Search and Hit Enter

[VIDEO] Pozorište “VHV” već sedamdeset godina svedoči da ovaj vid umetnosti u Petrovcu predstavlja fenomen

D ruštvo stvara mnoge podele, a time i deli ljude na manjinu ili većinu. Ako se neko bavi pozorištem, može to biti manjinsko ili većinsko. Naredna podela je na amatersko ili profesionalno pozorište,” razmišlja Jan Černak, predsednik Pozorišta “VHV” u Bačkom Petrovcu, koje je ove godine proslavilo 70 godina od osnivanja, kada smo ga pitali kako izgleda lice društva oslikano manjinskim amaterskim pozorištem.

“To je uobičajeni oblik, ne samo kod nas, nego i svugde drugde, sa kojim se apsolutno ne slažem, jer ne smatram da u kulturi a pogotovo u pozorištu nešto može biti manjinsko. Ni u kojem slučaju,” nastavlja u razmatranju i odmah ilustruje svoju tvrdnju. “Ako predstava koju oživljavamo govori na slovačkom, onda je možda manjinska u ovoj zemlji. Ako sa tom predstavom odemo, recimo, u Holandiju, apsolutno neće biti manjinska, nego će to biti predstava koja je došla iz Srbije.”

Još pre više od 150 godina su se u Bačkom Petrovcu igrale predstave – na slovačkom. Jan Černak često govori o preteranoj ulozi tradicije u životu vojvođanskih Slovaka, ali pozorište, u ovom kontekstu, gleda kao jedinstveni fenomen.

“Na taj fenomen je i tradicija imala učinak, ali prvenstveno kulturna svest Petrovčana. Dakle, nisu samo romantične predstave dvojice prvih organizatora pozorišnog života u Petrovcu, Jozefa Viktora Rohonja i Feliksa Kutljika, doprinele ili formirale ovaj fenomen,” govori naš sabesednik.

Jan Černak, predsednik Pozorišta “VHV” u Bačkom Petrovcu / Foto: Igor Bovđiš

Prekretnica u institucionalizaciji pozorišta u Petrovcu je 1948. godina (25. mart), kada nastaje Centralno slovačko amatersko pozorište. Predsednik postaje Juraj Miškovic, sekretar Pavel Bartok, a glavni režiser Mihal Filip. Po odlasku Mihala Filipa iz Petrovca, u CSAP režira P. Bartok, ali I Ivan Majera. Za poseban doprinos imidžu petrovačkog pozorišta zaslužan je režiser Andrej Privratski. Prilikom proslava stogodišnjice pozorišta u Petrovcu (1966.), umesto Centralnog slovačkog amaterskog pozorišta nastaje Amatersko pozorište “VHV”. Na najviši pozorišni stupanj Pozorište “VHV” dovodi prvi školovani režiser iz redova vojvođanskih Slovaka, Ljuboslav Majera,” navodi se na stranici Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka, baš iz pera Jana Černaka.


Nekada nije sada. Ni u pozorištu.

N ekadašnje kulturno doba je, posebno pozorištu, prijalo mnogo više. No, vremena se menjaju, menjaju se i pristupi kulturnim i umetničkim delatnostima, a pogotovo uslovi u funkcionisanju organizacija koje neguju ljudski duh. U prošlosti je Pozorište “VHV” sa time dobro stajalo, kada su u pitanju kadrovski i prostorni kapaciteti. Sadašnjost, ipak, piše drugačije priče.

„Suštinska je razlika u vremenima,” objašnjava savremenu situaciju naš sagovornik. “Najveće promene u Pozorištu “VHV” dogodile su se posle osnivanja Slovačkog vojvođanskog pozorišta. Pre osnivanja SVP, naše pozorište je vodilo brigu o sceni, garderobi, sada to već nije tako, jer to pripada Slovačkom vojvođanskom pozorištu. Stoga, Pozorište “VHV” je redukovano na ovaj prostor u kojem se nalazimo. Ali ga bar imamo.”

Kada se radi o daljim segmentima pozorišta, Pozorište “VHV” nema ni zaposlenih, a ni nikakav siguran budžet, za razliku od toga kako je bilo nekada. “Zavisi to, jednostavno, od mene, ili pak od ljudi koji su vodili ovo pozorište posle nastanka SVD. Dakle, koliko ste sposobni da nađete novac iz raznih projekata, institucija, raznih izvora. Koliko dobijete, toliko će pozorište funkcionisati.”

Imam naviku da kažem da je ovo lutajuće pozorište. Ni profesionalno, ni amatersko. Trudi se da postoji sa vremenom, snalazimo li se ili ne.

„Nekada je ovde bilo i 50 ljudi, a sada se to redukovalo na 30 aktivnih. Ali je, na kraju krajeva, i to, za ovo vreme, veoma puno.“ (Jan Černak) / Foto: Igor Bovđiš

Černak napominje da je ovo pozorište sada udruženje građana. “Imam naviku da kažem da je ovo lutajuće pozorište. Ni profesionalno, ni amatersko. Trudi se da postoji sa vremenom, snalazimo li se ili ne. Tehnička grupa je dosta dobra, ali je malo starija. Kada je reč o scenskim majstorima, to su već stariji ljudi, ali kada se radi o modernim tehnologijama, priključuju nam se mladi ljudi i tamo nam ide od ruke. Glumačka strana je nešto potpuno drugačije. Ona se uvek menjala i menja se. Jedni dolaze, drugi odlaze. Smenjuju se generacije. To je već druga priča, gde su svi oni ljudi koji su donedavno bili u pozorištu, kada ih je bilo jako puno. Nekada je ovde bilo pedesetoro ljudi, a sada se to redukovalo na 30 aktivnih. Ali je, na kraju krajeva, I to, za ovo vreme, veoma puno.

Razgovoru se priključuje i Hana Tancik, glumica, koja iza sebe ima i režiserko iskustvo.

„Nekada je ovde bilo mnogo više ljudi. Upravo se u broju ljudi vidi ona drastična razlika imeđu prošlosti i sadašnjosti. Mnogo ljudi se odselilo i time se smanjio broj ljudi i na sceni, i u publici,” priča Hana, koja je, bukvalno, pozorišno dete.Razlika u intenzitetu radosti kada dođeš u Pozorište “VHV”, nekada i sada, ne postoji. Ako dođeš ovamo, to, jednostavno, moraš voleti i želeti. Ali, i nasuprot tome, što je ovde malo ljudi, interesovanje za pozorište postoji.”

“Ali, i nasuprot tome, što je ovde malo ljudi, interesovanje za pozorište postoji.” (Hana Tancik) / Foto: Igor Bovđiš

Pozorište “VHV” prati pozorišne trendove i pomera se unapred. Kažu to oba naša sagovornika.

„Samim time što dolaze mladi ljudi, ljudi iz inostranstva, vraćaju se ili rade ljudi koji su studirali ili studiraju u Slovačkoj, a stvaraju ovde (i tamo), donose inovacije i eksperimente u pozorište, kao, na primer, Pećo Serge Butko, ali i klasika ima svoje mesto. I upravo time, što se ljudi menjaju, menja se i samo pozorište. Bilo bi strašno ako se ne bi menjalo,” tvrdi Hana Tancik.

„Ali, šta je prethodilo sadašnjosti, šta je ostalo u vencu prošlih pozorišnih vremena, iz kojih, sigurno, savremeni petrovački pozorišni stvaraoci crpe energiju.

„Kada se radi o najuspešnijim nekadašnjim predstavama, treba shvatiti da se u tim vremenima radilo o smotrama na kojima su se dobijale nagrade, bilo to na pokrajinskom, republičkom ili tadašnjem saveznom nivou u Trebinju. Mi smo bili redovni učesnici ovih smotri, ali, na primer, u Trebinju nismo bili na svakoj smotri, već samo sa tri, četiri predstave (na primer, sa predstavom “Dom Bernarde Albe”, koju je režirao Andrej Privratski),” približava prošla vremena Jan Černak i dodaje:

„Treba pomenuti i to da smo sa predstavama Ljuboslava Majere najčešće bili u Pančevu, na festival malih i eksperimentalnih scena, pošto je upravo Ljubo protagonista ili osnivač malih scena, koje je Pozorište “VHV” uvelo u život na ovim prostorima. Učestvovali smo na BITEF-u, na festivalu Malo Sterijino pozorje. Nekada smo učestvovali i na profesionalnim festivalima, na primer, u Kikindi. Najveći broj repriza I najveće uspehe osvojila je “Mariutka”, režisera Ljuboslava Majere. I druge su, dabome, bile na čelnim pozicijama u državi, ali nikada iz nje nisu otišle napolje.”

„Mi smo prvo inostrano društvo koje je učestvovalo na Scenskoj žetvi u Martinu u Slovačkoj. Ali, u Slovačkoj smo uvek nastupali kao gosti, nikada u takmičarskoj kategoriji.“ (Jan Černak) / Foto: Igor Bovđiš

Dakle, ranije su stvaraoci iz Pozorišta “VHV” gostovali samo unutar granica bivše Jugoslavije, ali i u Slovačkoj, ili u susednim zemljama. 

„Kada se radi o nastupima u susednim zemljama ili u Slovačkoj, nije da se tu ne radi o ozbiljnoj stvari, ali…” objašnjava Černak. „Mi smo prvo inostrano društvo koje je učestvovalo na Scenskoj žetvi u Martinu u Slovačkoj. Ali, u Slovačkoj smo uvek nastupali kao gosti, nikada u takmičarskoj kategoriji.“

U poslednje vreme, Pozorište “VHV” odstupa iz lokalnih, srpskih ili evropskih okvira. Odleće u svet.

„Treba, naravno, pomenuti predstave Petra Serge Butka, slovačkog režisera iz Češke,” priseća se Butke predsednik Pozorišta “VHV”, makar se već i Hana Tancik marginalno dotakla ovog imena. “Predstava “Birds in the house” nije uspela da putuje kod nas, u lokalnom podneblju, ali je zato uspela da putuje po svetu. Otišla je preko okeana. Prošle godine je imala turneju u Argentini, a sada je na još jednom putovanju u Braziliji. Ako bi neko želeo da to realno oceni, onda bi Pozorište “VHV” zaista trebalo da bude upisano zlatnim slovima u istoriju slovačkog pozorišta u Vojvodini, ili i u celoj Srbiji.

Ako bi neko želeo da to realno oceni, onda bi Pozorište “VHV” zaista trebalo da bude upisano zlatnim slovima u istoriju slovačkog pozorišta u Vojvodini, ili i u celoj Srbiji. (Jan Černak) / Foto: Igor Bovđiš

Šta je (amatersko) Pozorište (VHV) – nama?

„U  današnjem materijalnom svetu, kada se sve sagledava kroz novac, kada se sve radi zato da bi se zaradilo, Pozorište “VHV” predstavlja radost bavljenja nečime zato što to želiš. Ne zbog neke koristi. Amaterstvo je uvek bilo takvo: Radim to zbog toga što mi pričinjava radost i zato što su tamo ljudi koji to takođe vole. Drugačije se to ne može reći,” kaže Hana i zaključuje:

„Trebalo bi da se koncentrišemo na to da radimo iz ljubavi, a ne iz alavosti za dobitkom. Bez ovakvih udruženja i organizacija ovde nećemo opstati, jer je to hrana za našu dušu.


Projekt pod nazivom Lice društvo slikano manjinskim amaterskim pozorištem, koji realizuje Asocijacija slovačkih novinara, finansijski je podržalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave R. Srbije. Statvovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne održavaju stavove Ministarstva, koje je dodelio sredstva. 


Sviđa Vam se ovaj članak? Podržite nas!

Želite da dobijate zanimljive članke na mejl? Prijavite se na newsletter.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.