Search and Hit Enter

Nostalgična želja za rodnim selom Zdenka Kolara iz Luga polako bledi

Lug je ponosan na činjenicu da je najmlađe slovačko selo u Vojvodini. Nisu ga osnovali doseljenici iz Slovačke, nastao je u drugom iseljeničkom talasu, odnosno početkom 20. veka, kada su siromašni Slovaci, najviše iz Gložana i Bačkog Petrovca, dolazili na imanje kneza Odeskalkog da seku šumu.

Ljudi iz Bačke odlazili su u Srem i radili su od Jozefa (19.03.) do Adventa (četiri do pet nedelja pre Božića), ali su već 1898. godine dve porodice iz Gložana u Lugu i ostale. Tek nakon što su isekli deo šume, mogli su i da kupe zemlju. Po planu uprave kneževskog imanja selo je trebalo da ima samo dve ulice, a u centru bile su izmerene parcele za bogomolju, školu, opštinsku kuću i gostionicu. Godine 1902. došli su novi naseljenici, prvenstveno iz Gložana, Petrovca i Kulpina, a u manjem broju iz Suseka, Selenče i Čiba. Zato se 1902. godina smatra godinom osnivanja Luga.

Lug nikada u svojoj istoriji nije imao više od 1000 stanovnika, najčešće manje od 900. Zlatan demografski period bile su osamdesete  i devedesete godine prošlog veka. U to vreme i u Osnovnoj školi „Jovan Popović“ bilo je šezdesetak dece u četiri razreda, pošto u Lugu postoji nastava samo u nižim razredima, dok više razrede deca završavaju u susednom Suseku.   

Danas je situacija loša i nepovoljna. Ljudi maltene svakodnevno idu iz sela za boljim životom, a odlaze bilo u Novi Sad, bilo u inostranstvo (čitaj u Slovačku). Da je situacija vrlo nepovoljna, potvrđuje činjenica da u ovoj školskoj godinu u Lugu prvi put u istoriji ima manje od 20 đaka. Kuće su puste, samo u glavnoj ulici Maršala Tita više je praznih nego punih kuća.

Zdenko Kolar (29) je iz ovog sela emigrirao pre sedam godina.

„U vreme kada sam ja odlazio iz Srbije, u selu je još uvek bilo puno mladog sveta. Imali smo i fudbalski klub, nestrpljivo smo iščekivali svaku fudbalsku utakmicu na koju smo odlazili sa društvom. Svako veče smo sa momcima igrali košarku u školskom dvorištu. Kulturno-umetničko društvo imalo je dva ansambla i veterane. Sećam se da je radila i pozorišna sekcija“, započinje razgovor Zdenko.

Kada je odlazio u Slovačku, bio je tek stariji adolescent, i zbog toga je razumljivo da su mu u sećanjima ostale žurke, druženje i društveni život.

Žive ulice polako postaju puste

„Svake prve septembarske nedelje bila je seoska proslava – za nas je to bila velika radost i verovatno je čitava okolina isčekivala igranku u Lugu. Bile su pune kafane, krčme, u centru sela ste jedva mogli da pronađete mesto za parkiranje. To su bile velike igranke, plesalo se i zabavljalo…“, konstatuje Zdenko, ali već malo kasnije nastavlja u drugačijem ritmu, bez osmeha i zamišljeno.

„Hm, sada je većina mladih ljudi već otišla. Fudbalski stadion, koji je bio za amaterske uslove odličan, je potpuno ruiniran. Folklorni ansambl ove godine nije ni skupio dovoljno članova i zbog toga ove godine nije nastupio na folklornom festivalu ’Tancuj, tancuj’…“

Zdenko Kolar je u Slovačku emigrirao pre sedam godina. / Foto: iz arhive Z.K.

Zdenko je o odlasku u Slovačku dugo razmišljao. Kada je završio Srednju saobraćajnu školu u Novom Sadu, odlučio je da fakultet neće ni upisivati.

„Najpre sam upisao Gimnaziju u Šidu, ali sam se već u prvom razredu predomislio. Četiri godine gimnazije, a zatim još toliko gofina fakulteta… Smatrao sam da je to predugo, jer sam ja oduvek želeo da budem samostalan i da zarađujem za sebe. Zato sam već posle završenog prvog razreda otišao u Novi Sad, želeo sam da završim neku srednju stručnu školu i da se brže osamostalim“, objašnjava Zdenko.

Ipak, slično mnogim mladim ljudima u našoj zemlji nije imao priliku da radi u svojoj struci.

Imao je 18 godina, srednju školu i čitav život pred sobom. Uspeo je da dostigne samostalnost koju  je toliko želeo, ali stvarnost je bila isuviše gorka.

„U vreme kada sam završio školu, ovde je bila takozvana kriza. U to vreme je bilo zaista teško pronaći posao. Pojavila se prilika da se prekvalifikujem i da se zaposlim u potpuno drugačijoj struci. Nisam se dvoumio uopšte, nego sam odmah prihvatao sve. S pozitivnom energijom sam se odmah u to i upuštao,“ – kaže Zdenko.

Ta prva prilika bila je mesarska struka. Zaposlio se u lokalnoj radnji  u kojoj je zatim par godina radio. Zdenko se ponovo osmehne.

„Iz tog vremena imam samo lepe uspomene. Upoznao sam puno novih ljudi, izučio sam mesarski zanat, bolje sam shvatio kako funkcioniše prodaja. Imam i takvih uspomena koje me povremeno nasmeju – sitne povrede, posekotine… Sve u svemu, doživljavam to pozitivno i rekao bih da je to moj prvi korak ka upoznavanju sveta odraslih.

Bez obzira na dobru atmosferu u kolektivu, nedostajalo mu je ono što je u radu i profesionalnom angažmanu i najvažnije – finansijska sigurnost i pristojna plata.    


Pročitajte i članak Darko Babelja svoju bingulsku ravnicu ne menja ni za šta na svetu


„Tačno je da sam uvek želeo da budem samostalan, ali iskreno rečeno u firmi gde sam u to vreme radio, bile su male plate, oko 200 evra. Da li od toga mladi čovek može da osnuje porodicu, da izgradi kuću, kupi kola?! Zato sam polako počeo da razmišljam o odlasku, ali tada naši ljudi još nisu odlazili u Slovačku u tolikoj meri“, kaže Zdenko.

Zdenkov odlazak u Slovačku

Shvatio je da ako želi da postigne nešto, mora da napusti zemlju i na učini ogromnu promenu u životu.

Slovačka je bila najjednostavniji i najlogičniji cilj i Zdenkov izbor. Naš sagovornik konstatuje da je u vreme kada je odlazio u Slovačku bilo najlakše da se ode na privremene poslove tzv „brigade“ i jedan takav je i on dobio.

„U to vreme je u Slovačku moglo da se najlakše ode tako da se tamo rade povremeni poslovi tzv. „brigade“ u voćnjacima. Radili smo sezonske poslove. Upoznao sam brojne Slovake iz čitave Vojvodine. Bilo je teško, ali i sa „brigada“ imam lepih uspomena. Moram priznati da su prvi meseci ipak bili najteži. Bio sam jako mlad, otišao sam u inostranstvo, napustio porodicu, drugare… A preda mnom su bila nova iskustva, drugačiji ljudi. Bilo je prilično teško,“ ocenjuje Zdenko Kolar.  

Posle nekog vremena uspeo je da pronađe bolji posao i sezonski poslovi su za njega postali prošlost. Zaposlio se u fabrici automobila tako da je i dalje ostao u Slovačkoj. U to vreme se jako uželeo Luga i Srbije.

„U Slovačkoj nedostaje radna snaga. Mnoge firme imaju problema kako da obezbede radnu snagu. Tako da ih je dosad ovamo došlo na hiljade, rekao bih i na desetine hiljada ljudi iz Srbije. Ovde takođe ima i Rumuna, Ukrajinaca… Sada se već u Slovačkoj polako osećam kao kod svoje kuće. Priznajem da su mi na početku Lug a Srbija jako nedostajali, ali sam želeo da dobro zaradim i da se vratim nazad, eventualno da pokrenem svoju firmu. Sada je od svih tih planova ostalo samo moje rodno selo u koje odem par put godišnje“, kao da želi da se pravda konstatuje Zdenko Kolar. 


Bez obzira na očigledan nostalgičan ton u glasu Zdenka Kolara, ovaj mladić za sada ne planira da se vrati iz Slovačke. / Foto: iz arhive Z.K.

Trenutno radi u automobilskoj industriji. To je dinamičan posao, povremeno je zahtevan. Zdenko pozitivno ocenjuje mogućnost usavršavanja koju nudi firma u kojoj radi.

Nedavno sam bio na usavršavanju u Francuskoj. Kada čovek pokaže spremnost i profesionalnost, to uvek neko primeti tako da postoji mogućnost da se napreduje i pređe na drugo odeljenje, na bolju poziciju.“

Zdenko smatra da većina naših ljudi radi u fabrikama automobila.

„Ustvari, već nas je svugde. Bilo u fabrikama, na njivi, na građevini, po restoranima, čak su ovde zaposlili mnoge medicinske sestre, lekare i to ne samo Slovake, nego i Srbe koji ni ne govore slovački jezik“, dodaje Zdenko.

U Slovačkoj je za sada zadovoljan, ali mu se ne dopada što je i slovačko društvo pod uticajem predrasuda i stereotipa.

Povremeno mi se dogodi da je teško objasniti ljudima da u Srbiji žive i Slovaci jer oni sve nas iz Srbije zovu – Srbi. Rekao bih da postepeno sa godinama već drugačije gledaju na ljude iz Srbije. Ipak tamo ima i takvih koji nikakav kontakt sa ljudima iz Srbije još nisu imali i otuda njihove predrasude“, kaže Zdenko Kolar.

Zdenko Kolar: Vratiti se u Srbiju? Da, u posetu!

Zdenko naglašava svojevrsnu stabilnost koju mu Slovačka u ovom trenutku nudi.

„Ovde mi se dopada što čovek ima stabilnost. Dođe kraj meseca i bude i isplata. Ljudi u Slovačkoj uopšte imaju drugačiji mentalitet“, konstatuje Zdenko.  

Još uvek mlad čovek, još ni tridesetogodišnji Zdenko na ovu konstataciju ponovo gleda sa aspekta druženja i društvenih aktivnosti.

Čini mi se da se u Srbiji ljudi više druže, sastaju se, roštiljaju. Pomenuću samo Novi Sad, gde je leti svakodnevno pešačka zona puna sveta. Sve bašte kafića su prepune, ljudi se sastaju uz kafu ili pivo. Tamo se prosto tako živi, dok u Slovačkoj, u manjim mestima, sem Bratislave, radnim danima nema maltene nikog. Malo šetnja, sladoled i kući!“.

Bez obzira na očigledan nostalgičan ton u glasu Zdenka Kolara, ovaj mladić za sada ne planira da se vrati iz Slovačke. Upoređuje, odmerava, procenjuje…

„Kada sam došao u Slovačku, želeo sam da dobro zaradim i da se vratim. Planirao sam da pokušam sa pokretanjem svog sopstvenog biznisa, ali sam se u međuvremenu navikao na Slovačku i odlučio sam da ovde ostanem za stalno. I dalje pratim društvena događanja u Srbiji, ali manje nego na početku. Trenutno odatle pratim najviše sport, koji me jako interesuje. Politiku sam, mislim, prestao da pratim…“


Projekat pod nazivom Re(E)migracija koji realizuje portal Storyteller, finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izrečeni u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva koje je dodelilo sredstva.

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.