Uživanje prava deteta ne može biti uslovljeno izvršenjem obaveza njegovog nosioca

Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih nacija kao najznačajni međunarodni dokument u oblasti prava deteta usvojena je pre 30 godina (20. novembra 1989.). Prava deteta, u osnovi kojih su četiri principa, među koje spada pravo na život, opstanak i razvoj, najbolji interes deteta, pravo na participaciju i pravo na nediskriminaciju, i njihovo uživanje ne može biti uslovljeno izvršenjem obaveza njegovog nosioca. Na ovu činjenicu u razgovoru za portal „Storyteller“ podseća Milan Dakić, zamenik za prava deteta Pokrajinskog ombudsmana.

Trideset godina Konvencije UN za prava deteta koju je i Jugoslavija 1990. godine, odnosno Srbija sukcesivno 2001. godine ratifikovala, jeste prilika da se sagledaju prava i položaj dece u našoj državi. Koja prava dece se posebno neguju u Srbiji i na osnovu toga: kakav je položaj dece u našem društvu?

„Dozvolite da u odgovoru krenem od drugog dela vašeg pitanja, od toga kakav je položaj dece u našem društvu. Najkraće rečeno, položaj dece nikad nije tako dobar da ne bi mogao biti bolji. Poboljšanja bi se mogla odvijati na dva plana – normativnom i faktičkom. Normativna poboljšanja su važna, ali ako se zakoni ne primenjuju u stvarnosti, onda dečija prava nisu ništa više od mrtvog slova na papiru.

Sumornom utisku doprinosi i činjenica da su povrede prava dece gotovo svakodnevna stvar i da se događaju u različitim sferama – od obrazovno-vaspitne do zdravstvene. Da bi dečija prava postala nova običajnost potrebno je da sa njima budu upoznati svi društveni akteri, a deca pre svega. Stiče se utisak da je osnovni uzrok povreda nepoznavanje kako koncepta prava dece, tako i relevantnih propisa. Ovome treba dodati i slabo poznavanje instrumenata i mehanizama zaštite dečijih prava.“

Konvencija kao instrument obuhvata celokupan opseg ljudskih prava: od građanskih, kulturnih, ekonomskih, političkih, pa do socijalnih. Šta to znači konkretno, odnosno na konkretnim primerima i zašto je važno da država ima ratifikovanu Konvenciju, ali i da je implementira / sprovodi?

„Vidite, sa stanovišta prava deteta, implementacija je važnija od ratifikacije. Ratifikacija znači da je država formalno prihvatila i potvrdila neki sporazum ili konvenciju, dok implementacija znači praktičnu primenu tog dokumenta. Naš problem, ako mogu to da istaknem, nije ratifikacija, nego primena. A primena Konvencije o pravima dece nije bezkonfliktan proces. Naprotiv, otpori su stalno prisutni i oni su, jednim delom strukturalne prirode, a drugim delom situacione. Naše društvo je u velikoj meri autoritativno i u njegovoj vizuri dete je još uvek nezrelo, nesamostalno i nekompetetno biće.

S druge strane, ideja Konvencije je da je dete subjekt, dakle aktivan akter čija se prava moraju uvažavati, a ne pasivni objekt paternalističkog nadzora i rigidnog tutorisanja, čemu smo još uvek skloni.

Odlično ste primetili kako Konvencija, kao nijedan drugi međunarodni dokument ovog tipa, obuhvata sve grupe ljudskih prava. Ona se zato ponekad naziva i katalogom ljudskih prava. Upravo je ideja koja stoji iza ovoga zasnovana na osobenostima ljudskih prava: njihovoj univerzalnosti, nedeljivosti i međusobnoj zavisnosti, a što posebno dolazi do izražaja kada govorimo o pravu deteta. Dete se mora posmatrati holistički, u ukupnosti društvenog sistema kroz koji se kreće, a ne samo kada kroči u npr. sistem socijalne zaštite ili pravosuđa, i tada ne samo po načelima i pravilima koja vladaju u tim oblastima. U tome je važnost ratifikacije i primene Konvencije. Ona sama upućuje na ovakav model rada na unapređenju prava deteta.

Zašto je pravo deteta da bude registrovano odmah nakon rođenja među prvima u Konvenciji? Zato što od ostvarivanja tog prava dalje zavisi niz drugih: pravo na obrazovanje, u smislu upisa u školu, koje je gotovo nemoguće ako nemate izvod iz matične knjige rođenih. Ili uživanje obaveznog zdravstvenog osiguranja. Detetu koje se nalazi na bolničkom lečenju, dakle pored obezbeđivanja prava na zdravstvenu zaštitu, za njegov pravilan psihofizički razvoj, nužno je osigurati i pratnju roditelja, ali i pristup obrazovanju.“

Osnovni principi Konvencije su nediskriminacija, posvećenost najboljim interesima deteta, pravo na život, preživljavanje i razvoj, kao i poštovanje stavova deteta. Da li sve ove principe implementira i razvija Srbija, odnosno Vojvodina. Koje obaveze ima država u kontekstu Konvencije?

„Deca, baš kao i odrasli, imaju pravo na život, opstanak, razvoj, slobodu, mir, nediskriminaciju, udruživanje itd. i obaveza države je da ta prava efikasno štiti i unapređuje. Pravo na participaciju koje niste pomenuli, a Konvencija ga uzdiže na nivo principa i standarda, koji mora da respektuje svaki dokument koji se bavi pravima dece, podrazumeva pravo deteta da izrazi svoje mišljenje o svakoj stvari koja ga se tiče, ali i obavezu drugih da postupaju u najboljem interesu deteta. Dakle, obaveza države je omogući da deca uživaju sva prava koja im pripadaju.

Kada je o Konvenciji reč, to znači da je država dužna da preduzme odgovarajuće zakonodavne, administrativne i sve ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u Konvenciji. Naravno, obaveza države je i da dosledno primenjuje odgovarajuću sankciju za svaku povredu njihovih prava. Pored toga, država ima obaveze koju je ustanovila sama Konvencija, a to je da Komitetu za prava deteta podnosi izveštaje o primeni Konvencije, o poštovanju zagarantovanih prava deteta, kao i o napretku koji je ostvaren u određenom vremenskom periodu.“

Na koji način se ovom temom bavi institucija Pokrajinskog ombudsmana?

„Dragoceni i jedinstveni izvor saznanja ombudsmana o povredi prava deteta jesu predstavke građana koje ukazuju na eventualne povrede. To je instrument svojstven svim institucijama ovog tipa. Na ovaj način, kao i posebnim izveštajima sačinjenim na osnovu sprovedenih istraživanja koja otkrivaju određene sistemske povrede prava deteta, ombudsman stiče opštu sliku o pravima deteta, kao indikatora daljeg rada.

Može se reći da doprinos Pokrajinskog ombudsmana u unapređenju prava dece u velikoj meri duguje insistiranju na poštovanju odredbi Konvencije. Upravo se rad ombudsmana najcelishodnije i najefikasnije ostvaruje kroz kontinuirano praćenje primene međunarodnih pravnih standarda, od kojih su u oblasti prava deteta najznačajnija četiri principa koja ste maločas pomenuli.“

Često u javnosti, doduše u onoj manje vidljivijoj, možda među roditeljima, vaspitačicama i vaspitačima, nastavnika i nastavnicama, nailazimo na izjave i diskusije na temu prava dece, u kojima uvek bar neko postavi pitanje: pa, dobro, deca imaju prava, ali da li imaju i obaveze / odgovornost? 

„Hvala vam na ovom pitanju, odlično je. U našem društvu postoji jedno dublje nerazumevanje kada su ljudska, a to znači i dečija prava u pitanju. Dovođenjem prava u neposrednu relaciju sa obavezama, stiče se utisak da su prava nešto što pojedincu pripada po zasluzi. Takvo mnenje je potpuno pogrešno i govori o fundamentalnom nerazumevanju stvari. Ljudska prava se ne stiču lojalnošću, ona nisu nagrada koja pojedincu pripada zato što je učinio neko izvrsno delo. Ne, ljudska prava se stiču rođenjem i neodvojiv su deo ljudske prirode.

Jednostavno rečeno – uživanje nekog prava ne može biti uslovljeno izvršenjem obaveza njegovog nosioca. Da navedem konkretan primer. Ako dete ne skloni svoje igračke, da li ono gubi pravo na igru? Ako ne uradi domaći zadatak, da li će mu biti zabranjeno da ide u školu? Naravno da neće. Kada učite svoje dete pravima, učite ga i tome da ta prava imaju ograničenja u istim takvim pravima drugih. Na taj način vi u detetu ne razvijate samo osećaj odgovornosti, nego i poštovanja prava drugih.“

Dovođenjem prava u neposrednu relaciju sa obavezama, stiče se utisak da su prava nešto što pojedincu pripada po zasluzi. Takvo mnenje je potpuno pogrešno i govori o fundamentalnom nerazumevanju stvari. Ljudska prava se ne stiču lojalnošću, ona nisu nagrada koja pojedincu pripada zato što je učinio neko izvrsno delo. Ne, ljudska prava se stiču rođenjem i neodvojiv su deo ljudske prirode.

Milan Dakić

Ponekad zaboravljamo na važnost uloge roditelja i roditeljskog primera, kada je u pitanju širenje svesti i znanja o pravima deteta. Možemo li reći da se prava deteta najbolje ili najviše mogu ostvariti u zajedničkoj akciji i saradnji tri važna stuba u formiranju deteta: porodice + škole + druge državne institucije? Kako ova saradnja funkcioniše u Srbiji?

„Izuzetno je važno ovo što ste pomenuli. Ulogu roditelja i roditeljskog primera teško je i gotovo nemoguće podceniti. Odnos sa roditeljima je veoma važan za emocionalni, socijalni i intelektualni razvoj dece. Deca uče od roditelja i u odnosu sa njima formiraju se obrasci koje deca preuzimaju i na osnovu njih se i ponašaju. Za decu bi bilo najbolje kada bi se ova tri stuba socijalizacije koja ste naveli ponašala skladno i kada bi, recimo, delila zajednički sistem vrednosti, ali to, na žalost, često nije slučaj. Dobra zakonska rešenja postoje, ali se ne koriste dovoljno.

Svaki dalji rad na afirmaciji prava deteta treba da počne iz lokalne zajednice. Zakonom uvedeni opštinski saveti roditelja gotovo da ne funkcionišu, a zamišljeni su kao svrsishodan model rada za nalaženje rešenja koja su u najboljem interesu deteta u pojedinačnim slučajevima, ali i kada su u pitanju hronični problemi kao što je vršnjačko nasilje ili drugi oblici zlostavljanja i zanemarivanja dece. Veoma važan segment jeste i participacija same dece, koja može biti ostvarena preko učeničkih parlamenata. Nužno je da deo ovakve „mreže“ čine predstavnici svih ključnih institucija kroz koje funkcioniše život u lokalnoj samoupravi: škole, doma zdravlja, centra za socijalni rad, policije, organa pravosuđa i drugih.

Naša obaveza preuzeta ratifikacijom Konvencije o pravima deteta je da sa principima i odredbama ovog međunarodnog dokumenta što šire i na odgovarajući i aktivan način upoznamo kako odrasla lica tako i decu.“

Svedoci smo porasta nasilja u društvu, i među decom, to jest vršnjačkog nasilja, a Konvencija je svakako instrument, polazna tačka za sagledavanje i rešavanje ovog problema. Da li imamo, kao država, pokrajina i društvo, mehanizme i alate kako da ga minimalizujemo, iskorenimo? Koji su to mehanizmi i da li daju rezultat?  

„Danas se sa raznih strana govori o porastu nasilja i pri tome upozorava da je nasilje postalo sveprisutno, jer ga doista ima svuda – na ulici, u školi, u kafani, na stadionima, u porodici… U naročito dramatičnom tonu se upire na nasilje mladih. Vidite, ne radi se samo o tome da sve veći broj mladih pribegava nasilju, nego i o tome da se snižava starosna granica ulaska u svet nasilja, kao i o tome da se povećava udeo mladih u teškim oblicima nasilja.

Da li je nasilje mladih ekces? Čini mi se da je odgovor na ovo pitanje negativan. Nasilje više nije ekces, ono sve više, kako mi se čini, postaje način života. Pitanje na koje mi moramo da odgovorimo glasi: zašto mladi ljudi pribegavaju nasilju? Šta oni nasiljem žele da postignu, na koje i kakve benefite računaju? I, napokon, šta to govori o društvu u kome živimo?

Polazeći pre svega od odredaba Konvencije usvojen je niz propisa, od zakona do protokola o postupanju, koja nude modele za hvatanje u koštac sa problemom nasilja među decom. Oni obuhvataju kriterijume za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane deteta i učenika, koja je vrlo često uzročnik vršnjačkog nasilja, kao i pravila o postupanju ustanove u slučaju sumnje ili utvrđenog diskriminatornog ponašanja koja podrazumevaju  načine sprovođenja preventivnih i interventnih aktivnosti.

Na osnovu rezultata iz poslednjih istraživanja koje je sproveo i opšte slike o pravima deteta, kao indikatora daljeg rada, Pokrajinski ombudsman će u narednom periodu preduzeti različite aktivnosti u okviru kampanje u oblasti obrazovanja o pravima deteta, aktivirajući pomenute, ali i druge mehanizme, kada je u pitanju prepoznavanje diskriminacije, preventivni rad i adekvatno reagovanje u slučajevima vršnjačkog nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u okviru sistema obrazovanja i vaspitanja, socijalne i porodičnopravne zaštite.“

Da bi se rešio problem vršnjačkog nasilja, koji se spušta i do najranijeg doba / vrtića, neophodno je da znamo gde leži uzrok nasilju, bolna tačka koju treba lečiti. Šta je uzrok porasta vršnjačkog nasilja?

„Mislim da bi precizan odgovor na ovo pitanje zaslužio Nobelovu nagradu. Šalu na stranu, a njoj u ovoj oblasti nema ni najmanje mesta, prethodno je potrebno reći da je vršnjačko nasilje globalni fenomen, čiji uzroci sežu daleko u prošlost i široko u mnoge društvene pore.

Hajde da makar malo zagrebemo ovo pitanje a time i da ukažemo na to koliko je ovo kompleksan problem, samo se osvrnuvši na etimološko poreklo izraza. Naime, engleska reč bullying, koja je opšte prihvaćena za pojam vršnjačkog nasilja (kao što vidite ni srpski jezik nema odgovarajući sinonim već koristi složenicu) poreklo vodi još iz polovine 16. veka. Zanimljiva je konotacija izraza u drugim jezicima koja označavaju ovaj pojam. U arapskom jeziku, na primer, za ovu pojavu koristi se reč tanamor. Međutim, tanamor doslovce znači “nalik tigru, tigrast” i tako siledžijstvu daje prilično pozitivnu konotaciju.

Ovo jednostavno ukazuje da se u nekim vremenima i društvima, ali i danas, vršnjačko nasilje smatra normalnom, pa čak i zdravom pojavom, usmerenom da osnaži dete, pre svega muškog pola. Ovakve zablude je nužno eliminisati, ali kao što vidite one su snažno ukorenjene u ljudsko društvo. Na ruku nam, naravno, ne idu i mnoge novije okolnosti, koje istraživači relevantnih struka označavaju kao indikatore porasta nasilja. Dakle, uzroci vršnjačkog nasilja su brojni i sa njima se moramo baviti odgovornije, ozbiljnije i sistematičnije nego što je to do sada bio slučaj.“

Pročitajte i članak ŽIRAFE SU KUL: Etikete su teško breme za dete

Koje su preporuke Pokrajinskog ombudsmana za naredni period u kontekstu unapređenja implementacije Konvencije, na čemu treba država, ali i celokupno društvo da radi?

„Proces implementacije Konvencije je relativno uspešan, pre svega zahvaljujući odličnom mehanizmu koji je uspostavljen za njeno sprovođenje, a ogleda se u obaveznim izveštajnim periodima kada su sve države članice dužne da polože račune o stanju prava deteta u svojim zemljama te merama koje su preduzimale. Brojni instrumenti koji su uspostavljeni za potrebe ovog procesa doprineli su da se nijedan aspekt koji se tiče dobrobiti deteta ne prenebregne, a adekvatnu primenu pravila u mnogome olakšavaju tz. opšti komentari Komiteta za prava deteta, kao i konkretna zapažanja i preporuke za dalji rad na pravima deteta koja Komitet upućuje svakoj državi. Pojedini efekti ovoga vidljivi su i kod nas, dok na drugima moramo i dalje raditi.

Tako se jedna od preporuka koje su se našle na prvom mestu u poslednjem izveštaju Komiteta o stanju prava deteta u Republici Srbiji iz 2017. godine, odnosila na potrebu donošenja novog, sveobuhvatnog zakona koji će uređivati ovu oblast. Kako je najavljeno da će se Zakon o pravima deteta uskoro naći u skupštinskoj proceduri, očekujem da usvajanje ovog akta u velikoj meri tome i doprinese, a kao možda ključnu predloženu odredbu izdavajam onu koja određuje rok u kojem drugi relevantni zakoni moraju biti usaglašeni sa principima i pravilima koji su utvrđeni u nacrtu novog zakona. Jedinstvo pravnog sistema koji će u središte staviti najbolji interes deteta, osnov je daljeg puta u obezbeđivanju opšte pravne sigurnosti i dobrobiti sve naše dece.“

Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.