Poljoprivredno gazdinstvo „Zelena plantaža Iva“ iz Surduka bavi se tradicionalnim uzgojem koza i preradom kozjeg mleka od kojeg proizvode sir, kefir i surutku. Umatičeno stado ima 17 koza i 30 jarića, a od kozjeg stajnjaka prave humus koji se koristi kao organsko đubrivo. Uporedo, obrađuju leskar sa oko 200 zasada lešnika, imaju voćnjak i baštu u kojoj, za svoje potrebe, uzgajaju povrće po organskim principima.
Dalo bi se zaključiti da je ovo gazdinstvo po mnogo čemu slično drugima koja se bave poljoprivredom. Ali nije, prvenstveno zato što u obavljanju većine radova na gazdinstvu učestvuju osobe sa invaliditetom, a potom i zato što posluje po principima solidarne ekonomije i organizovano je kao svojevrsna komuna u kojoj žive tri porodice, a među njima i četiri osobe sa invaliditetom.
Sve je počelo pre više od 15 godina, priča Marija Lalović, čiji brat Ivan ima cerebralnu paralizu i Zelena plataža Iva nastala iz želje njihove majke da Ivanu omogući kvalitetan i ispunjen život u okruženju u kojem će moći da koristi i razvija svoje sposobnosti.
„Mama se sa mojim bratom preselila iz grada na naše porodično seosko imanje na kojem godinama niko nije živeo. Mama je radila kao defektolog-nastavnik, a kada je brat završio osnovnu školu, ona je napustila posao i njih dovoje se vraćaju na selo. Renovirali smo imanje i počeli da se bavimo lešnicima, kozarstvom, povrtarstvom, išli smo od jedne do druge, treće ideje i na kraju došli do ovoga čime se danas bavimo. Imamo farmu koza, zasad lešnika, povrtnjak za naše potrebe, glistarnike za preradu humusa. Ja sam se svojim školovanjem opredelila za preradu hrane i tako smo nas dve spojile dve struke i našu životnu priču i napravile Zelenu plantažu Ivu na kojoj trenutno žive tri porodice među kojima su četiri osobe sa invaliditetom, troje zdravorazvojene dece i mi ostali, a svi zajedno radimo da ovo imanje funkcioniše i opstaje“, kaže Marija.
Osobe sa invaliditetom ne bi trebalo da budu tek pasivni primaoci pomoći, već da u skladu sa svojim mogućnostima rade i učestvuju u različitim aktivnostima. Marija kaže da je upravo to cilj njihovog socijalnog preduzetništva, jer su obezbedili odgovarajuće uslove kako bi osobe sa invaliditetom mogle da rade i žive od svog rada.
„Za njih je ovo veoma inspirativno, jer rade stvari za koje su mislili da nikada neće moći da rade, a sada su im to svakodnevne obaveze i obavljaju ih sa lakoćom. Kao što i mi svaki dan učimo i razvijamo se na ličnim nivou tako i oni uče i razvijaju se i na taj način su prerasli svoj invaliditet“, dodaje.
Često su samo predrasude prepreka za zapošljavanje i veće angažovanje osoba sa invaliditetom. Kada se uslovi rada prilagode njihovim mogućnostima postaju korisni i zadovoljni članovi društva. Zelena plantaža Iva dokazuje da osobe sa invaliditetom jednako uspešno i odgovorno mogu da obavljaju većinu poslova vezanih za uzgoj koza, puštanje na ispašu, hranjenje i mužu. Uključeni su i u prodaju mlečnih proizvoda, brinu o povrtnjaku, a kada dođe vreme bez problema skupljaju i lešnik.
„Poslodavci nisu svesni njihovih mogućnosti. Kao prehrambeni tehnolog, radila sam u dosta prehrambenih firmi i niko od poslodavaca nije bio zainteresovan za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, jer su smatrali da je njihov učinak na samom poslu dosta manji i da im treba previše novca da im se obezbede uslovi. To nije tačno. Treba prilagoditi proces osobama sa invaliditetom da bi mogli da ga rade, ali su jako odgovorni radnici, pedantni i zahvalni što im je pružena prilika. Iznenadili biste se da vidite da dečko sa cerebralnom paralizom, koji loše koristi jednu stranu tela može da podigne i uskladišti balu deteline i da sa takvom rukom može i da muze“, ističe Marija Lalović.
Na Zelenoj plantaži Iva dom su pronašli Viktorija i Petar Đulinac. Oboje od rođenja boluju od cerebralne paralize, ali bolest nije bila prepreka za ispunjen život koji su izgradili sa petogodišnjom ćerkom Teodorom, ali i ostalim stanovnicima imanja. Parola „svi za jednog, jedan za sve“ najbolje opisuje odnos među članova poljoprivrednog gazdinstva, kaže Viktorija Đulinac.
„Ideja potiče od Tatjane, Marijine i Ivanove mama. Ona nam je prvo predložila da počnemo da radimo na sklapanju elemenata za jednu firmu iz Slankamena i da provodimo vreme sa Ivanom, jer takođe imamo cerebralnu paralizu, pa se stoga bolje razumemo. Ubrzo sam ja ostala u drugom stanju i posle se sve spontano odvijalo. Pružali su nam veliku podršku tokom cele trudnoće i kasnije kada se ćerka rodila. Mi smo živeli u blizini, ali u kući koja nije imala zadovoljavajuće uslove. Dogovorili smo se da nam se adaptira prostor i da pređemo da živimo na imanju i da to bude neka vrsta stanovanja uz podršku“, dodaje Viktorija.
Viktorija kaže da su na imanju baš svi jednaki, bez obzira da li hodaju na dve noge, uz pomoć hodalice ili štaka. Dogovaraju se kada i kako obaviti posao i svi rade onoliko koliko im mogućnosti dozvoljavaju, ali posao na kraju uvek bude obavljen.
„Tu ima sloge, ljubavi i razumevanja, pa svega ostalog. Osećam se zadovoljno, ispunjeno i korisno. Nama kao osobama sa invaliditetom mnogo znači da se osećamo prihvaćenim i korisnim, da nešto doprinesemo društvu, a onda i društvo nama, kako to već ide u zajednici“ kaže.
Osobe sa invaliditetom su često izolovane i uglavnom usmerene samo na članove porodice, a bez angažovanja i učestvovanja u različitim aktivnostima teško da mogu u potpunosti razviti svoje sposobnosti. Zato bi odnos društva prema osobama sa invaliditetom trebalo menjati, počevši od načina ponašanja svakog pojedinca prema osobama sa invaliditetom. Najviše ih boli kada ljudi od njih okreću glavu, kaže Marija Lalović. Zato na gazdinstvu organizuju edukativne aktivnosti za decu.
„Kroz direktan kontakt sa osobama sa invaliditetom deca imaju priliku da ih upoznaju, da slobodno pitaju zašto Viktorija hoda sa hodalicom, zašto Ivan ne može da govori ili zašto Pera ima štake, a da ih niko od odraslih ne učutkuje i ne govori da se to ne pita. Ne okrećite glavu, ako vas zanima zašto ima hodalicu slobodno priđite i pitajte. Posle ovih projekata deca potpuno drugačije posmatraju osobe sa invaliditetom i mi shvatamo da se naš rad isplati, jer takva deca kasnije postaju odgovorni članovi društva.“
Zelena plantaža Iva je primer socijalnog preduzetništva koji bi mogao da zaživi u bilo kojoj lokalnoj sredini. Koristi imaju i osobe sa invaliditetom, ali i cela zajednica. Pošto žele i drugima da budu primer i motivacija, otvoreni su za individualne i grupne posete, pa svi koji bi da upoznaju ovu složnu zjednicu mogu to da učine svake subote od 11 do 18 časova.
Izvor fotografija: Zelena plantaža Iva
*Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Regionalni program lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu 2 (ReLOaD2)“ koji finansira Evropska unija (EU), a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost Udruženja Biznisnova – centra za proaktivno poslovanje i nužno ne izražava stavove Evropske unije (EU) niti Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Pridaj komentár & Dodaj komentar