Zdenka Valent Belić: “Identitet nije priča o broju krvnih zrnaca, nego o kulturi, o nacionalnim mitovima, o autoslici, o tome sa čime se poistovećujemo.”

Zdenku Valent Belić iz Novog Sada, urednicu časopisa za kulturu i književnost “Novi život”, prevodioca, pesnikinju, esejistkinju, ćerku, sestru, suprugu, majku, tetku, prijateluica, koleginicu možemo posmatrati i kao ženu koja se trudi da što ispravnije i najpotpunije proživi dobijeni usud u harmoničnim odnosima sa bliskim ljudima. Upravo sa ovom konstatacijom započinje naša sagovornica priču o sebi.

Šira i uža (kulturna) javnost kod nas u Srbiji, ali i u Slovačkoj vas najčešće poznaje po tome da ste prevodilac. Kako ste zapravo došli do prevođenja, zašto, kakav je bio vaš prevodilački put?

“Maglovite predstave o književnim prevodima sam imala još u toku studija a praktično sam počela da prevodim odmah nakon fakulteta i već prvih dana rada na svom prvom radnom mestu u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, gde sam shvatila da Srbi slovačku književnost ne poznaju iz jednostavnog razloga – ne postoje prevodi. Tih nekoliko prevoda, koji su tada postojali, mahom su bile publikacije interesantne užem krugu potencijalnih čitalaca. Podsticaj da ljudima, koji me okružuju, ali i široj srpskoj zajednici, u kojoj živim, približim ono najvrednije što je napisano na slovačkom jeziku a šta ujedno i najbolje poznajem, bio je toliko jak da sam u ovoj misiji istrajala dvadeset godina. Do sada sam sarađivala sa desetak izdavačkih kuća, dva puta više redakcija književnih časopisa, prevela sam preko trideset knjiga, stotinu priča i tekstova objavljivanih u serijskim publikacijama i zbornicima od preko pedeset autora. To su primetne brojke, ali to nije bio naporan posao. Naprotiv, bio je prijatan, omogućio mi je blisku saradnju sa izuzetnim intelektualcima, piscima, urednicima i umetnicima a i sada tvrdim da sam imala ogromnu sreću u životu što sam pošla ovim putem. Sem toga, već deceniju radim i kao sudski prevodilac a poslednjih pet godina sam profesionalni prevodilac u Pokrajinskoj vladi.”

Prevod je podstakao pisanje sopstvene poezije/eseja ili obrnuto? Napomenimo samo da je nedavno izašla vaša prva zbirka pesama “Eterizacija”, naravno, na srpskom i slovačkom jeziku.

“Poezija je starija, uvek je starija. Kroz poeziju spoznajemo svet i sebe, i to daleko ranije nego što smo toga svesni. Sa njom rastemo. Uspavanke, pesme, razbrajalice… sve je to poezija prilagođena uzrastu. Sećam se da nam je majka, još dok smo bili sasvim maleni, često čitala iz češke Biblije a savršeniju poeziju od Knjige po Jovu, Pesme nad pesmama ili Psalama ja dan-danas ne mogu da zamislim. Kao mala sam najviše vremena provodila u očevoj radnoj sobi u kojoj se i sada nalazi velika biblioteka, tako da su mi Desanka Maksimović, Tin Ujević, ali i Andrić, Selimović ili Aleksandar Dima bili moje prvo književno društvo. Pesme sam, kao i mnogi moji školski drugovi, pisala već u osnovnoj školi a panoi – to je bio naš podijum. O, kako smo samo bili ponosni kada bi nam razredna okačila rad! Kasnije smo objavljivali u školskom časopisu a zatim i u časopisu Vzlet. Dva puta sam kao studentkinja dobila nagradu „Rozlety“ 1994. i 1997. Međutim, onda dugo vremena nisam pisala. Nije to bila svesna odluka. Bavila sam se drugim stvarima: tek osnovanom porodicom, ispitima, bibliotekom i prevodima.

Značajan pomak u pravcu sopstvenog stvaralaštva mi je doneo časopis Nový život. Uz urednički rad došla je i obaveza pisanja uvodnih eseja, zatim i kritika, recenzija, studija i drugih tekstova. Urednički posao naprosto zahteva da se oglasi i urednik. Jako sam zahvalna izdavaču za ovu mogućnost i imam osećaj da je meni ovo književno glasilo pružilo mnogo više, nego ja njemu.

Jer sve što radimo, istovremeno formiramo i sebe iznutra. Kada radimo sa tekstovima i jezikom – jezik i tekst rade na nama. Svakodnevno bavljenje književnim tekstovima razvija apstraktno i metaforičko razmišljanje. Ljudski duh je kao sunđer i upija u sebe ono u šta smo ga umočili. Kasnije u životu se u našim reakcijama, postupcima, u odnosu prema drugim ljudima, sve to odražava. Možemo iz sebe da iscedimo samo onaj sok, koji je u nama. Ili bih mogla da uporedim ljudsku dušu sa parkom ogledala. U njoj se odražavaju svi spoljašnji uticaji kroz beskrajni niz refleksija. Jednom unete slike ne nestaju, transformišu se, prenose, iskrivljuju, deformišu, kristališu, ponekad groteskno ili lucidno. Ako svaki dan čitamo poeziju, najverovatnije ćemo barem jednu (dobru) napisati. Pišem i prozu, a neki žanrovi me sa za sada samo svrbe pod rebrima. Verujem, da ću im se posvetiti kada svrab bude neizdrživ.”

Jer sve što radimo, istovremeno formiramo i sebe iznutra. Kada radimo sa tekstovima i jezikom – jezik i tekst rade na nama. Svakodnevno bavljenje književnim tekstovima razvija apstraktno i metaforičko razmišljanje.

Zdenka Valent Belić u radnoj atmosferi

Prevoditi nije lako, naprotiv, ali ni pisati poeziju, prozu, umetnički/novinarski tekst ne može svako da napiše. Šta to mora biti u čoveku da bi ovo uspeo da uradi, odnosno da prepozna u sebi talenat za pisanje, a zatim na njemu radio čitav život?

„Umetnički tekst i rad na njemu aktivira u nama pre svega homo ludensa, ali takođe i homo fabera. Ako čovek voli da se igra i u ovoj igri uživa, to za njega nije nikakav napor. Zato mi se čini da je ovo zapravo jako lako. Za mene je nedostižno teško da konstruišem most, napravim mikročip, sviram na violini, popravljam zube ili operišem tumor. Stručnjaci to rade sa veličanstvenom lakoćom, razigrano i precizno…

Kada čovek u sebi oseća radost od nekog posla, kada oseća zadovoljstvo, ekstatično uživanje u konkretnoj aktivnosti, ono nešto u njemu ga samo gura u tom pravcu. Par puta sam svesno pokušala da se udaljim od književnosti, koja se shvata kao nepragmatična, neunosna oblast, ali me je sam život vraćao i dokazivao mi je da je književnost itekako praktična, pragmatična i korisna.

Za mene je prevođenje književnih tekstova autonoman i samodovoljan estetski čin. Doživljavam ga kao što plesačica oseća zadovoljstvo kada se kreće u ritmu muzike ili poput glumice koja duboko preživljava svoju pozorišnu ulogu. Jer gluma nije tu samo i jedino zarad publike. Kada predstava spoznajno i duhovno ispunjava svoje stvaraoce, tada i poruka izrečena na sceni zvuči iskreno. Isto je i sa pisanjem i prevođenjem. Sposobnost da uživa u tekstu, u mislima i stilu – to je pretpostavka za kvalitetnog prevodioca.“

Prevođenje i pisanje stalno učimo, baš kao što učino biologiju ili matematiku. I vi zapravo stalno učite. I studirate. Upravo se nalazite na doktorskim studijama u Slovačkoj. Na kom fakultetu, šta zapravo, zbog čega, kako, i šta će vam to…?

„Pitanje je na mestu samim tim što se prevodioci i novinari takođe svakodnevno obrazuju. Svaki dan nešto pročitaju, napišu i savladaju nešto novo, tako da čak i za radoznalice, kakve smo nas dve, uvek ima dovoljno materijala za otkrivanje. Dakle, pitanje glasi, zašto mi to nije dovoljno? Zbog čega mi je potrebno i formalno obrazovanje?

Ja sam doktorandkinja na Katedri estetike na Filozofskom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. Studije su rezultat istraživanja pitanja identiteta a to ponovo ima veze sa časopisom Nový život i sa trijalozima, koje smo zajedno realizovale. Tek tada sam otkrila za mene fascinantnu naučnu disciplinu – imagologiju. To je naučna disciplina koja proučava kakvu slika jednog naroda nalazimo u književnosti drugog, kako jedni druge vidimo, kako tumačimo jedni druge i zbog čega. Imagologija shvata pojam nacionalnosti kao konstrukt i ne bavi se pitanjem da li je određeni narod zaista takav ili nije, odnosno ne zanima ga da li ta slika odgovara stvarnosti. Ne priznaje esencijalističke teorije o postojanju jednom i zauvek datog duha naroda, već operiše kategorijama image (slika) – i to heteroimage, odnosno slika drugog ili stranog i autoimage odnosno slika sebe. Imagologija se graniči sa kulturologijom i postkolonijalnim studijama, ali i sa sociologijom kulture, kulturnom istorijom, proučavanjem intertekstualnosti… Komparatistička imagologija pokušava sa sagleda forme slike, njihov nastanak i način na koji deluju. Želi da dâ svoj doprinos osvetljavanju uloga književnih slika u susretu pojedinih kultura. Pri tom je najvažnije da ne bude deo ideološkog razmišljanja, nego doprinos deideologizaciji.

Ovo je u suštini važna tema, pošto su slike u književnosti odraz šireg društvenog imaginarnog i utiču na svakodnevni život (na primer, u odnosu prema migrantima, prema vernicima drugih veroispovesti i narodnima – Jevrejima ili muslimanima i sl.) ali i na geopolitičke globalne odnose. Istrajavanje ovih predstava o drugima uprkos istorijskim, političkim i drugim promenama, svedoče o snazi koju ima književnost i simbolični govor.

Kada je reč o mojoj temi, posmatram slike Srba u slovačkoj književnosti i njihovu estetsku funkciju. O srpsko-slovačkim književnim odnosima smo dosta učili i na osnovnim studijama, ali se uglavnom govorilo o vanknjiževnim pitanjima, koje su se više ticale književnog i kulturnog života, ali i društveno-političkih prilika. Dala sam sebi za zadatak sa proučim srpsko-slovačke književne veze, ali na nivou književnog dela i da objasnim estetsku funkciju ovih slika kao formalnog elementa dela…

Tema nas obično sama pronađe, ne moramo da tražimo mi nju. Moj zadatak je bio samo da potražim odgovarajućeg mentora, koji zna dovoljno o ovoj temi, koji ima dovoljno široko obrazovanje da pokrije više naučnih oblasti, s obzirom na interdisciplinarni karakter imagologije, kao i katedru na kojoj ću moći realizujem dizertaciju, i tako sam dospela na UK i na estetiku. Ova dizertacija bi trebalo da predstavlja i doprinos samoj naučnoj oblasti a šansa za ovaj doprinos nalazi se u činjenici postojanja invarijanta slovačke književnosti a to je slovačka vojvođanska književnost. Ova činjenica joj daje odličnu mogućnost da se prouče razlike kako je u istom istorijskom periodu slika jednog naroda prikazivana ako je nastajala u direktnom suživotu dva naroda s jedne strane i ako je nastala posredno iz sekundarnih izvora, medija, strane književnosti i pod uticajem drugih kultura i književnosti, uglavnom u Slovačkoj.“

Slike u književnosti su odraz šireg društvenog imaginarnog i utiču na svakodnevni život (na primer, u odnosu prema migrantima, prema vernicima drugih veroispovesti i narodnima – Jevrejima ili muslimanima i sl.) ali i na geopolitičke globalne odnose. Istrajavanje ovih predstava o drugima uprkos istorijskim, političkim i drugim promenama, svedoče o snazi koju ima književnost i simbolični govor.

Foto: Patrick Tomasso / Unsplash

Vas, slično kao i mene, zanima tema kulturnih prava i identiteta. Ako treba da budem iskrena, ne verujem u postojanje jednog identita. Ne verujem u slovački, srpski, afrički identitet, pošto identitet nije stalna kategorija, menja se ili bi trebalo da se menja, uslojava, raste. Kako vi shvatate pojam identiteta?

“Moj odgovor je u velikoj meri sadržan u prethodnom. Identitet – to nije priča o broju krvnih zrnaca, nego o kulturi, o nacionalnim mitovima, o autoslici, o tome sa čime se poistovećujemo. Identitet shvatam prvenstveno kao individualnu kategoriju, ne kao fiksiranu nego kao dinamičnu. Određuje nas ono izvorno, nasleđeno, ali takođe i stečeno i novo, ono što se lepi na nas spolja kao novi sneg na snežnu grudvu, dok izvorno i arhetipsko ostaje u nama zauvek zarobljeno. U regresivnoj fazi života, kada stečeno počne da otpada, najpre odlazi sloj koji se zalepio poslednji, postepeno čak do najdubljeg sloja.

Granice kulture i kulturni prostor se danas više ne poklapa sa međama etničkog i jezičkog prostora, zato kada govorimo o identitetu, ne mislimo samo na nacionalni, imamo na umu i jezički, kulturni, profesionalni, lični i svaki drugi. Identitet ima mnogo definicija, ali kao da ovaj pojam na kraju ostaje nedefinisan. Za svoje potrebe identitet definišem kao „ono, što jesam“.

Šta je onda gubitak identiteta? Gubitak identiteta nije odsustvo nacionalne svesti – to je samo promena osobine identiteta (možda nacija gubi jednog pripadnika, ali čovek ne gubi ništa, samo menja nešto za nešto). Gubitak identiteta nije svakodnevno korišćenje nematernjeg jezika, nije prodor tuđeg slenga naš govor ili neupražnjavanje verskih ili etno-folklornih običaja ili prihvatanje tuđih elemenata u vlastitom kulturnom izrazu – jer sve su to samo spoljašnje manifestacije, ništa od ovog nije suštinsko. Gubitak identiteta je kada čovek dospeva u situaciju u kojoj se teško snalazi, često apsurdnu, pri čemu dolazi do poremećaja osnovnih vrednosti. Iz stanja sigurnosti, topline, bliskosti, dospeva u suprotnu krajnost, u situaciju u kojoj se javlja odsustvo svih navedenih atributa. Gubitak identiteta je za čoveka kritična čak kobna pojava, zato što je potreba za identitetom kod ljudi egzistencijalna a ne samo intelektualna. Čovek ima podsvesnu potrebu da zna ko je, želi da pripada negde, zato što želi da se nasloni na nešto veće, jače i trajnije od sebe samog, kako bi lakše podneo prolaznost, a možda i zato da tajno u sebi priča priču o sopstvenom večnom trajanju.”

Manjinske kulture su mahom tradicionalne, tradicionalističke, folklorne, ali postoje i svetli slučajevi koji pokazuju da se manjinska kultura mora razvijati, da prati svetske trendove ili da ih makar prevrednuje. 

“U centralnim oblastima kulturne oblasti je prirodna težnja ka modernizaciji, inovaciji, novim formama i razvoju. Tendencije ka izvornosti, arhaičnosti i tradicionalnosti su normalne na rubnim područjima kulturne teritorije. Slovačka vojvođanska kultura je varijanta slovačke celonarodne i nalazi se već tri stotine godina istrgnuta od izvorne teritorije. Čak su u periodu nakon drugog svetskog rata sve do osamdesetih godina prošlog veka usled zahlađenja odnosa između tadašnje Jugoslavije i Čehoslovačke više puta čitava zajednica sasvim odvajana i pripadnici ove zajednice ostali su bez tradicionalnog dijaloga sa matičnom zemljom. Međutim, nisu se asimilovali a to u velikoj meri mogu da zahvale upravo ovim tendencijama ka okoštavanju i ka tradicionalnoj formi, ali naravno i politici bratstva-jedinstva Jugoslavije, takođe i određenoj zatvorenosti, kompaktnosti ove manjine i ruralnom načinu života.

Međutim, vreme se menja, drugačiji je način života, konzerviranje tradicionalne kulture sada nije moguće. To bi za samu kulturu bilo pogubno, ako bi pokušala da se vrati u prošlost. Jedna od osnovnih osobina kulture je njena dinamičnost. Ako bi okoštala, prestala bi da za svoje pripadnike bude relevantna, funkcionalna i korisna, i vrlo brzo bi se oni sami svojevoljno ovako nefunkcionalnog kulturnog identiteta odrekli.

Napomenula bih da smatram da je ono najvrednije u slovačkoj vojvođanskoj kulturni i nauci često nastajalo upravo zahvaljujući kontaktnoj poziciji i spoljašnjim uticajima. Na primer, delo našeg jedinog akademika Jana Kmeća i njegovo izučavanje srpsko-slovačkih književnih i kulturnih veza, delo Dr Marije Mijavec, odlične sociolingvistkinje, čije istraživanje srpsko-slovačkog bilingvizma je odličan model za istraživanje bilo kog bilingvizma na svetu, ili da dam primere iz književnosti – počeci slovačke vojvođanske proze polovinom 19. veka, koji su nastali pod uticajem srpskih uzora, dalje bih kao primer navela Jozefa Podhradskog, Vladimira Hurbana Vladimirova, postmodernu u književnosti Vićazoslava Hronjeca itd. U svim navedenim slučajevima a i brojnim drugim, rubna pozicija kulture je iskorišćena ne kao pozicija margine, nego se umetnički inaučni izraz uhvatio u koštac sa sagledavanjem ili prihvatanjem hibridnosti, uvažavanjem i integrisanjem spoljašnjih uticaja a rezultat je bio unapređenje autohtonosti izraza ili jedinstveni doprinos nauci.

Po meni, šansa ne samo za očuvanje, nego pre svega za razvoj i unapređenje slovačke vojvođanske kulture kao posebnog u autentičnog konteksta, kao varijantnog oblika, koji samo ovde i nigde drugde na svetu ne postoji, jeste da se razvija tako da u potpunosti prihvati svoj kontaktni položaj i da iskoristi sve prednosti koje mu ova pozicija pruža, umesto da se koncentriše na njegove nedostatke.

Po meni, šansa ne samo za očuvanje, nego pre svega za razvoj i unapređenje slovačke vojvođanske kulture kao posebnog u autentičnog konteksta, kao varijantnog oblika, koji samo ovde i nigde drugde na svetu ne postoji, jeste da se razvija tako da u potpunosti prihvati svoj kontaktni položaj i da iskoristi sve prednosti koje mu ova pozicija pruža, umesto da se koncentriše na njegove nedostatke. Ovakav položaj na međi dve kulture je čest i kako Teri Iglton u studiji Šta nakon teorije naveo: „Biti u dvojnoj poziciji (…) ujedno znači biti unutra i van neke pozicije, zauzimati teritoriju i ujedno skeptično zastajkivati na granici, to je mesto odakle dolaze najintenzivnije i najkreativnije ideje. To je mesto bogatog izvora, mada najčešće nije bezbolno.“ Da posvedočim, nije bezbolno.”

Fotografije korišćene u ovoj postu jesu iz arhive sagovornice, odnosno sa platforme “Unsplash”.