Kultura drugačija

Važno je da se poruke iz prošlosti i tradicije mlađim generacijama prenesu u modernoj formi, smatra Marija Mandić

Marija Mandić, viša naučna saradnica Balkanološkog instituta SANU, koja je jedna od panelistkinja 4. Evropske konferencije posvećenje manjinskim i lokalnim medijima, čiji partner već dve godine zaredom je i portal “Storyteller”, a koja će se održati 26. i 27. novembra, bavi se lingvističkim i antropološkim istraživanjima u jugoistočnoj Evropi. Uoči Evropske konferencije posvećene manjinskim i lokalnim medijima sajt Media Pont je objavio razgovor sa Marijom Mandić o komunikaciji kao fenomenu koji se stalno menja – i u kontekstu nacionalnih manjina, koji prenosimo u celosti.

Komunikacija kao fenomen menja se svakodnevno na više različitih nivoa. Kako se menja komunikacija u sociološkom kontekstu u odnosu na promene u digitalnom okruženju (nove, napredne tehnologije, aplikacija, algortimovi)?

Marija Mandić: „Promene u komunikaciji u digitalnom okruženju direktno se odražavaju na način, sadržaj i kvalitet komunikacije u društvu. Čućete često u prolazu kako ljudi pominju Fejsbuk ili Tviter ili Instagram u međusobnim razgovorima. Ono što se desi na tim i drugim društvenim mrežama pokreće zbivanja, utiče na međuljudske odnose. Krenimo od međuljudskih odnosa. Da li je neko lajkovao ono što smo postavili? Da li nam je neko nešto saopštio direktno ili indirektno putem društvenih mreža? Da li nas neko uporno ne primećuje? Da li nas neko očarava, pa ga neumereno pratimo (stalkujemo)? Sve su to činioci koji nas navode da preispitujemo odnose u svakodnevnom životu, kao i sebe same.

Činjenica je takođe da se opipljiva i virtuelna realnost prepliću, ali i da ostaju odvojene.

Nečiji virtuleni lik ili avatar nam se baš sviđa, dok nam se ta osoba u tzv. realnom životu ne dopada, i obratno. O tome na jedan poetski način svedoči pesma Kralja Čačka “Moj avatar”. Postoje sjajni ljudi kojima virtuelna komunikacija ne ide ili se nama konkretno ne dopada kako se oni ispostavljaju na virtuelnim platformama, i obratno, postoje zvezde virtuelnog prostora koje se sapliću u svakodnevnom životu.

A zatim, ne zaboravimo ulogu virtulene komunikacije, onlajn platformi i društvenih mreža u javnom i političkom životu. Svi mediji sada navode objave kako poznatih tako i anonimnih ljudi na društvenim mrežama kao javne i političke činove koji imaju svoje vrlo realne posledice. Zbog neke nepromišljene izjave na društvenoj mreži, čovek može dobiti otkaz, može narušiti neki odnos, a može i zbog uticajne objave postati instant zvezda. Setimo se najnovijeg skandala u vezi s privatnom objavom na Fejsbuku portparolke Ministarstva inostranih poslova Rusije, Marije Zaharove, povodom zvanične posete srpske delegacije Sjedinjenim državama, koja je izazvala omanji međunarodni potres i koju su zvanično komentarisali i srpski predsednik Vučić i zvanični Kremlj, a i mnogi drugi. Dosadašnji predsednik Amerike, Tramp koristi Tviter kao glasilo na kome često daje zvanične izjave ili po prvi put saopštava neke odluke. I onda te njegove tviter-objave prenose tzv. “ozbiljni” mediji.

Takođe, uloga društvenih mreža i onlajn platformi menja način našeg informisanja, Sve više smo u interaktivnoj eri komunikacije, mi biramo koje platforme pratimo, mašinski algoritmi akcentuju neke portale i vesti za nas, u skladu s našim interesovanjima. I tako naš način informisanja postaje personalizovan. Komunikacija je svakako intenzivnija, ali postavlja se pitanje da li nam ona daje i veću društvenu moć da menjamo stvarnost ili nas čini samo posmatračima neke zahuktale društvene mašinerije. Da li nam “šerovi” i “lajkovi” daju iluziju o društvenoj angažovanosti? I naravno, koliko smo kontrolisani, odnosno koliko se smanjuje prostor naše intime i slobode? Sva ova otvorena pitanja govore da se naša stvarnost menja i da je moramo preispitivati, ukoliko želimo da očuvamo minimum svog društvenog integriteta. Živeti kvalitetno van svega toga je naravno moguće, ali je otežano.“

Kako se menja sama komunikacija „običnog čoveka“, odnosno percepcija poruka koje komuniciraju najrazličitiji mediji? Da li se mi, ljudi, snalazimo u dešifrovanju komunikacionih poruka kada smo sa svih strana bombardovani informacijama?

Marija Mandić: „Mi se navikavamo. Učimo abecedu virtuelne komunikacije, koja se pak ubrzano razvija i menja strategije i forme. Ljudi se, kao što smo već rekli, informišu prema manje-više personalizovanim algoritmima sada i stvaraju neke svoje hibride informisanosti. Velika je opasnost što ljudi prečesto vesti koje iskrsnu u onlajn prostoru uzimaju zdravo-za-gotovo i ne proveravaju izvore. Tako su moguće mnoge lažne, poluproverene i neproverene vesti, tako dobijamo mnoge zbunjujuće poruke. S tim se sjajno poigravala neformalna grupa umetnika Ilegalni poslastičari, koja je svesno plasirala lažne vesti, koje su se neverovatno brzo širile po svim portalima, bez ikakve provere.

Setimo se onda mora klipova, raznih intrevjua i svedočenja u ovoj globalnoj pandemiji. Kada se, na primer, pojavio klip nemačkog doktora koji govori sa stručne strane kako je kovid 19 prevara, pa se pojavi vest da je klip snimila ruska provladina medijska agencija, i onda taj klip dobija odmah drugo značenje. Postavljamo pitanje ne samo šta doktor hoće da nam kaže, nego zašto je ruska agencija želela da popularizuje mišljenje baš ovog doktora, a ne nekog drugog? I opet stižemo do jednog paradoksa virtulene komunikacije: globalno možemo biti vrlo lakoverni i povodljivi, a, opet, duboko u nama, nakon svih manjih i većih razočarenja, postajemo duboko nepoverljivi prema svakom mediju. Lično svaki medij posmatram s ograničenim poverenjem, odnosno trudim se ne da im verujem nego da ih koristim.

Dakle, neki mediji imaju interes da manje-više kritički i objektivno izveštavaju o nekom segmentu društvene realnosti, i obratno – ti isti mediji nemaju interes da kritički sagledavaju ili izveštavaju objektivno o nekom drugom segmentu društvene realnosti.

Treba dakle prepoznati ili makar naslutiti relane društvene, političke i ekonomske interese koji stoje iza medija i koristiti ih sa svešću da su oni ograničena sredstva zabave i informisanja. Odluku o verodostojnosti na kraju donosimo sami, na osnovu zbira informacija koje dobijamo.

Budućnost virtuelne komunikacije vidim u istraživanju novih formi i u hrabrosti za eksperiment. A jedan uspeo poduhvat u oblasti manjinskih medija je upravo vaš portal Storyteller.“

U vašem radu se bavite i (nacionalnim) manjinama, folklorom, i ne manje važnim – identitetom. Kako brza komunikacija, brze digitalne tehnologije i brzi način života utiče na identitete – nacionalnih manjina, ali i pojedinaca bez obzira na nacionalnu pripadnost? Šta je to što se menja, a šta je to što je teško promeniti, šta je neka stalna konstatna ljudske naravi, percepcije i komunikacije? 

Marija Mandić: „Uh, pa to je teško pitanje i možda je nemoguće odgovoriti u ovom trenutku. Internet je mesto ili prostor u kome se sve više živi, i koji se onda nastanjuje i našim identitetskim svetovima. Mi kao društvo možemo da postavimo pitanje: kako uspostaviti i očuvati sistem vrednosti u takvom virtuleno-materijalnom svetu koji podseća na virtuelni buvljak? Jer društvo bez sistema vrednosti ne postoji.

Društvene mreže su usvojile svoj sistem vrednosti, a neko to zove i cenzurom. Ja sam uverena da je komunikacija s prošlošću i tradicijom preduslov zdrave i kreativne budućnosti. Svet tradicije, folklora i etno-jezičkih kultura ja doživljavam kao izvor inspiracije. U nekom smislu osnovni arhetipovi, sadržaji i poruke ostaju isti, a menjaju se samo forme.

Šta se dešava s nacionalnim manjinama? To je pravo pitanje. I zaista ne znamo odgovor.

Istraživanja mojih koleginica su pokazala da neke internet platforme služe za revitalizaciju ugroženih jezika, tako što okupljaju preostale govornike, koji onda imaju sagovornike i prostor za komunikaciju. Nacionalne manjine i svi oni koje zanima očuvanje jezika, folklor i tradicija treba da na neki način “rebrendiraju” svoje vrednosti u virtulenom prostoru. A potreba za takvim sadržajima u virtuelnom prostoru postoji.

Jedini način jeste živeti u korak s modernim tehnologijama i verbalno i vizuelno i u audio formatu. I koristiti ih da bismo dali novu formu sadržajima svoje kulture. Kulture nacionalnih manjina treba da istražuju načine kako da ih mlađe generacije dožive kao izvore inspiracije i vredne resurse koji su na neki način “in” u eri stapanja i uniformisanja identiteta. Ta potraga nije laka, a pristup zahteva fleksilbilnost, inovativnost i otvorenost ka hibridnim kulturama i identitetima, jer tek u ovom digitalnom dobu iluzija o izvornim i autentičnim kulturama je nemoguća.

Zaista mislim da je vrlo važno preneti mlađim generacijama u modernoj formi poruke iz prošlosti i tradicije. I oni onda imaju slobodu da rade s tim porukama šta žele – da ih prihvate, odbace ili modifikuju, ali važno je da je poruka do njih stigla.“

Izvor: Media Pont, foto: Čila David

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

O autorovi/ke & O autoru/ki

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Pridaj komentár & Dodaj komentar

Kliknite ovde da ostavite komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.