Zašto devojčice napuštaju fizičke aktivnosti?

U trci za medalje, sportistkinje se uglavnom sapliću o nevidljive prepone – rodne stereotipe, nedovoljnu zainteresovanost od strane publike, samim tim i manje interesovanje sponzora, pa i o otvorenu diskriminaciju. Kada se konačno popnu na postolje – tek tad će se pojaviti u medijskom prostoru, ali u fokusu neće biti ni taj komad dragog metala, niti sva odricanja koja su usledila pre, već delovi njihovog tela i romantični odnosi sa partnerima. 

Način na koji mediji izveštavaju o ženama u sportu kao posledicu ima poruku da devojčicama nije mesto u sportu, i da ga ima tek u po nekim diciplinama, navodi  profesorica sporta i medija Smiljana Milinkov .

“Fizičke aktivnosti su mi izduvni ventil. Tokom dana idem na fakultet i držim treninge. I posle svega toga, kada počnem da treniram – isključim mozak. To je kao kad neko ode na odmor ili na masažu,” priča naša sagovornica dok ide sa fakulteta na trening. 

Lehotska drži individualne i grupne funkcionalne treninge za žene u Bačkom Petrovcu. Ističe da je jako važno da se žene svih starosnih dobi bave nekim kretanjem. Najbolje je, kaže, početi što pre, jer treba razmišljati unapred. Menopauza se lakše prolazi ako smo bile aktivne. 

“Žene imaju i manju mišićnu masnu, a više masti nego muškarci. Tokom života žene uglavnom rade manje fizičke, a više neke sedeće poslove gde je mala aktivnost i samim tim se mišići vremenom skraćuju i oslabe  i onda dolazi u to neko srednje/starije doba do bolova u leđima najviše, pogotovo u donjem delu leđa,” objašnjava ova buduća profesorica.

Međutim, kako se motivisati? Dobro nam je poznat scenario gde prelomimo, pa krećemo “od sutra” da džogiramo, a sutra padne kiša. Ili se osilimo sa tegovima, pa nas sutra sačeka takva upala, da obećamo sebi da više ništa teže od kašike ne podignemo. 

“Po meni su dobra motivacija grupni ili individualni treninzi gde imate unapred određene termine. Znate da ste unapred platili i da morate da dođete tad i tad, i ako ga propustite, tog treninga nema više. I to ume da drži ljude u treningu ” kaže Lehotska.

Dodaje da smo inspirisani i kada vidimo neku fizičku ili psihičku promenu na sebi, ali one se ne dešavaju odmah. Kaže da ima i ljudi koji inspiraciju pronalaze u drugim ljudima. 

Ali šta inspiriše devojčice? Dragan Atanasov u Istraživanju na temu barijera koje uzrokuju nizak nivo fizičke aktivnosti kod devojčica u Vojvodini, navodi da su jedan od najvažnijih faktora vrhunska sportska dostignuća domaćih reprezentacija, naročito u oblasti ženskog sporta. 

Ipak, prezentacija sportistkinja u medijima razlikuje se od od onih o njihovim kolegama, objašnjava šefica Odseka za medijske studije u Novom Sadu Smiljana Milinkov. Sportistkinje su vrlo malo prisutne u medijskom izveštavaju, a na televiziji ima značajno manje direktnih prenosa takmičenja u kojima učestvuju žene.

“I kada se piše o sportistkinjama, često je to na problematičan način. Često se pojavljuje problem objektivizacije i seksualizacije. Pažnja se usmerava na telo, umesto na sportske uspehe,” objašnjava Milinkov.   

Put žena do medalja trnovitiji

I dok imamo cele žurnale posvećene tome koji fudbaler je prešao u koji klub, detaljne izveštaje priprema, ko je iščašio zglob, a ko je samo ustao na levu nogu, o ženama se u medijima priča samo kad ostvaruju velike uspehe. 

“Ali sve ovo što prethodi retko koga zanima. Ne zanima one koji su nadležni za ovu oblast, ni sponzore, ni sportske funkcionere, saveze, publiku, medije. Ženama je potrebno da dokažu da su dobre da bi postale vidljive, dok je za muškarce dovoljno da su samo prisutni,” navodi Smiljana Milinkov. 

Olimpijada u Tokiju 2020. godine proglašena je prvom rodno izbalansiranom jer je na njoj bilo 49% takmičarki, i to čak 120 godina nakon što je prvi put dozvoljeno ženama da učestvuju na ovom takmičenju. Srbiju je u ovoj metropoli predstavljalo 44 žena i 42 muškaraca koji su doneli pet medalja u ženskim i četiri medalja u muškim disciplinama.

Međutim, reprezentativke su dobile tek 30% prostora u mediju “Blic online” koji je bio uzorak za istraživanje “Medijsko predstavljanje sportistkinja na rodno najravnopravnijim Olimpijskim igrama”.  Od toga, 40% izveštavanja prikazivalo je sportisktinje kroz prizmu rodnih stereotipa – ženstvena, lepa, infantilna, emocionalna, majka, supruga, devojka, seksualni objekat.  

“Čini se da se rodnim uokviravanjem sportistkinja, žena kažnjava zbog ulaska u tradicionalno muško polje, te da stereotipizacijom i diskriminacijom biva podsećana da je ona pre svega žena,” navodi se u istraživanju. 

Dakle, u sportu smo po uspehu jednaki, ali po svemu ostalom su žene diskriminisane, ističe Smiljana Milinkov. Iako mediji nisu neutralni prenosioci poruka, ovakvo izveštavanje nije bezazleno. 

“Najdirektnije posledice su da se devojčicama šalje vrlo jasna poruka da u sportu nema mesta za njih ili da ih ima u vrlo određenim sportovima,” objašnjava ova profesorica. 

Zašto devojčice prestaju da treniraju?

Čas je fizičkog. Mokre bele majce koju na sebi sada nose, sa sobom će vući do još nekoliko časova. Dečaci igraju fudbal, devojčice odbojku. Deo devojčica sedi na klupi. Pažnja nastavnika usmerena je na “najvažniju sporedna stvar na svetu”. Devojčice “kuliraju”. Zvuči poznato?

Posle škole, od veličine sredine zavisi kojim će i da li će se uopšte deca baviti fizičkim aktivnostima. U malim sredinama prostor za kretanje je veoma skučen. Ukoliko ne žele da treniraju fudbal, rukomet, borilačke sportove ili folkor, deca nemaju drugih mogućnosti. U većim sredinama, gde je izbor raznolikiji, odluku o tome kako će popunjavati slobodno vreme, devojčicama od sedam do 10 godina, uglavnom će doneti roditelji. Dakle devojčice treniraju ono što im se nudi, a ne ono što je njihova želja, navodi se u Istraživanju o barijerima u sportu za devojčice. 

Uprkos tome, visoko su motivisane na treniznima. I dok dečake uglavnom disciplinuju dodatnim vežbama ili isključivanjem iz aktivnosti, devojčice nije potrebno kažnjavati, jer za tim nema potrebe, kažu treneri i profesori upomenutom istraživanju. 

Devojčice najčešće napuštaju sport kada stignu u tinejdž period. Ukoliko je radi nastavka školovanja potrebno da se presele, one u novoj sredini najverovatnije neće da treniraju jer će svu pažnju da usmere na obrazovanje. 

Dragan Atanasov u svom istraživanju navodi  da ukoliko do 14. godine devojčice nisu postigle rezultate koje su zacrtale one, njihovi roditelji ili okolina, devojčice se povlače jer čuju “pa dobro, ako nisi za sport, barem da si za školu ili da se dobro udaš”. Ukoliko se ne poklapaju ambicije devojčica, roditelja i trenera, to može navesti da devojčice prestanu da se bave vežbanjem do kraja života. 

U istraživanju se skreće pažnja da deca nisu kriva za smanjeno učešće devojčica u fizičkim aktivnostima, već je to krivica sistema koji bi morao da doživi metamorfozu. Sportske klubove uglavnom vode amateri, sa vrlo nezahvalnim sredstvima i uslovima, pa je vrhunski rezultat uglavnom slučajnost, a ne rezultat sistemskog uređenja.  

“Mislim da ne treba odustati. Treba istrajavati u ukazivanju na to da je jako važno da svi budu jednako prisutni, ne zbog medalja, nego zato što je sport važan u svim segmentima života,” zaključuje Smiljana Milinkov.