, kao što postoji dan i noć ili kiša i sunce. Trudim se da neprijatelja nemam a da budem prijatelj, kad je najpotrebnije. Saputnici su sve kolege, koje dele dobro i zlo sa mnom na bini i van bine. Po prvi put ću izdvojiti Grujicu Bibina, našeg petog člana, kao čoveka na koga se uvek mogu osloniti i koji je svih godina davao nesebičnu podršku za sve što radim.

Milan Petrović Quartet i Grujica Bibin (prvi u kadru)

U džez muzici, pored sola, dominira saksofon. Vaš saksofonista je Lehel Nagy, moj dobar poznanik, i eto, volela bih da ga malo promovišem. Kako ste počeli saradnju i kako ona izgleda?

– Mi se znamo iz benda “Bootleg blues”. Tu smo svirali neko vreme zajedno. Zatim sam ga pozvao za snimanje mog prvog albuma “Excursion”. I nakon toga je postao prvi stalni član benda. Lehel je sjajna osoba i veliki profesionalac. Zbog njegove specifične uloge u bendu najavljujem ga često kao “ dušu” benda.

Kada bi trebalo da definišete život, odnosno postojanje, terminologijom jazza ili uopšte muzike, kako bi ta definicija glasila?

– Prvo bih se distancirao od jazza, jer mislim da mi tu treba dosta vremena. Probao bih na neki svoj način. Svakako je improvizacija u pitanju, u kojoj sam u nekim momentima dorastao zadatku a u nekim drugima nisam… Ali zato pokušavam. Život je pojava, na kojoj naučnici svaki dan rade a laici pokušavaju da shvate uzroke i razloge. Ja sam fasciniran životom i time šta nam može dati i time čime nas iznenađuje svaki dan.

Fotografije i video materijali (izvor: youtube.com) iz ovog članka jesu iz arhive „Milan Petrović“ Quartet, kojem pripadaju sva autorska prava.

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.