Želimir Žilnik, jedan od čelnih predstavnika jugoslovenskog crnog talasa i dobitnik više međunarodnih i domaćih filmskih nagrada, sa svojim stvaralaštvom i ličnim stavovima se decenijama odupire društvenim konvencijama i bori protiv nepravde u društvu. Kultivisana borbenost kao da je u njegovoj biti prisutna od rođenja. Naime, Želimir Žilnik je rođen 1942. godine u Logoru na Crvenom krstu u Nišu, gde je njegova majka bila zatočena.
Pažnju na sebe je privukao još na početku karijere, šezdesetih godina, a i dan-danas inspiriše i „nagoni nas da zbacujemo lance, krećući se za njim, do ivice kadra i van njega“. Sa Želimirom Žilnikom smo tokom nedavno održanog Letnjeg bioskopa u Magliću imali prilike da se krećemo u krugu kadrova njegovog filma „LOGBOOK_SERBISTAN“ (Destinacija Srbistan) iz 2015. godine i da na kratko popričamo s njim.
Dokumentarna drama „Destinacija Srbistan“ iz 2015. godine govori o ilegalnim migrantima i tražiocima azila, iz ratovima i nemaštinom zahvaćenih područja severne Afrike i Bliskog istoka, u Srbiji. Kako doživljavate savremene migracije u kontekstu ovog filma?
„Istorija čovečanstva je, rekao bih, istorija migracije. Danas, kada su pronađeni raznorazni ostaci ljudskog roda, ispostavilo se da smo svi mi ustvari došli iz Afrike, ili Sibira, pa se jedan deo kretao prema Americi. Migrantski pokret je pokret ljudskog roda.
Čovek koji dolazi iz nekih devastiranih ratnih krajeva mora da pobegne da bi preživeo. Film „Destinacija Srbistan“ je zapravo priča o migrantima iz Afrike koji prolaze kroz Srbiju od naših južnih granica, znači iz pravca Albanije preko Crne Gore u Srbiju kod Novog Pazara ili recimo iz Grčke i Makedonije u Srbiju, a kreću se prema Evropskoj uniji. Film smo snimali od leta do zime 2014. godine, i to u vreme, kad granice evropskih zemalja nisu bile otvorene, ali s druge strane u vreme kad je Evropa imala jedan sistem.“
I u kulturi su prisutne migracije, a kultura i umetnost često migriraju na periferiju interesovanja, posebno danas.
„Kad pogledamo sudbinu kulture, možemo da vidimo da je to jedan kompleks našeg rada, odnosno ljudskog rada, delatnosti, znanja, a i ljudske prošlosti, koji takođe ima jednu osobinu da je nekada u fokusu. Odnosno nekada nailazi na veliko interesovanje, a onda postoje i razni krizni momenti, kad je kultura sasvim u drugom planu. Na primer, kada su ratovi i neke elementarne katastrofe. I tako je to oduvek.“
Na filmskoj sceni ste prisutni više od pet decenija. Kakva je ona bila nekada, a kakva je sada?
„Ja sam počeo da se bavim filmom vrlo mlad. Uradio sam nekoliko filmova koji su ušli u neki fokus interesovanja, jer su bili drugačiji filmovi nego mojih kolega iz drugih socijalističkih zemalja. Bili su malo otvoreniji, kritičniji. Razume se, u isto vreme slovački i češki film je bio fantastičan u svetu, na primer filmovi velikana, kao što su Miloš Forman ili Jirži Mencel. Ali bilo je razlike. U našim filmovima smo referirali na ono što se dešava u našoj socijalističkoj svakodnevnici, a njihovi fantastični filmovi u to vreme su uglavnom bili o Drugom svetskom ratu.
Mi smo u Jugoslaviji starijoj generaciji prepuštali da pravi „državne spektakle“ o Drugom svetskom ratu, ali veliki reditelji, kao što su Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Aleksandar Petrović, mi smo pravili filmove o vibrantnim temama. Ali onda su došla druga vremena, Jugoslavija se raspala, ti filmovi su otišli u potpuno drugi plan i prolazili su godine i godine da to, što je nekad bilo i poznato i prepoznato, da se više nije pojavljivalo u svetu. Sad opet dolazi neko drugo vreme kada je u prvom planu etničko diferenciranje, tako da svaka zemlja pravi filmove u kojoj ističe da je istorija Srbije, Hrvatske, Kosova…, najveća i najznačajnija na svetu. To su filmovi često puni jedne nove propagande, novih falsifikata i novih poliranja istorije.“
Poznato je da u svom delovanju veliku pažnju posvećujete mladim, budućim filmskim autorima na raznim radionicama. Na koji način ih osnažujete da se oprobaju u filmskoj umetnosti?
„Film je, bez obzira što toliko zavisi od tehnike, takođe ipak jedno autorsko delo. Sama činjenica, kada odlučite da kameru uperite na jedan objekat ili na jednog čoveka ili na neku grupu ljudi, vi ste odlučili koji će biti vaš fokus ili vas sadržaj. Znači u tom smislu tu nema nekog velikog pravila, s tim što ja kako osećam i kako znam, to je da je film jedno moćno sredstvo komunikacije. Zašto? Jer vi prvo zabeležite šta se dešava ispred vaše kamere i to je jedan komadić proteklog vremena koji ostaje za stalno.
Pomislite samo na činjenicu kako mi poslednjih proteklih 120 godina zapravo velikim delom u mozgu reprodukujemo na bazi viđenih filmskih slika. A sve ono što je bilo pre nego što je filmski medij smišljen, znači, sve što je bilo 1853., ili 1800. godine mi ustvari imamo u magli. Nisu tada bili manje značajni događaji. Recimo 1800. godina je bila godina Napoleonovog marša kroz celu Evropu i skidanje svih carevina, ali ne znamo kako je to izgledalo. Već Prvi svetski rat, godine 1920., kada su kamere radile, mi imamo u dosta preciznoj slici, mislim, i kako su te patnje delovale, i devastiranja, rušenja, smrti, oružje, uništavanje tehnologije, s jedne strane, i neka herojstva u Drugom svetskom ratu ili o ličnostima danas. U tom smislu film je vrlo značajan izvor sećanja istorije podataka.
Mladima bih preporučio da jednostavno počnu da se bave filmom, kao što ljudi počnu da se bave zapisivanjem nekog svog dnevnika ili beležaka. Znači da se fokusiraju na ono što je interesantno, jer obično ono što njih zainteresuje – neki lik, neki događaj – to je obično nešto što će zainteresovati druge. Ta neka vrsta inspiracije ili nekog fokusa je vrlo važno. I drugo, važno je da mladi ljudi na samom početku – ja zbog toga rado idem da držim radionice – da oni sami, probajući i koristeći današnju tehnologiju, koja je jako dostupna, da vide koja je onda forma njima najpogodnija. Da li je to forma nekog dokumentarnog zapisa, muzičkog videa, intervjua, i svako će onda naći svoj ugao gledanja, odnosno svoj rukopis.“
Autor naslovne fotografije: Orfeas Skutelis
Pridaj komentár & Dodaj komentar