Eko dizajn naših života

Recept za sreću postoji – Zajednica se nalazi na spisku za nabavku

Par naučnika sa Harvarda se u prvoj trećini prošlog veka zapitalo šta čini život dobrim. Tri generacije ispitanika, hiljade upitnika, skrininga mozgova i analiza krvi kasnije – osam decenija istraživanja svela su se na jednu rečenicu: „Dobri odnosi nas čine srećnijim i zdravijim. Tačka“. Tako kaže nauka.

I koliko god magovi marketinga pokušavali da nas ubede u suprotno, njihovi proizvodi nas neće učiniti srećnim. Plakanje u ferariju i na bicikli je i dalje plakanje. Ono što će nam pomoći da manje imamo potrebu da isceljujemo dušu na ovaj način je dobar odnos sa porodicom, prijateljima, pa i komšijama. Dalje, kažu da naša sreća ne mora da zavisi ni od bračnog druga, jer osoba vrlo lagodno može da bude slobodna i srećna dokle god ima koga da pozove u sred noći da mu/joj kaže da je bolesna ili uplašena.

Naučnici dalje zaključuju da su i površne veze korisne i da će razgovor sa osobom koju ne poznajemo doprineti našem blagostanju. Čuveno ćaskanje o vremenskoj prognozi sa kasirkom u marketu, bistrenje visoke politike sa saputnikom na nepotrebno dugom putu autobusom, kritikovanje sportista sa frizerom ili komentarisanje cena sa penzionerom u parku doprinosi da se osćamo srećnije, a da toga nismo ni svesni.

U Novom Sadu postoji naselje Detelinara. Ona se deli na staru i novu. Koja je koja zavisi od toga ko je pitan da o tome da sud. U jednoj su posađene monotone komunističke zgrade između kojih se nalaze sportski tereni, klupice, zelenilo i stubovi za trešenje tepiha. Ova druga do pre par decenija imala je kuće koje su zamenile zgusnute zgrade čiji su investitori negde porposutili podatak da u njima treba da žive ljudi, pa se u dvorištima istih nalazi go beton sa nedovoljno parking mesta. Klinci na ovoj prvoj vrlo dobro poznaju svoje vršnjake iz komšiluka koje po imenu dozivaju na prozorima ili interfonu da svoje detinjstvo provedu onako kako najbolje umeju – u igri. Ne znam kako se igraju klinci zarobljeni betonom i tržišnim interesima.

Zajednički prostori poput trgova, parkova, pešačkih zona, dvorišta zgrada, kejeva i plaža mesta su koja posdećaju da ljudi nisu maštrakala za generisanje profita u tuđu korist već živa bića koja se druže, umeju da uživaju i vole. Na njima se stvaraju prve ljubavi, novi prijatelji, površna i duboka poznanstva i sve to – potpuno besplatno, bez poreza na dodatu vrednosti. Oni su dnevna soba jednog grada.

Ovi zajednički prostori imaju još jedan potencijal koji su krenuli da koriste ovi sa malo razvijenijm svhatanjem stvarnosti. Oni su na krovove svojih zgrada i po osunčanim ćoškovima svojih parkova zasadili luk, peršun, bosiljak, jagode. Zajedno zalivaju, čupkaju korov i trulo lišće i plodove ubiraju po potrebi. Osim kao izgovor za druženje i po koji sataraš, ove bašte dobre su i za ozelenjavanje ionako prebetorinah gradova. Kupus, paprika i aronija takođe pružaju uslugu čišćenja vazduha, smanjenja temperatura u vrelim letnjim danima i drenaže, samim tim smanjujući šansu da nam na putu do posla ili škole treba čamac.

Imala sam prilike da posetim jednu takvu baštu na imanju udruženja „Nešto više“. Iako zvuči kao grana umetnosti čije događaje slabo ko posećuje, ideja na kojoj je nastala ova bašta je zapravo filozofija koja deluje kao da je jedini razuman način života. Permakultura je briga o zemlji i ljudima. To je grana ekološkog dizajna koji ima za cilj samoodržive poljoprivredne sisteme. Umesto nepreglednog niza iste biljke, u njihovom stakleniku raste prava džunglica koju čuvaju dve koke. Zemlja je neotrovana pesticidima i insekticidima jer svako živo biće ima svoju funkciju u ekosistemu. Verujem da ovako naučno zasnovana zahvalnost majci prirodi može da spasi svet.

Bila sam očarana idejom njihove banke semena koja trenutno raspolaže sa oko 150 vrsti bilja koje se mogu pozajmiti. Ukoliko rod uspe, kako bi ovaj sistem bio održiv, poželjno je da se trećina semena koje je dobijeno od prinosa, vrati u banku. Na ovaj način osim promocije baštovanstva, postiže se i očuvanje vrsta kojima zbog nemara i pohlepe svojsvetnih isključivo ljudima, preti izumiranje.

Čemu sve urbane bašte lupaju šamar?

Kad god nikne zgrada bez dovoljno parking mesta, dovoljno blizu druge da ne bi morali da plaćamo kablovsku jer možemo da gledamo komšijin TV, bez trunke zelenila i urbanog planiranja, a verovatno i bez građevinske dozvole, valja podsetiti donosioce odluka da priroda treba nama više nego što mi trebamo njoj. Osim gore navedenih, navodim još par potpuno racionalnih pozitivnih strana urbanih bašti.

Neki novi klinci

Budućnost je svetla jer, srećom, ostaje klincima koji su vrlo osvešćeni i koji će, nažalost, na svojoj koži osećati greške koje su napravili njihovi preci. Najveća greška upravo je ravnodušnost prema pitanju zaštite životne sredine. Urbane bašte bile bi vakcina protiv neznanja i gluposti, a klinci bi imali mogućnost da lekcije iz biologije nauče na mnogo zanimljiviji način od prevaziđenog ex-cathedra. Tako nećemo dozvoliti sramotu koju su sebi dozvolili američki roditelji čija deca ne znaju razliku između paradajza i krompira, a svoje male organizme truju pomfritom i kečapom svaki dan. Bolji smo od toga.

Višak troškova

Osim ako se ne baviš politikom ili ako baš dobro umeš da posluješ, upravo moljci u novčaniku su ti koje ti crtaju bore na čelu. Ukoliko bi Balkanci bili superheroji, naše supermoći bila bi supersonično spajanje kraja s krajem i ultrasonično preživljanje iz meseca u mesec. Život u Bosni i Hercegovini je igranje igrice na hard modu, a urbane bašte bile bi neka vrsta cheat-a.

Početna ulaganja su mizerna. Prostora imamo. Krovovi i dvorišta zgrada, parkovi, trgovi ionako stoje neuposleni i koristimo ih za sakupljanje pikavaca i pljuce. Zemlje imamo. Saksija imamo. One mogu biti bilo šta od konzervi i limenki, automobilskih guma, do samog automobila tipa Yugo. Taman grejači na zadnjem staklu mogu da posluže za uzgoj u zimskom periodu.

I kako inflacija proždire našu kupovnu moć, a oni čiji je zadatak da to čudovište ukrote nisu u riziku da i njih napadne, odalazak do baštice umesto do marketa, od kojih sam krenula iskreno da se plašim, mogao bi da izgovore od zarada koje primimo, učiniti da potraju malo duže. Plastični paradajz koji iz nekog razloga nismo sposobni sami da uzgajamo, pa moramo da ga uvozimo, a samim tim ga plaćamo kao da se zaliva šampanjcem, lako se može zameniti ovim pravim, različitih boja i dimenzija, sa linijama i pegicama, i bez otrova na sebi.

Večni kritičari skrenuli bi pažnju na zagađenje kojeg u našim malim gradovima ima kao da su metropole, dok bi naučnici odgovorili da zagađenje ostaje na listovima i korenu, dok je plod zaštićen. Štaviše, urbane bašte pomogle bi da malo rasčistimo ovaj vazduh koji, uprkos svim pravilima, ima boju, miris i ukus.

Zapušeni krvni sudovi

Na ovim prostorima salate su misaona imenica, dok je velika smrtnost od kardiovaskularnih boleseti bolna činjenica. Valjda zbog vekova siromaštva, odbijamo da konzumiramo hranu koja nas neće držati sitim naredna dva dana. Način ishrane osnovni je deo kultuloroškog koda i kao takav, gotovo da je nemoguće promeniti ga. Kada se na rafovima i pojavi neki plod, koji je prešao hiljade kilometara, samim tim emitovao koznakolko nesrećnog ugljen-dioksida, izvesno je da će na toj istoj polici i završiti karijeru jer strah od novih stvari u nas je sličan kao i strah od bosih nogu po pločicama. Ukoliko bi se usudili da sami posadimo i uzgajamo nešto drugačije, možda bi se povećala šansa da to nešto i konzumiramo.

Vojvodina ima samo 7% šume. Nacionalni park „Fruška gora“ tretira se ovako.

Foto: Sanja Đorđević

Zastanite na trenutak i zamislite taj svet u kome čovek nije zaboravio da nije sam, pa umesto otimajući i razarajući zarad sitnog interesa, korom ove planeta hoda ponizno i sa poštovanjem. Zamislite da narodi širom lopte nisu morali da uvrste pohlepu u svoj rečnik. Verujem da bi bilo manje bolesti, gladi i tuge. Na kraju, majci prirodi dužni smo svoje živote, zdravlje i sve što nas okružuje. Najmanje što možemo da uradimo za nju je da ne budemo razmažena derišta i zahvalimo joj se s vremena na vreme.

Foto: Udruženje „Nešto više“ Mostar

Ova kolumna nastala je u okviru Projekta „Mostar – Prostori koji pokreću“ koji finansira Vlada Ujedinjenog kraljevstva. Stavovi izraženi u njoj isključiva su odgovornost autora i ne izražavaju nužno stavove i službene politike Vlade Ujedinjenog Kraljevstva.

O autorovi/ke & O autoru/ki

Sanja Đorđević

Neskromno mogu reći da mi je specijalnost - slušanje. Krasim se titulom diplomiranog novinara, iako je ovaj poziv mnogo više od profesije, to je sklop ličnosti, odnosno manija. Volim debatu, grubu muziku i štrudle s makom.

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.