SPONZORISANI REDAKCIJSKI PRILOG
Nema baš svako selo trodnevni rokenrol festival. Nema mnogo manifestacija smeštenih između šume i njiva. Padina se razlikuje i po tome.
U Višničkovoj šumi, među kukuruzima i suncokretima, nameštena je bina na agregat. Jedno je sigurno – komšije se neće buniti. Dok sunce zalazi za vojvođansko brdo, komarci vlaže svoje žvale, spremaju se za gozbu. No, u nečastivoj nameri ometa ih dim roštilja. Prvi bendovi probaju zvuk.
U smiraj dana na binu koračaju mladi ljudi iz Kovačice. Kratki spoj, kojima je ovo deseta svirka, na repertoaru između ostalog imaju i „Srce na cesti“, „Nataša“, „Hoću da znam“ i par legendarnih hitova Ritma nereda. Tremu ne priznaju, imaju prednost domaćeg terena. Atmosfera raste, prašina se diže ali ne na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Na stejdž nakon staju nešto starije kolege. Prošle godine su na Zaječarskoj gitarijadi pokupili dve nagrade. Pored jednoglasne potvrde žirija da je Direct drive iz Zrenjanina bio najbolji bend na 55. izdanju te manifestacije, frontmen Nikola Nenin zaradio je i novoustanovljenu nagradu “Momčilo Moša Radenković” za najbolji vokal. Poslednji put u Padini su svirali pre desetak godina, no od tada nisu “digli nos”, a i publika ih voli.
Za Kroniku ne mogu ništa manje reći od toga da je izuzetno prijatno slušati ih. Banatski vetar nastavio se na “flou” njihovog zvuka, koji po inerciji klizi niz uši onih koji su imali tu privilegiju da ih čuju uživo. Ogroman žuti mesec izlazi iza brda, dok se sa poštovanjem sviraju pesme benda koji je posvetio album njegovoj tamnoj strani. Osim Pink Floyda, na repertoaru su i Dorsi ali i autorske pesme na slovačkom što sam jako čekala da čujem. Egzotika manjinskog jezika kroz dobro uvežbane prste. Treba nam više ovakvih bendova koji samo uživaju u onome što jesu.
Nešto popularniji ukus imao je poslednji bend planiran za prvo veče festivala. Trojac koji čini sastav Aura svirao je obrade Hladnog piva i Vang Goga, pa smo neke pesme imali prilike više puta da čujemo te večeri. U repretoar je nekako zalutao i Balašević.
Glavni dan
Drugog festivalskog dana, sunce je zalazilo za brda, dovoljno velikog da remeti signal. Osim komaraca u akciju su krenuli i muzičari. Dobro uvežbana Delagoa, kao i mladi ljudi u šarenim košuljama ispred bine, smestili su nas u vremensku mašinu, a s obzirom na ambijent, možemo je nazvati i “rokenrol kombajn”, i odvezli pravo u sedamdesete. Đuskalo se kao na vudstoku, samo dostojanstvenije. Bend koji svira skoro četvrt veka, počinje sa konstatacijom da nas ima više od deset i da mogu da krenu sa festivalskim programom.
Na binu je potom stao Wrong Way, bend čiji članovi verovatno nemaju toliko godina koliko svira prethodni bend, ali imaju fantastičan ukus, rokenrol duh i vernu publiku. Svira se „Srce na cesti“, „Nataša, “Frida” ali i neke koje se ređe čuju, poput “Abida” od Zabranjenog pušenja.
Više od hiljadu ljudi raspoređeno među burad-stolovima, dobro zagrejano sada sluša hedlajnere. Grupi E-play ovaj događaj jednako je zabavan kolko i samoj publici. Za 25 godina su svirali u mnogim prostorima, no malo njih je bilo između šume i suncokreta.
“Meni je ovo fenomenalno. Iako smo, kada smo sišli sa asfalta, mislili da smo pogrešili put. Mislim da je sjajan festival i da je lokacija odlična,” govori nam Maja Cvetković, frontmentkinja ove grupe, koja se i sama bavi organizacijom festivala.
Nuklearna zima nema toliko iskustva iza sebe. Nekim članovima ovo je bio čak i prvi nastup. Na repteroaru 11 pesama, jer nisu stigli da nauče više. Od binske opreme i stalak za tekstove. Međutim, tu količinu energije i entuzijazma ne mogu da ispolje muzičari koji su pregazili toliko “dasaka koje život znače”. Zarazna pozitivna energija i samopouzdanje preneli su se na publiku koja nije prestala da skače i viče. Sa takvom atmosferom bio bi kriminal ne odsvirati pesme na bis, dve sa početka nastupa.
Dan za porodicu i odmor
U nedelju je program krenuo nešto ranije. Sunce, suva trava, i kantri zvuk činili su da se osećamo kao da smo na divljem zapadu, a ne u srcu Banata. Za takvo raspoloženje bio je zadužen DJ Tom Tom. Hamoci, đebad za piknik, deca koja se penju na drveće, “ozbiljne” teme za razgovor.
Pao je mrak, i sada već ima više ljudi. Vreme je za džemovanje! Lica koja su u prethodna dva dana svirala po različitim grupama sada sviraju u izmešanim sastavima. Dogovaraju koje pesme znaju i u hodu utančavaju ton i ritam. Bina je otvorena za sve i žurka se nastavlja do duboko u noć.
Uveliko je prošla ponoć, publika je otišla svojim kućama, muzičari na zasluženi odmor, a organizatorima je ostalo još puno posla. Sedim sa jednim koji za godišnji odmor spavao svega nekoliko sati. Paljo Sampor sa vidnim umorom, osmehom na licu i punim srcem priča mi kako je cilj da se na festivalu predstave bendovi čiji je bar jedan član iz Padine. Takvih, ovo selo ima čak osam.
Ništa ne bi bilo moguće bez Padinaca koji su doprineli što materijalom i opremom, što vrednim rukama i vremenom. Svako je doprineo na način na koji je mogao, priča Sampor.
“Malo pre smo pravili spisak ljudi i organizacija koji su pomogli festivalu i dobre dve strane smo popunili. Bez njih, ovo ne bi bilo moguće,” navodi ovaj organizator.
Dobro bi došlo kada bi i “više instance” prepoznale značaj ovog kulturnog događaja koji promoviše i inspiriše mlade muzičare. Zato naporan rad, ulaganje, zalaganje i minus neće biti prepreka da se sledeće godine organizuje peto izdanje Valley Echo Rock festivala.
Prašina se polako spušta, bina se sklapa, Višničkova šuma se vraća u stanje kao da se u njoj ništa nije dešavalo. Na nebu veliki žuti mesec i bajkovito mnogo zvezda kojih nema u gradu.
Pridaj komentár & Dodaj komentar