Nesvakidašnji čovek

Da sam junak stripa, verovatno bih ličio Kortu Maltezeu, kaže strip scenarista Predrag Đurić

strip

Strip scenarista Predrag Đurić, sada globalni nomad (sa porodicom), a do pre tri godine Maglićanin, odnosno Novosađanin, nedavno je na 17. Međunarodnom festivalu stripa u makedonskom Velesu za strip Zaglavljen dobio nagradu za najbolji scenario. “To je kratak kafkijanski strip koji govori o pojedincu koji je zaglavljen u svojoj svakodnevici. Dok se svet oko njega drastično menja i, moglo bi se reći, nestaje, ni on, ni ljudi oko njega to ne primećuju, jer ceo dan provode na poslu u kome ne vide smisao, ali njihovi životi su automatizovani”, objašnjava Predrag, dodajući da je autorka stripa litvanska umetnica Augustina Zokaite.

Iako je ova nagrada bila prilika da sa strip scenaristom i nekadašnjim strip izdavačem Predragom popričamo o njegovom svetu stripa, kao i mestu (vojvođanskog) stripa u umetnosti na lokalnom i globalnom nivou, ona nije prva, ni jedina. Prva nagrada koju je dobio bila je treća nagrada za scenario zagrebačkog StripGena 2009. godine, a sve ostale su zapravo povezane za festival u Velesu – treća nagrada za strip Razglednica iz Sarajeva (2013.), specijalna nagrada žirija za strip Pepeo pepelu (2014.), nagrade za najbolji scenario za stripove Pepeo pepelu, Love is in the air i Zaglavljen (2014., 2018. i 2019.).

“Kao neki vid priznanja smatram i to što je strip Sva lica slobode štampan u antologiji Kako preživeti diktaturu objavljenu u Švedskoj 2018. godine, kao i uvrštavanje stripova Drvo života i Prah prahu u katalog festivala Frame u Pragu iste godine”, kaže naš sagovornik, otvarajući razgovor za “Storyteller”.

Kako si se našao u svetu stripu – ili kako se strip našao u tvom svetu?

Uliks – početak revolucije

Čini mi se da sam oduvek živeo sa stripom. Presudnu ulogu su, verovatno, imale tri žene. Prva je moja majka koja mi je kao jako malom redovno kupovala stripove o Tomu i Džeriju i o Mikiju Mausu. Druga je moja sestra, koja je, što je retkost za devojčice, čitala stripove, posebno one o Komandantu Marku i o Velikom Bleku. Ja sam joj, tad kada sam ima 5-6 godina, služio kao potrčko – odlazio sam kod tetka Cane na „trafiku“ da joj kupujem te stripove, a onda ih i sam čitao. Treća ženska osoba bila je moja komšinica iz detinjstva Marina (ćerka nepravedno zaboravljenog dečjeg pesnika Radomira Đurovića, koji je takođe na mene značajno uticao), koja je, iako starija od mene, bila godinama i moja najbolja prijateljica i koja je, takođe, pasionirano čitala stripove. Eto, sve se to dešavalo u tom malom Magliću početkom osamdesetih godina.

Iako danas vlada uverenje da su tih poslednjih decenija pred raspad Jugoslavije svi čitali stripove, ja nisam imao takvo iskustvo. U mom odeljenju u školi gotovo niko ih nije čitao, barem ne ozbiljno. Pročitao bi se Lijanko ili Rundi u Nevenu i to bi bilo to. Ali, opet sam imao sreću. Moja dva rođaka, godinu dana starija od mene, delili su moju strast za stripom i tih godina (niži razredi osnovne škole) strip je za nas bio nešto najvažnije na svetu. Sakupljali smo stripove, svaki smo pročitali barem po deset puta, znali smo sve junake, diskutovali o njima…

U mojoj zgradi je živeo i jedan nešto stariji dečak Miljan, koji mi je otkrio i neke druge stripove za koje nisam znao. Ponekad smo umeli i po nekoliko sati da stojimo u hodniku, pričamo o stripovima, razmenjujemo ih.

Međutim, ta dva moja rođaka odselila su se u inostranstvo kada mi je bilo 11 godina i nekako je tokom narednih godina (a to su bile godine pojave video-igrica, video-rekordera, godine kada sam počeo sam da se bavim odbojkom…) ta ljubav prema stripovima popustila. A onda se, na kraju osmog razreda desilo nešto što je presudno uticalo na moje bavljenje stripom. Prvo sam, na letovanju te godine, u Stripoteci pročitao strip Fransoa Buržeona Nošeni vetrom. To me je potpuno oborilo! U njemu je sve bilo drugačije od onoga na šta sam navikao u stripovima. Junaci, dramatizacija, tematika, sve! Možda mesec dana nakon toga u jednoj knjižari u Novom Sadu nabasao sam na Hermanov strip Tornjevi Boa Morija i to u koloru. I danas se sećam da se znao i po pola sata da se zadržim na jednoj tabli i da se divim načinu na koji se pripoveda slikama. Strip je za mene prestao da bude zabava za decu i otkrio mi se kao umetnost. Za moj dalji rad na stripu treći presudan doživljaj tog leta predstavljala je knjiga našeg teoretičara stripa Zorana Đukanovića o stripu Ken Parker. Već nešto pre toga taj strip-serijal mi je postao omiljen. Divio sam se kako jedan konvencionalni žanr kao što je vestern, objavljen u neuglednim sveskama na novinskom papiru i sa lošim otiskom može da proizvede takvu magiju! Epizode Dnevnik Adah, Štrajk i Donovanovi dečaci bili su zaista antologijski. A onda otkrijem da neko o tim stripovima piše ozbiljne eseje na visokom akademskom nivou! Da spomenem i još jedan snažan uticaj iz tog vremena – strip Ket Klou Branislava Kerca, parodija na superherojski strip, u kome se u jednom kadru pojavljuje „četvorka“ koja vozi sa Novog Naselja na Liman! E, takve stripove ima da stvaram, rekao sam tad sebi.

Nažalost, magija je kratko trajala. Uskoro je počeo rat u Jugoslaviji, stripovi su nestali sa kioska i iz knjižara, ja nisam upoznao lično nikoga ko se bavi stripom, ko strip čita i voli i, prirodno, strip je tokom devedesetih godina i za mene izgubio značaj.

Početkom 21. veka pojavio se internet-forum Stripovi.com i, kada sam ga otkrio, magija se u momentu vratila i od tada me ne napušta.”

Od 2012. do 2016. godine, dok si sa porodicom živeo u Magliću, a kasnije i u Novom Sadu, imao si i svoje izdavaštvo Rosencrantz. Koji je razlog njegovog nastanka i kako je ono funkcionisalo?

Predragov prvi časopis “Dečiji list” / Foto: P.Đ.

“Dva su razloga za njegov nastanak. Zapravo, ja sam se još kao dečak na neki detinjast način bavio izdavaštvom – kada sam imao 10-11 godina izdavao sam svoj časopis Dečji list. To je bio časopis u jednom primerku, crtan ili pisan rukom ili otkucan mašinom. Napravio sam i svoju redakciju koju su činile moja mama, moja sestra i komšinica Marina. Izašla su, ako se ne varam, tri ili četiri broja. Kasnije sam čak otišao tako daleko da sam „pokrenuo“ i časopise iz kućne radinosti – jedan na engleskom jeziku i jedan književni časopis. No, najznačajnije je svakako bio strip-magazin na kome sam čak zaradio prve novce u životu. Imao sam 11-12 godina, magazin se zvao, ako se dobro sećam Kiwi (prema u to vreme popularnom stripu), a nastajao je tako što sam izrezivao stripove iz drugih izdanja, kombinovao ih na neki način koji je meni bio zanimljiv, a verovatno su tu bili i neki tekstualni prilozi. Sve u svemu, ja sam dao i neki oglas, neki ljudi su se javili i ja sam im prodao nekoliko primeraka tog stripa. Mogu da zamislim reakciju kada su ga dobili! Ali, mislim da se niko nije bunio.

Negde 2011. godine upoznao sam najpoznatijeg jugoslovenskog strip-scenaristu Svetozara Obradovića. Uz njegovu pomoć, nastao je onlajn portal Vojvođanski strip u okviru nevladine organizacije CETIM. Tokom rada na tom portalu, koji je uključivao intervjue sa vojvođanskim autorima stripa i sastavljanje njihovih biografija i stripografija, shvatio sam da je toliko puno dobrih i solidnih stripova nastalo na našim prostorima, ali da su oni uglavnom nedostupni čitaocima, jer ili nisu objavljeni u poslednjih 30-40 godina, ili su objavljivani u teško dostupnim izdanjima. Toza Obradović je već imao ideju o pokretanju izdavačke kuće koja bi se bavila stripom, moja ideja je bila da se izdavačka politika prvenstveno zasniva na domaćem stripu i tako je, kroz saradnju nas dvojice, u maju 2012. godine nastao Rosencrantz.

Iz izdavaštva Rosencrantz

Međutim, već na početku suočili smo se sa nebrojenim problemima. Da ne spominjem finansijske probleme, jer se oni podrazumevaju, ali se ispostavilo (i to ne prvi put) da je patriotizam u Srbiji najčešće deklarativan. S jedne strane interesovanje za domaći strip bilo je malo, sa druge niti distributeri, niti knjižare, niti država nisu pokazivali nikakav interes. No, to bi se nekako i izdržalo, jer moj osnovni motiv nije bio finansijski, već jednostavna želja da se vredna dela domaćeg stripa spasu zaborava. Dodatni problemi koji su se javili, a koje su mene iznenadili, bili su česta pojava da mnogim autorima i nije stalo do toga da im stripovi budu ponovo objavljeni, neki su tražili visoke honorare, a neki jednostavno nisu ni znali gde im se nalaze strip-table. Za neke autore koji nisu više bili živi ispostavilo se da je nemoguće pronaći njihove naslednike – nosioce autorskih prava.

Ipak, objavljeno je pet albuma domaćih autora (radi se o stripovima nastalim tokom 1980-ih godina). Prvi je strip Avanture u Gradu svetlosti beogradskih autora Lazara Odanovića i Dragana Lazarevića – radi se o jednom od prvih jugoslovenskih stripova objavljenom u Francuskoj i ovo je, ako se ne varam, bila njegova premijera na srpskom jeziku. Sledio je album koji je sadržao četiri stripa iz Narodnooslobodilačke borbe prema scenariju Petra Aladžića, a koje su nacrtali Branko Plavšić, Branislav Kerac, braća Stevan i Josip Brajdić i Franja Straka – Večernja akcija. Treći album bio je i najuspešnije izdanje Rosencrantza – radi se o albumu Esmeralda i druge priče Dušana Vukojeva i Petra Meseldžije. Petar je veoma cenjen i popularan umetnik koji već skoro tri decenije živi u Holandiji i svetski je cenjen ilustrator. Naredne godine izašao je još jedan album Vukojeva i Meseldžije Krampi/Kreker Kid namenjen nešto mlađoj publici, kao i strip Nikole Maslovare Detektiv Lakonogić. Pokrenuta je i još jedna edicija koju je uređivala moja supruga Anna – radilo se o izdanjima namenjenim najmlađim čitaocima i u njoj je objavljena Slovarica Vukojeva i Meseldžije. Spomenuo bih još da su Obradović i Maslovara uradili jedan edukativan strip za fabriku piva u Čelarevu, kao i moj roman Kohabitacija.

Promocija romana Predraga Đurića “Kohabitacija” u Magliću: Predrag sa Draganom Pantić (2013.) / Foto: iz arhive P.Đ.

U međuvremenu su počeli da se javljaju brojni autori iz zemlje i sveta i da nude svoje radove. Sa nekim od njih je ostvarena saradnja i tokom narednih godina objavljen je veći broj stripova, ali sada prema mojim scenarijima.

Negde 2014. godine Rosencrantz je započeo saradnju sa slovenačkim izdavačem i zastupnikom vodećih svetskih autora stripa SAF (Stip Art Features) čiji je vlasnik Ervin Rustemagić. Prvo smo postali SAF-ov distributer za Srbiju za čuveni strip Julesa Radilovića Partizani i za Ervinovu knjigu Profesionalne tajne stripa, a zatim smo i zajedno objavili strip koji je dobio nagradu za najbolji evropski strip i ušao u najuži izbor za vodeću svetsku nagradu za strip. Radilo se o stripu Kreja finskih autora braće Jaka i Laurija Ahonena.

Zatim smo otkupili prava za strip-serijal čuvenog italijanskog izdavača Serđo Boneli – Dečak sa Divljeg zapada, a pokrenut je i časopis Vojvođanski strip. Počeli smo i saradnju da listovima za decu Neven i Mali neven, kao i odbojkaškim klubom Vojvodina. Puno truda smo uložili pokušavajući da strip vratimo u škole i u biblioteke. Rezultati su, ipak, izostali.

Sve u svemu, posle četiri godine postali smo ozbiljna izdavačka kuća, koja je, pored brojnih autora, sarađivala i sa lektorima, korektorima, prevodiocima, dizajnerima, tehničkim i likovnim urednicima, upisivačima teksta, štamparijama, urednicima, kritičarima, novinarima, distributerima, računovođama… Putovali smo i prezentovali naša izdanja po brojnim stripskim festivalima, a nekoliko godina smo imali i svoj štand na Beogradskom sajmu knjiga. S jedne strane, bio je to nezamislivo naporan posao (jer sam ja paralelno radio i posao u svojoj struci), ali u isto vreme i najlepši posao! Međutim, 2016. godine porodica i ja smo se odlučili na emigraciju. Te godine je izašlo i poslednje Rosencrantz-ovo izdanje, u saradnji sa izdavačem System comics – Zlatno doba vojvođanskog stripa – 23 intervjua.”

Već si spomenuo da si kao dete stvarao stripove, ali kada i kako počinješ da pišeš scenarije za stripove?

Prvi scenario sam napisao kad mi je bilo negde devet ili deset godina. Radilo se o vesternu, nalik na tada meni omiljene stripove o Malom rendžeru i spomenutom Dečaku sa Divljeg zapada. Scenario sam uredno poslao strip-redakciji novosadskog Dnevnika i posle određenog vremena dobio pismo od urednika Dušana Stanojeva, koji je pohvalio moj rad, objasnio zašto on još nije za objavljivanje i podstakao me da i dalje radim i napredujem. Možete li danas da zamislite tako nešto? Danas dobiti odgovor od nekog urednika prava je retkost. Svi su nešto zauzeti, u žurbi, puni su im stolovi materijala koji stalno pristiže. Da podsetim: Dnevnik (i nešto manje Forum) dnevno su objavljivali stotinjak strana stripa! I glavni urednik je imao vremena da odgovori na pismo jednom detetu.

Negde u to vreme moja sestra je upisala medicinu i, na kraju prve godine, spremala ispit iz anatomije. Učila je po ceo dan, a odmarala se tako što je nešto crtkala. Nekako smo došli na ideju da zajedno radimo strip, tako što bih ja razvio likove i pisao scenario, a ona crtala. Strip se zvao Siluete, glavna junakinja se zvala Bo (prema imenu moje sestre Bobe) i bila je novosadska studentkinja koja upada u probleme, sukobljava se sa raznim kriminalcima – dakle, neka lokalna varijanta Banetove Ket Klou. U tim avanturama trebao je da joj pomaže brat Pag (skraćeno od Predrag). Iako od toga nije gotovo ništa ispalo, već tad je bilo jasno da su me privlačile domaće teme, domaći ambijent, da će moje priče uglavnom biti smeštene u Novi Sad.

Nekih godina dana kasnije u mojoj osnovnoj školi pokrenuta je likovna sekcija. Vodio ju je nastavnik Miki Bogdanović, a redovno smo dolazili svake subote jedino ja i moj drug Raša. To je bilo vreme kada se približavala godišnjica Kosovske bitke, pa smo odlučili da radimo strip na tu temu, ali kao parodiju. Ja sam napisao scenario, a obojica smo crtali. Tad sam prvi put video hamer papir i naučio osnove postavke strip-table. Međutim, bio je to preveliki zalogaj za nas dvojicu. Tokom narednih nekoliko meseci nismo odmakli od nekoliko tabli i pomalo se zasitili. Međutim, u isto vreme – krajem osamdesetih godina prošlog veka, bio je raspisan neki đački konkurs za strip na temu lika i dela Žarka Zrenjanina. Sad mi je oko crtanja pomagao drugi drugar Ernesto. Strip je imao četiri strane, odnosno četiri strip-table, urađene u olovci i istuširane. Čini mi se da smo čak i dobili neku nagradu za taj strip. Nažalost, table nam nisu nikad vraćene. Mislim da se tim stripom i završila moja „crtačka“ karijera.

Love is in the air

Kada sam krenuo u srednju školu povezao sam se sa jednom neformalnom strip-grupom Princ Valijant B-4. Grupu su činili, između ostalog, momci Denis Spahija i Vladimir Milić. Tih nekoliko meseci za mene kao da je postojao samo strip. Osmislio sam serijal koji se zvao Radovan III, prema imenu fiktivnog novosadskog rokenrol benda čiji su članovi bili glavni junaci tog kriminalističkog stripa. Uradio sam scenario za tri epizode. Prvu od njih počeo je da crta crtač koje se zvao Rašić ili Rajšić i čini mi se da je bio iz Zagreba. Uradio sam i scenario za nekoliko kratkih priča – Muškarac, Restrikcija i Emili Pravda i osmislio još jedan duži fantastični serijal Na putu za Istočnu Provinciju. Moj život tada, kao šesnaestogodišnjaka, potpuno se sveo na strip. Čim bi se škola završila, jurio bih kući, puštao muziku i krenuo da radim na scenariju, sve dok ne bih zaspao. Međutim, ubrzo je u Jugoslaviji izbio rat, sve veze su se pokidale i ja se više nikad nisam čuo s momcima iz grupe B-4.

Sledila je pauza od neki 13-14 godina tokom kojih se nisam bavio stripom. A onda, negde 2003. ili 2004. godine nabasao sam slučajno na veb stranicu Baneta Kerca, na kojoj je stajala i njegova imejl adresa. Nesmotreno sam ga odmah kontaktirao, predstavio se kao potencijalni strip-scenarista i pitao ga da li je raspoložen za saradnju. Vrlo brzo je stigao pristojan odgovor i molba da mu pošaljem scenario. Nisam znao šta da radim. Seo sam za kompjuter i za jednu noć napisao scenario. Bio je to strip o vitezovima templarima iz Bača, strip sa potencijalom, ali naravno odrađen na brzinu i sa puno mana. No, od Baneta sam dobio ljubazan i ohrabrujući odgovor, ne oko potencijalne saradnje, već predlog da scenario da nekom od mlađih autora škole stripa koju je vodio.

Nekoliko godina kasnije jedno hrvatsko udruženje koje se bavilo i stripom StripGen raspisalo je konkurs za strip-scenario. Uradio sam scenarija za dva stripa – Cat&Ninja i Mračni vitez. No, oni nisu realizovani. Bilo je to 2010. godine, dvadeset godina nakon one srednjoškolske navale kreativnosti i više od 25 godina nakon prvog dečačkog scenarija. Nisam poznavao nikog iz sveta stripa, nisam znao nikog od crtača i, nekako, nisam više ni očekivao da ću se ikad baviti stripom, bar ne kao scenarista. To je bilo i vreme kad sam intenzivno radio na svom prvom romanu Kohabitacija. No, naredne godine nastao je Vojvođanski strip, dve godine kasnije nastao je Rosencrantz i stvari su se promenile…”

Kako izgleda tvoj proces stvaranja strip scenarija i kako dolaziš do strip crtača koji su uglavnom svetska imena?

“Scenario kreće od ideje. Njih imam na pretek i nove i nove sa javljaju svaki dan. Neke od njih zabeležim, neke brzo zaboravim. Kada se ukaže mogućnost za saradnju sa nekim crtačem, ideju razradim u sinopsis, razradim likove i druge detalje. Ukoliko se radi u „dugometražnom“ stripu, odnosno strip-albumu, retko napišem odmah ceo scenario. Razradim scenario po stranama, ali uglavnom pišem scenario za nekoliko strana i šaljem ih crtaču, zajedno sa skicama postavki strip-tabli i raznim referencama (fotografije likova, odeća, oružje, arhitektura, itd.). Samo za dva strip-albuma napisao sam odmah ceo scenario. Rad na prvom rastegao se na četiri godine, a drugi nikad nije ni odmakao dalje od scenarija. A koliko scenario zna biti ozbiljan posao, govori i podatak da je taj poslednji spomenuti scenario za strip od 46 strana imao preko 150 strana, da mi je trebalo mesec dana da ga napišem, a da su mu prethodili meseci istraživačkog rada. Pisanju scenarija uvek pristupam ozbiljno, pa se trudim da iščitam dosta o periodu kada se radnja dešava ili o temi stripa. To nije uvek lako, jer kod nas često specifična literatura nije dostupna. Onda posećujem muzeje, arhive, biblioteke… Čitam memoare iz tog perioda, stare časopise, slušam muziku koja se tad slušala. Sve to treba da doprinese autentičnosti stripa.

Emigracija u 48 slika – makedonsko izdanje

U poslednje vreme radim uglavnom kratke priče za različite konkurse. Oni često imaju zadatu temu, pa krećem od toga. Prvo me to strašno mrzi da radim, jer ne volim nametnute teme, ali onda to obradim na neki svoj način i nastane zanimljiva priča.

Tokom postojanja Rosencrantza želeo sam da eksperimentišem sa različitim žanrovima, pa sam tako odlučio da uradim mangu i superherojski strip, a tek onda sam osmišljavao priču koja bi odgovarala nekom od tih žanrova.

Konačno, dešava se da mi crtač kaže „Hajde, napiši mi scenario za strip, ali mi se ne crtaju zgrade, pa ako može da se dešava negde u pustinji“… To uvek bude zanimljivo!

No, da nije bilo Rosencrantza, mislim da se nikad ne bih ni vratio strip-scenariju. Spomenuo sam već problem u kome smo se brzo našli – hteli smo da objavljujemo domaći strip, a nismo imali šta da objavimo! U isto vreme su nas redovno kontaktirali crtači, uglavnom oni neafirmisani, i nudili saradnju. Međutim, nedostajale su priče, odnosno scenarija. Ja prvo nisam bio siguran koliko su ti crtači bili ozbiljni u svojim namerama (a ispostavilo se da određeni broj i nije bio), pa sam svakom od njih slao scenario za nekoliko probnih tabli. Mnogi su već u tom procesu odustajali – nisu mogli da u predviđenom roku urade ni tih pet tabli, ali su neki bili uporni, a uz to je njihov rad bio zadovoljavajućeg kvaliteta. I ja sam se našao u situaciji da u jednom momentu ima pet ili šest autora spremnih da radi. Nije preostalo ništa drugo nego da nastavim da za svakog pišem scenario. Naravno, pošto za tu saradnju nije bio predviđen bog zna kakav honorar, većina nije bila spremna da uradi više od jednog albuma. Ali, uvek su se javljali novi crtači…

Odlaskom u emigraciju i prestankom rada na izdavaštvu našao sam se odsečen od sveta stripa i postalo je vrlo teško naći autora koji bi uradio ceo album. Zato sam se uglavnom preorijentisao na kratke priče. Neke od njih su nastale na inicijativu Igora Markovića, urednika System comicsa, a za potrebe serijala Linije fronta. Priče su uglavnom crtali moji raniji saradnici, ali i oni sve manje voljno, jer se radilo o čistom entuzijazmu, bez ikakve nadoknade. Onda sam u Edinburgu upoznao škotsko-makedonskog crtača Vladu Nikolovskog. Postali smo odlični prijatelji i uradili veći broj stripova zajedno.”

Sa kime si sve sarađivao na stvaranju stripova i koji svi naslovi su iza tebe?

“Od domaćih autora sarađivao sam sa Pavelom Kozom (album Kraj sveta), Nenadom Cvitičaninom (Begunac), Milanom Anđelkovićem (Uliks), Jelenom Vučić (Tito), Sabahudinom Muranovićem (Priče iz Jugoslavije i kratka priča Pismo iz Galicije), Mikicom Ivanovićem (priče -A san šta je?, 400 koraka i Dobrovoljac – sa Marinkom Lebovićem), kao i sa Zlatkom Milenkovićem na stripu Razglednica iz Sarajeva (sa Franciskom Maldonadom).

Predrag Đurić sa Vladom Nikolovskim u Edinburgu / Foto: iz arhive P.Đ.

Kada su u pitanju strani autori, sa Sicilijancem Frančeskom Konteom uradio sam dva albuma – Dan kad je počelo leto i Nova Panonija i dve priče – Pepeo pepelu i Love is in the air, a sa Frančeskom Maldonadom još i album Poslednja stanica (tuširala Katarina Zlatić). Sa Litvankom Augustinom Zokaite uradio sam mangu Predodređeni (Augustina ga je uradila pod pseudonimom Uju Šibuja) i priču Zaglavljen. Zatim sam sarađivao sa Britancem Denom Gudfelouom (Krik), Amerikancem Majkom Galagerom (Komunista), sa Brazilcem Marcelom Salazaom (P.S.), kao i sa meksičkim autorima bratom i sestrom Dijegom i Karlom Andreom Lopez Mata (Put i Godina raka).

Kao što sam već rekao, poslednjih godina sam najviše sarađivao sa Vladom Nikolovskim. Uradili smo stripove Ljubav u doba Bregzita, Sva lica slobode, Emigracija u 48 slika, Jesen rana, Drvo života, Prah prahu, Dvanaesti septembar 1914, a trenutno radimo strip Bilo jednom.”

Koje teme dominiraju u tvom stripu?

Kraj sveta

“Mislim da su teme u stripu zapravo one teme o kojima i inače najviše razmišljam. Dok sam bio dete, naravno da me je manje interesovala neka određena tema, a više mi je bilo bitan žanr – da je to neka avantura, vestern, ili kriminalistička priča. Ipak, sve su to bili samo pokušaji da se napravi strip. Prvi profesionalni scenario bio je onaj za strip Kraj sveta i u njemu su, uprkos naslovu koji ukazuje samo na spoljašnost priče, došle do izražaja teme kojima ću se baviti i u stripovima koji će slediti. Jedna od njih je ljudski poraz – česti junaci u mojim stripovima, pa i u romanima, su ljudi koji su čvrsto verovali u neke svoje ideale, a onda, posle brojnih poraza, odustali i predali se. Ta tema se posle ponavlja i u Komunisti, Pričama iz Jugoslavije, Godini raka, Titu, Svim licima slobode, Emigraciji u 48 slika… Druga tema je suprotna njoj – to je nepristajanje na okolnosti, ma koliko one izgledale nepromenljive. Upravo ovaj sukob te dve teme me često okupira. Nekada je to generacijski sukob, kao onaj oca i sina u Kraju sveta ili Pričama iz Jugoslavije, pa i u Uliksu i Titu. Ponekad obrađujem stripski genezu nastanka jednog revolucionara, kao što su to junaci stripova Tito, Predodređeni i Uliks.

Još jedna česta tema je nasilje, ali ono sveprisutno, prikriveno i društveno prihvatljivo. Time sam se najviše bavio u stripu Dan kad je počelo leto i, ogoljeno i otvoreno, u stripu P.S. I strip Krik je priča o nasilju, ne onom bukvalnom i fizičkom, već o nasilju jednog totalitarnog, kvaziliberalnog i kvazikapitalističkog društva prema pojedincu koji je nemoćan i obespravljen. U nekim stripovima pokušavam da dodirnem i suočavanje sa nedavnom prošlošću – u stripovima P.S. i Begunac to je dominantna tema, a i stripovi Krik, Godina raka i Priče iz Jugoslavije je se dotiču.

Ja više ne verujem u ništa što je kolektivno, što zahteva kompromis nauštrb individualnosti. Naprotiv, mene zanima samo pojedinac kome tu individualnost, posebnost, žele da uskrate namećući pisana i, mnogo češće, nepisana pravila ponašanja.

Predrag Đurić

Ja više ne verujem u ništa što je kolektivno, što zahteva kompromis nauštrb individualnosti. Naprotiv, mene zanima samo pojedinac kome tu individualnost, posebnost, žele da uskrate namećući pisana i, mnogo češće, nepisana pravila ponašanja. Kao da to naše društvo, malograđansko, kaže: nisi to što jesi, već si ono što mi vidimo. A to što „oni“, svi ti naši dragi malograđani, vide, to su samo njihove sopstvene projekcije. Pojedinci koje beže od takvog licemerja svakodnevice su junci stripova Begunac, Put, Godina raka, Nova Panonija, Ljubav u doba Bregzita…

Naravno, nekad poželim da napravim nešto što je sasvim drugačije i što nije direktno povezano sa navedenim temama, pa je tako Poslednja stanica priča o dobroti i ljubavi, Poslednji Italijan (još uvek nezavršen) jedan tipičan vestern, Lepa Marija iz Nove Barselone (takođe nezavršen) recimo istorijski, a Kasovic (i on nezavršen!) kvazidetektivski.

Dosta stripova – kratkih priča, nastale su na zadate teme. Dobar deo njih je deo projekta Linije fronta – stripovi sa tematikom Prvog svetskog rata ili su stripove spremani za konkurse.”

Pišeš i feljtone na temu stripa na www.stripvesti.com i pripremaš i knjige, odnosno monografije o strip crtačima.

“Još negde sa 14-15 godina napisao sam svoj prvi tekst o stripu. Bio je to kritički prikaz jedne epizode stripa o Mister Nou. Međutim, tek 10-15 godina kasnije za portal Stripovi.com napisao sam dva teksta o Bonelijevim junacima stripa. Nekako u isto vreme za jedan italijanski multijezički strip-portal prevodio sam tekstove na srpski i slovački. Na taj način moje interesovanje za strip bilo je prilično šaroliko.

Naslovna strana monografije posvećene Dušanu Reljića

Spomenuo sam već da je nevladina organizacija CETIM, koju smo moji prijatelji i ja osnovali sredinom prethodne decenije, imala i jedan projekat koji se zvao Vojvođanski strip, a čiji je cilj bio da istraži i promoviše strip u Vojvodini. Sem istoimenog sajta koji je donosio intervjue sa autorima stripa i koji su kasnije objavljeni u knjizi Zlatno doba vojvođanskog stripa, rezultat tog rada bile su i dve izložbe čiji sam ja bio autor – Tarzan u Novom Sadu (u Kulturnom centru Novog Sada 2012. godine) i Strip na nemačkom jeziku u vojvođanskoj štampi između dva svetska rata (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015. godine). A pored toga bilo je još jako puno vremena koje sam posvetio istraživačkom radu na stripu. Moj rad je usmeren na jedan period koji nije dovoljno istražen i vrednovan. Ja ga nazivam drugo zlatno doba (jer se prvim smatra period neposredno pred Drugi svetski rat) i on je, barem kada je Vojvodina u pitanju, trajao od 1975. do 1991. godine. Strip vesti su najznačajniji strip-portal na području Jugoslavije i postoje već 20 godina, zahvaljujući trudu urednika Zlatka Milenkovića. Po odlasku u emigraciju, na Strip vestima sam nastavio da objavljujem intervjue sa autorima stripa, uključujući i Dušana Reljića, sjajnog autora stripa, karikaturistu i ilustratora. Dušan je rođen u Novom Sadu, ali je veći deo života proveo u Banjaluci i Beogradu, a dvadesetak godina je živeo u Grčkoj, gde je ostvario zavidnu karijeru. Žika Tamburić, urednik i vlasnik izdavačke kuće Modesty Comics, predložio mi je da napravim Dušanovu monografiju, što sam ja sa velikim zadovoljstvom i učinio i knjiga je objavljena u septembru ove godine.

Kako se ove godine navršava 40 godine od pojave Strip zabavnika, jednog od bitnijih strip-časopisa, za Strip vesti sam počeo da pišem feljton posvećen tom časopisu, ali i drugim srodnim temama, koje su povezane za spomenuti istorijski period. Nije mi samo cilj da se faktografski bavim stripom tokom tih petnaestak „zlatnih“ godina, već i da sagledam šta je sve dovelo do najveće ekspanzije stripa u našoj zemlji, kao i posledicama te ekspanzije.

Još dok je postojao Rosencrantz, nosio sam se idejom da naši veliki autori stripa dobiju i svoje monografije, a da se njihovi stripovi objave u novom izdanju. Nažalost, osim stripova Petra Meseldžije (koje je uradio sa Dušanom Vukojevim), do realizacije ostalih projekata nikad nije došlo. No, ja i dalje verujem da ćemo narednih godina moći da ponovo čitamo neka integralna izdanja ili monografije Mijatovića, Lebovića, Nenadova, Vukojeva, Janjetova… I da ćemo napokon dobiti integralna izdanja Kerčevih Poručnika Tare i Kobre. Ali, za to će morati da se postaraju neki drugi izdavači…”

Ti si, dakle, veliki ljubitelj, ali i poznavalac vojvođanskog stripa. Kakav je on danas – da li uspevaš da ga pratiš iz daljine?

Begunac

“Zahvajujući internetu, fizička daljina ne predstavlja više problem da čovek prati nešto što ga zanima. S tim u vezi, pratim domaći strip. Čini mi se da je gašenjem Rosencrantza nestao i vojvođanski strip. Nestao je, zapravo, on mnogo ranije, početkom devedesetih. Ne treba zaboraviti da je pre toga, tokom osamdesetih, Novi Sad bio jedan od evropskih centara stripa. Ne računajući Italiju, Francusku i Belgiju, Novi Sad je tih godina bio evropska prestonica stripa u kojoj se, u proseku, dnevno objavljivalo stotinjak stranica stripa. Svakako da su tome najviše doprinela dva izdavača – Dnevnik i Forum, ali i otvorenost tadašnjih urednika za domaći strip. Samo za ove dve izdavačke kuće radilo je najmanje tridesetak autora stripa, a još barem toliko ljudi je podržavalo njihov rad – lektori, upisivači teksta, likovni urednici… Tako je nastao termin Novosadski strip, pri čemu se najviše misli na izuzetan rad Branislava Kerca i velikog broja autora okupljenih oko njega na jednoj strani. Ali, bili su tu i drugi, sasvim originalni autori, koji su posle doživeli svetsku slavu – Zoran Janjetov, Dejan Nenadov, Gradimir Smuđa… No, autori stripa nisu stvarali samo u Novom Sadu. Recimo, u Kisaču je bilo nekoliko autora stripa na čelu sa Pavelom Kozom, u Odžacima je delovao Jaroslav Supek, u malom Srpskom Miletiću vredno su stvarala tri autora – Mikica i Peka Ivanović i Dragan Ivković. Kvalitetnih autora stripa bilo je i u Subotici, Zrenjaninu, Inđiji, Melencima… Posebna priča je Južni Banat, u kojem se razvio alternativni strip sa Sašom Rakezićem (Aleksandrom Zografom) u Pančevu i Danilom Miloševim Wostokom u Vršcu kao najpoznatijim autorima. Obnavljanjem kultne Stripoteke krajem devedesetih godina i uvođenjem stripa u institucije (Studentski centar Novi Sad, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, kulturni centri u Novom Sadu, Zrenjaninu, Inđiji…, ranije Radnički univerzitet, Gradska biblioteka Novi Sad i pojedine druge biblioteke…) činilo se da će vojvođanski strip početkom novog milenijuma doživeti preporod. Pojavili su se i agilni privatni izdavači. Međutim, izostao je odgovor države. U novonastalim okolnostima strip je postao nekomercijalna umetnost koja ne može sama sebe da izdržava, slično kao i sa operom, baletom, poezijom… Na malom tržištu, u okviru jednog malog jezika i sa specifičnim temama, strip nije imao mnogo šanse.

Predrag Đurić sa Svetozarom Obradovićem u KC Zrenjanin / Foto: iz arhive P.Đ.

Sa druge strane, mnogi autori iz Vojvodine su se reaktivirali, neki novi su se javili… Sve u svemu, danas brojni autori iz Vojvodine rade za vodeće francuske, italijanske i američke izdavače – Branislav Kerac, Sibin Slavković, Zoran Janjetov (stariji i mlađi), Bojan Kovačević, Živorad Radivojević, Leonid Pilipović, Gradimir Smuđa, Mirko Čolak, Dejan Nenadov, Stevan Subić, Tiberiu Beka, Vladimir Popov, Saša Jovanović, Đorđe Milović, Predrag Ivanović… Nema sumnje da sam nekog zaboravio. Nažalost, niko od njih nema mogućnosti da radi za domaće izdavače i, iako se radi o autorima – Vojvođanima, ipak se ne može govoriti o autohtonom stripu, posebno što su scenaristi po pravilu iz zemalja izdavača i po kvalitetu značajno zaostaju za našim crtačima.

Izuzetak opet čine autori iz Južnog Banata, koji stvaraju vredno i kvalitetno. Pored spomenutih Wostoka i Zografa, poslednjih godina svojim osobenim stilom nameće se Pančevac Boris Stanić, a ne zaboravimo i njegovog sugrađanina Vladimira Nedeljkovića Zontaga. Na taj način Pančevo je postalo nova prestonica vojvođanskog stripa, rekao bih zahvaljujući upornosti autora, ali i sluhu lokalne samouprave, što u Novom Sadu nikad nije bio slučaj (treba li podsećati da niko od svetski poznatih novosadskih autora stripa nije dobio Oktobarsku nagradu ili da nema nijednog murala sa svetski poznatim junacima stripa nastalim u Novom Sadu?).

Strip u Vojvodini se ipak nekako održava „na aparatima“ kroz nekoliko strip-festivala – Novi Sad, Pančevo, Zrenjanin, Sombor, kroz jedan časopis koji izlazi jednom godišnje – zrenjaninski Stripolis (ali uglavnom objavljuje strane autore) i kroz nekoliko malih izdavača – Komiko Vuka Markovića, Lavirint Dejana Đokovića i, sve ređe, Studentski kulturni centar. A šta nedostaje? Gotovo sve. Prvo muzej stripa ili institucija koja bi se bavila čuvanjem kulturnog nasleđa, istraživačkim radom, promocijom stripa, pa uvođenje stripa kao zasebnog departmana na Akademiji umetnosti, gde bi se strip tretirao multidisciplinarno (ne samo kao ilustracija, već i scenario, istorija, teorijski i kritički pristup), časopis u kome bi domaći autori mogli da objavljuju (a koji neće izlaziti samo jednom godišnje), obaveza biblioteka da otkupljuju stripove, intenzivna međunarodna saradnja, mnogo toga. Pre svega, trebalo bi promeniti pristup stripu, koji po svojoj vrednosti nije ništa manje umetnost od pozorišta, filma ili književnosti. Svuda ima puno kiča i svuda ima sjajnih umetničkih dela, pa tako i u stripu.”

Koja je funkcija stripa po tebi i koje je njegovo mesto u svetu umetnosti?

Tito

Strip je verovatno najspecifičnija umetnost. Jer, gde god da odete – balet je balet, opera je opera, svuda ima pesnika i pisaca i uvek ćete nabasati na neko pozorište ili na neki koncert. Ali, sa stripom nije tako. Strip ili ne postoji uopšte, ili je samo nusprodukt holivudskih superherojskih filmova, ili, retko, deo sveopšte kulture. Ovo poslednje je slučaj u frankofonim zemljama. Naime, nakon završetka Drugog svetskog rata, Komunistička partija Francuske je bila izuzetno jaka i uspela je da se izbori da se uticaj američke kulture, pa samim tim i američkih stripova, svede na minimum. To je otvorilo prostor domaćim autorima, koji su, tokom decenija, pretvorili Francusku u svetsku stripsku supersilu. Isto je i sa malom Belgijom. Kada šetate Briselom, strip bukvalno iskače iz svakog sokaka. Stripovi su i najpopularnija literatura u Francuskoj uopšte.

Samo mali broj zemalja uspeo je da, tokom druge polovine dvadesetog veka, stvori autentične stripske kulture – Argentina, Španija, Italija, i, naravno, Jugoslavija.

Strip i jeste nastao sa svrhom da zabavi i nasmeje čitaoce novina – nije imao posebnih umetničkih pretenzija. Međutim, ubrzo se pokazalo da strip pruža sjajne mogućnosti za autorski izraz. Iako slike u stripu nisu pokretne kao u filmu ili crtanom filmu, u odnosu na njih strip ima svojih prednosti – neko bi rekao da se prava priča u stripu priča u belinama – prostorima između okvira slika u stripu. Strip je i umetnost za koju su vezane brojne zablude – strip nije za decu (mada postoje stripove namenjeni deci), strip nije spoj ilustracije i književnosti, već specifična, tzv. sekvencijalna umetnost, itd.

Strip je i mnogo evoluirao. Danas se strip u mnogim zemljama izučava na akademskom nivou i to ne samo u smislu ilustracije, kao što se to ponekad pogrešno može zaključiti. Imao sam tu čast da 2018. dobijem poziv da na Univerzitetu u Kembridžu održim predavanje o vezi stripa i epidemija (!). U publici su sedeli, osim autora stripa i urednika, i istoričari, sociolozi, filozofi, antropolozi, feministkinje. I da, o stripu se raspravljalo sa svih tih raznih aspekata. Nažalost, kod nas se još uvek, pa i u akademskih i festivalskim krugovima, na strip posmatra isključivo kroz crtež, eventualno kroz naraciju i tu se percepcija stripa završava.

Strip ima i primenjenu ulogu u društvu. Postoji jedan čitav pravac koji se zove grafička medicina, gde se kroz strip ili pričaju priče o suočavanju ljudi sa svojim bolestima ili se predočavanju iskustva zdravstvenih radnika, a ponekad imaju i edukativan karakter. Recimo, dok sam radio za Lekare bez granica, svedočio sam nastanku jednog stripa koji se bavio problemima porođaja u Avganistanu. Da se razumemo, nisu to dosadni edukativni stripovi, već prava mala umetnička dela.

U Kembridžu sam, na primer, upoznao jednu hirurškinju koja je koscenaristkinja jednog superherojskog stripa čija je glavna junakinja takođe hirurškinja. Strip ima veličanstvenu produkciju – na njemu radi čitav tim stručnjaka, to više nije samo strip na papiru, već sa pratećim vebsajtom, multimedijalnim dodacima, trejlerima, pretapanjem priče iz klasičnog stripa u druge medije…

Kada se vidimo u Magliću ili Novom Sadu sa nekim novim stripovima sa tvojim podpisom?

Predrag Đurić sa svojom suprugom Annom i sinom Mariom / Foot: iz arhive P.Đ.

“Nedavno me je jedan prijatelj putem i-mejla pitao gde sam i kad ćemo se videti, pa sam izračunao da sam za poslednja tri meseca boravio u 14 različitih zemalja i ni u jednoj duže od dve nedelje! Za poslednjih pet godina promenili smo devet različitih „stalnih“ adresa, naš sin trenutno pohađa šestu različitu školu… Kad smo moja porodica i ja odlazili u emigraciju, zaista smo mislili da je to samo jedno komplikovano, ali definitivno preseljenje u neku novu domovinu. Ipak, desilo se da smo postali ono što se sada popularno zove „globalni nomadi“, ljudi bez doma i domovine, večite izbeglice, čergari… Drugim rečima, ljudi koji više od svega vole slobodu. Kao što junak stripa „Tito“ u postapokaliptičnom, razrušenom i fizički i moralno Novom Sadu recituje stihove Dušana Vasiljeva: „I ja ne tražim plena: oh, dajte meni još šaku zraka i malo bele, jutarnje rose ─ ostalo vam na čast!”

Da sam kojim slučajem junak stripa, verovatnih bih najviše ličio Kortu Maltezeu. O meni bi se tada moglo reći: sin srednjeevropskog Jevrejina lutalice, neostvarenog pesnika, fantasta i renegata i tihe panonske Romkinje plavih očiju kojoj niko nije mogao da oduzme slobodu.”


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke u mejlu? Prijavite se za newsletter.

About the author

Avatar

Vladimíra Dorčová Valtnerová

Volim život, novinarstvo i digitalno vreme. Zato sam i postala transmedijalna pripovedačica. Pre toga sam od 2013. do 2017. bila odgovorna urednica nedeljnika „Hlas ljudu“ i njegovog online izdanja. Od januara 2009. do februara 2013. bila sam koordinatorka Odbora za informisanje Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. U periodu od 2005 – 2008 radila sam kao novinarka, urednica i voditeljka u slovačkoj redakciji TV Vojvodina.
Od oktobra 2008 do aprila 2013 bila sam predsednica Asocijacije slovačkih novinara. Od 1995 – 2000 i 2010 – 2012 bila je članica redakcije omladinskog časopisa „Vzlet“. Dobitnica sam Godišnje nagrade časopisa „Vzlet“ za 2002. godinu, nagrade „Vladimir Dorča“ za 2013. godinu, "Jan Makan st." za 2016., koje dodeljuje Asocijacija slovačkih novinara i godišnje nagrade NDNV-a za izveštavanje u medijima na jezicima nacionalnih manjina i za interkulturalnost u medijima za 2017. U sadašnjosti sarađujem sa časopisom "Nový život" kao članica redakcije, i sa organizacijama, kao što je Nezavisno društvo novinara Vojvodine, čija sam članica, Novosadskom novinarskom školom, časopisom "Politikon" i dr. Sa porodicom živim, stvaram i radujem sa životu u Magliću.

Add Comment

Click here to post a comment

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Reklama

Informacije o COVID-19 u opštini Bački Petrovac

koronavirus

E-KNIHA ZADARMO!

PODKAST

PARTNERI

Newsletter Storyteller





Instagram