Search and Hit Enter

Vladimir Arsenijević: Misija, uloga, pa i smisao umetnika jeste u jednoj kompleksnoj javnoj iskrenosti

„Pristigli smo u ovaj svet u koji se tako bolno ne uklapamo, beskrajno egzotičan već zbog toga što u njemu niko ne gine u panonskom blatu, dalmatinskom kršu ili po šumama Bosne i Hercegovine. Što se niko, doživotno osakaćen, jedinom preostalom rukom ne veša za cev u kupatilu. Što niko ne overdozira od baznog heroina uzetog na ler. I što se niko, baš niko, ne skida s njega u mraku iznajmljene sobe.“

Ovako piše Vladimir Arsenijević u svom najnovijem romanu Ka granici, trećem delu tetralogije Cloaca Maxima, koji je iz štampe izašao početkom juna ove godine, i to je njegova jedanaesta knjiga koja je publikovana. Upravo najnoviji roman Vladimira Arsenijevića, pisca, publicistu, kolumnistu sa stavom i hrabrošću, čoveka pre svega, jeste direktni povod da s njim porazgovaramo.

Negde sam čula, pročitala, uhvatila u letu misao da umetnici bez stava nisu nam ni potrebni. Da li i Vi mislite slično, ili koja je misija, uloga, smisao umetnika (ne samo današnjice)?

– Ove godine je stogodišnjica rođenja nemačkog pisca Hajnriha Bela pa smo, u okviru Udruženja KROKODIL, naumili da iskoristimo tu priliku kako bismo pozvali istaknute pisce mlađe generacije da bismo s njima prodiskutovali o smislu političkog angažovanja danas i pre svega kroz književnost ali, što je još i važnije, o formatu tog angažmana koji bi morao da bude prilagođen zahtevima trenutka ukoliko želi da promeni nešto u društvu. Biće interesantno videti šta svi oni imaju da kažu na tu temu. Što se mene samog tiče, rekao bih da je u književnosti sve legitimno. Dakle ako vi osećate da treba da pišete o cveću dok gradovi gore, to je zapravo u redu, jer je i to jasna promocija jedne određene politike. Čvrsto verujem da je nemoguće pisati a ne govoriti nešto o svetu oko sebe, tj. promovisati određenu politiku. Tako da stav nije nešto što ja nosim unaokolo kao sažetu personalnu agendu, nego nešto što prirodno izvire iz svake reči, koju napišem ili izgovorim hteo ja to ili ne. Dakle, misija, uloga, pa i smisao umetnika jeste u jednoj kompleksnoj javnoj iskrenosti.

Vladimir Arsenijević (Foto: www.vladimirarsenijevic.com)

Rođeni ste u Puli, živite u Beogradu, putujete po svetu. Godine 2009. ste izdali knjigu eseja Jugolaboratorija. Teofil Pančić je u jednom osvrtu na ovu zbirku napisao da je to mala enciklopedija propadanja. Zašto se vraćam na ovu knjigu? Upravo zato što u realnosti koju živimo skoro neprestano lete metaforički metkovi između Hrvatske – Srbije – (Kosova), odnosno propadanje još nije završeno. U mnogim sferama, najviše naravno političkim. Kako gledate na Jugoslaviju, jugonostalgiju a kako na sadašnju srpsku političku elitu koja propadanje ne zaustavlja…?

– Poslednjih dana prisustvujemo provalama mrziteljske histerije izazvane uspesime reprezentacije Hrvatske na svetskom prvenstvu u fudbalu. Sve je to jedna indukovana atmosfera, koju proizvode i promovišu naši krvožedni mediji, pre svega dnevni list Informer, koji svojom toksičnošću već dugo nadmašuje sva naša očekivanja. U njemu se najbolje reflektuje sva beda savremene Srbije. Jugoslaviju vidim kao propuštenu priliku. Mi se kao društvo (ili kao društva) nismo pokazali dostojnim, pa ni sposobnim da realizaciju i emancipatorski potencijal jedne takve ideje održimo u životu. Tako da je valja posmatrati isključivo tako – kao propuštenu priliku. Život nam govori da je u redu osećati nostalgiju prema propuštenim prilikama, ali da ono što se slomilo ne treba popravljati. Za nas je, dakle, vreme da idemo dalje. Osvežavajuće je otkriće da Jugoslavija i jedan specifičan jugoslovenski osećaj i dalje postoje, uprkos svemu, i to na jednom lepšem meta-nivou i da bilo kakva državna zajednica uopšte nije potrebna, kada bi prirodnost i genijalnost jedne drugačije spone umeli da prihvate svi ti (post)jugoslovenski narodi. Ona se reflektuje kroz deljeni jezik, senzibilitet, čitav splet bliskosti, uzbudljivost razlika, ali na žalost i kroz i nepomirljivost uzajamnih mržnji, koje premrežavaju čitav ovaj naš prostor koji u nedostatku boljeg termina nazivamo zapadnim Balkanom ili jugoistočnom Evropom, kako vam drago.

Jedno vreme ste živeli i svirali (u grupi Los Armstrings) u Meksiku. Kako ste tu „dospeli“ i kako je izgledao život u Meksiku – Vaš – i njihov – život Meksikanaca?

– U Meksiku sam tokom 1999/2000. boravio u okviru programa Asylum cities tadašnjeg Evropskog parlamenta pisaca. Reč je o programu stipendija za pisce, koji su na ovaj ili onaj način ugroženi u slobodnom stvaranju u zemlji iz koje potiču. S obzirom da sam se ja tada nalazio na crnim listima i da mi je bilo zabranjeno pojavljivanje na tadašnjim državnim medijima (što sam ja smatrao izlišnim, pošto ja na te medije tada ionako ne bih išao) i s obzirom da se bližilo planirano NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore, pozvan sam i u okviru tog programa ponuđeno mi je da biram između jednogodišnjeg stipendijskog boravka u Meksiko Sitiju ili u Veneciji, tako da sam u Meksiko otišao u maju 1999. godine, dok je bombardovanje još uvek trajalo. Tamo sam pisao i svirao, učio jezik, uživao u Meksiku i njegovim specifičnostima i vratio se nekih godinu i po dana kasnije tačno na vreme za one izbore u septembru 2000. na kojima je Milošević konačno izgubio vlast a potom, nakon petooktobarske „revolucije“ bio uhapšen i otpremljen u Hag. Mislili smo da nam se napokon sprema korenita društvena promena kad ono – mućak!

A Meksiko je na mene ostavio izuzetno snažan utisak. Doživeo sam ga kao neverovatno bogatu, ujedno beskrajno egzotičnu, ali i na izvestan način poznatu i blisku zemlju, iz čijeg sam iskustva mogao mnogo toga da naučim. Negde sam nedavno pročitao da je Meksiko statistički, nakon Sirije i valjda Avganistana, treća najopasnija zemlja na svetu. Nasilje je inherentno meksičkom društvu, ali o njemu i tamo, kao i drugde, saznajete iz medija. Meksikanci su izrazito otvoreni i prijateljski nastrojeni ljudi i svaki trenutak proveden u toj predivnoj zemlji neverovatnih različitosti čisto je uživanje. Naravno, ukoliko ste blagosloveni mesečnom stipendijom i ne morate da radite u Meksiku u kom slučaju vam se, zbog raznih okolnosti vezanih za društvene i ekonomske nepravde koje tamo vladaju, optika neizostavno menja.

Los Armstrings (Izvor: www.youtube.com)

Zašto Krokodil i zašto baš taj naziv? Šta on donosi na našu umetničku, odnosno kulturnu scenu – dijalog, vrednovanje kulture, njeno novo čitanje…?

– KROKODIL je u stvari skraćenica za Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju. U nju i dalje staje ono što je naša elementarna definicija. Ove godine obeležili smo desetogodišnjicu od prvog festivala održanog 2009. i naše namere, iskazane ovom skraćenicom, i dalje su iste. Dakle, da podstičemo regionalnu komunikaciju na način koji je dinamičan i prilagođen vremenu u kom živimo. Ono što Krokodil donosi na našu kulturnu, tj. književnu scenu jeste snažno uverenje da se, barem u ovdašnjem kontekstu, nikako ne može dogovoriti o nekakvim nacionalnim selekcijama ili književnim reprezentacijama već da na prostoru jednog (neimenovanog) jezika postoji takođe jedna jedinstvena književnost (čija veza je, pored zajedničkog jezika, i nesumnjivo deljeni senzibilitet). Regionalni pisci su rado čitani ovde i oni su uvek glavne zvezdne našeg festivala. Osim toga, Udruženje KROKODIL neprestano radi na mnogim projektima od kojih su neki književni a neki više društveno-politički s namerom da održi i podstakne ono što smatra vrednim u društvu ili društvima u kom/kojima živimo. Stvari su ponekad deprimirajuće ovde, na prostoru zapadnog Balkana.

Kada samo za ovaj jubilarni deseti festival KROKODIL pravili kratki dokumentarni film o naših prvih deset godina, kao i izložbu, nazvali smo ih OKRUTNI OPTIMIZAM vođeni jednim bipolarnim osećajem da smo s jedne strane zadovoljni činjenicom da smo odživeli svoju prvu deceniju, ali ujedno i deprimirani uverenjem da smo u našim namerama bili neuspešni i da su stvari do kojih je nama stalo danas u gorem stanju nego što su bile pre deset godina. Ali to ne umanjuje našu istrajnost i KROKODIL nastavlja sa svojim aktivnostima – nedavno smo zakupili jedan prostor u beogradskoj Savamali, gde ćemo zasnovati svoj dugo planirani Centar za savremenu književnost. Ali o svemu tome više – uskoro.

S jedne strane smo zadovoljni činjenicom da smo odživeli svoju prvu deceniju, ali ujedno i deprimirani uverenjem da smo u našim namerama bili neuspešni i da su stvari do kojih je nama stalo danas u gorem stanju nego što su bile pre deset godina.

Identitet. Večita tema i pojava koja me proganja, posebno sada, kada se masa pripadnika zajednice Slovaka „vraća“ u Slovačku, reemigracija, povratna migracija, ali ne odlaze samo Slovaci. Kako Vi osećate identitet?

– Isključivo kao nasilje. Daleko više verujem u slobodnu identifikaciju, dakle slobodu raspolaganja identitetima. Sve što mi je nametnuto, donekle čak i sopstveno ime, o poreklu, etnicitetu, nacionalnosti da ne govorim, odbijam. Dakle, ne zadirite mi u identitete i nemojte misliti da su oni isključivo u oku posmatrača.  To ko sam, šta sam i kako me je najlakše prepoznati u svetu moja je stvar i to je jedina intimnost u koju duboko verujem.

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.