Ona radi, ali često za to nije plaćena i nema finansijsku nezavisnost, ona bi da bar nekada donosi odluke, ali sredina kaže da to nije njen posao, ona bi da ima hobi, ali za to nema vremena. Žene koje žive na selu ne sputava samo tradicionalna sredina i odavno nametnute uloge, već i predrasude koje prema njima ima celo društvo, pre svega da im to što žive na selu i nije neko postignuće, da su bez ideja i mogućnosti da za sebe izgrade drugačiji život. Uprkos preprekama i predrasudama mnoge žene na selu izabrale su drugačiji put, pokrenule posao i izgradile bolje uslove za sebe i svoju porodicu.
„Život na selu je lep, sklad, harmonija, sunce, vetrić, čist vazduh koji udišete, gde ćete bolje “ – kaže Marina Petković iz sela Donji Budinrod u leskovačkoj opštini . Već 19 godina bavi se poslom u kojem vladaju muškarci. Marina je pčelarka. Počela sa četiri pčelinja društva, a danas ih ima 107.
🎧 Poslušajte REFLEKTOR, Storytellerov podkast, u kojem svake druge srede govorimo o preduzetništvu i dobrim poslovnim idejama na lokalu. 👇
„Radim što volim i volim što radim, to je izreka za koju sam se vezala. Ja sam i tražila da radim nešto što volim, jer tada od sebe dajem maksimum“.
Na predrasude, pa i diskriminaciju je, kaže navikla. Međutim nije dozvolila da joj prepreke stanu na put. U vreme kada je odlučila da se bavi pčelarstvom, prvo nije bilo lako doći do potrebnog znanja i informacija, a onda je trebalo vremena da sredini dokaže svoje umeće.
„Prvo, kao ženu vas prihvate, neko žensko došlo tu. Dok ne znate, onda je u redu, ali kada hoćete da dignete glas i pokažete da nešto znate, onda prosto ne daju. Em su stariji, em šta će tu žena. Onda treba da se rodi inat i razmišljanje: pokazaću da mogu i još bolje od vas“ – priča Marina Petković za Storyteller.
Zato se nije zaustavila samo na skupljanju i prodaji meda i drugih pčelinjih proizvoda. Bavi se još i odgojem matica, matičnjaka i rojeva. Još se seća kako joj je početak bio težak i pun nepoverenja okoline, pa danas rado pomaže mladim pčelarima, a posebno ženama koje odluče da se bave ovim poslom.
„Svake godine pravim 30-40 rojeva i prednost imaju mlade žene koje žele da se bave pčelarstvom. Njima dajem sve od sebe, ne samo rojeve, imaju me na tacni. Mogu da me pozovu, ja kažem 25 sati dnevno, da me pitaju za savet. Znam kako je bilo kada sam ja počinjala“ – dodaje Marina Petković.
Pčelarstvo jeste sezonski posao, ali o pčelama treba brinuti tokom cele godine. Marina kaže da joj je preduzetništvo donelo slobodu i omogućilo da promeni svoj položaj u zajednici. Nijedan dan nije isti, jer je čekaju različiti poslovi i obaveze, ali može sama da organizuje kada i šta će da radi.
„Ja ću reći da legnem kad hoću, a ustanem kad se naspavam, odnosno kada budem odmorna, da bih mogla da dam maksimum u toku radnog dana. To je prva prednost žene na selu, koja ne radi u firmi“.
Najveća snaga žene sa sela, smatra Marina, leži u njenoj mudrosti, jer mora mudro i strpljivo da se izbori sa položajem koji su joj sredina i tradicija nametnuli. Ipak, život na selu ima brojne prednosti, jer uz veštinu i maštu svi plodovi prirode mogu biti izvor zarade. Marina sa medom kombinuje suvo voće i lekovito bilje, a naučila je i da pravi meleme i prirodnu kozmetiku.
Kaže, ženama na selu treba pozitivan model i neko ko će im pomoći da shvate da mogu, jer su im neznanje i strah najveći neprijatelji.
„Nisu one naučene da bilo šta menjaju, tako su radile njena majka, baka, prabaka. Treba im neka pomoć, treba neki podstrek, treba neki model, da vidi kako neko radi, treba neko tu ženu da osmeli i osnaži, da joj kaže: ti to možeš, jer ona to već radi. Smatram da žena na selu može mnogo toga da ostvari“ – ističe Marina Petković.
Ono što ženama koje žive na selu ne fali jesu prepreke koje im otežavaju ostvarivanje preduzetničkih ideja. Žena uglavnom radi i u kući i u njivi, brine o deci i celokupnom domaćinstvu i često je lišena mogućnosti da svojim radom osigura finansijsku nezavisnost.
Takvu ulogu društvo je već odavno dodelilo ženi sa sela kaže Ivana Krsmanović, direktorica Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova .
„One se još uvek odriču svog udela u nasledstvu u korist muškaraca, a zanemarena je i druga strana njihovog položaja, koja se tiče kvalitet života, kao što je zdravlje, bezbednost, njihov radni i socijalni status“ – dodaje Ivana Krsmanović.
U većini slučajeva vlasnici kuća, imanja i poljoprivrednih gazdinstava na selu su muškarci. Kada bi i želele da ono što inače rade ili im je hobi pretvore u posao od kojeg će moći da zarađuju, žene nemaju sredstava, a često ni podršku porodice da se na taj korak i odluče.
„Manje od petine poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji ima ženu registrovanu kao nosioca, odnosno poljoprivrednog preduzetnika. Prema poslednjem popisu, žene su nosioci 17,3% gazdinstava u Srbiji, a kuće u kojima žive su u 88% slučajeva u vlasništvu muškaraca, a 84% žena ne poseduje zemlju“ – navodi podatke Ivana Krsmanović.
Novo lice žene sa sela
Konkursi za dodelu subvencija koje raspisuju državne institucije ili međunarodne organizacije nisu uvek dovoljni za preduzetnice sa sela, posebno one koje počinju da razvijaju posao. Treba im pomoći da osnaže svoje unutrašnje jezgro, ono što je ona u suštini i šta stvarno želi kaže Dragana Tomić Pilipović, direktorica Centra za društveno odgovorno preduzetništvo .
„Šta god da gradite na nečemu što nije jako, to će propasti. Zato treba pomoći ženama da pronađu tu svoju unutrašnju snagu kroz definisanje šta je to što žele da rade i na koji način se mogu osnažiti, ne samo ekonomski, već i kroz svoju ulogu u zajednici“ – smatra Dragana Tomić Pilipović.
Predstaviti zajednici novo lice žene sa sela ideja je istoimenog projekta koji sprovodi Centar za društveno odgovorno preduzetništvo. Kroz slogan „u svakoj od nas je žena sa sela“ ideja je da se ukaže na sve ono što jesu žene koje žive na selu, ali izvan stereotipa i društvrnih uloga. U prvom planu su vrednosti za koje se zalažu, snaga koju imaju, hobi kojim vole da se bave ili poslovne ideje o kojima razmišljaju.
„Zvuči paradoksalno, ali novo lice ustvari već postoji, zato što svaka žena sa sela ima to svoje jako lice, ali usled svakodnevnih dešavanja, životnih pritisaka mi smo život na selu stavili u drugu kateogoriju, a naročito žene“ – pojašnjava naša sagovornica.
Do sada je održano devet radionica na kojima je učestvovalo preko sto žena sa sela iz cele Srbije. Slušale su i učile o preduzetništvu, kreativnosti, digitalnoj pismenosti, brendiranju i drugim veštinama. To treba da im pomogne da u svojoj zajednici naprave uticaj i pronađu podršku za ostvarivanje poslovnih ideja ili doprinesu promeni uslova života i rada na bolje.
Deset žena koje već imaju definisane poslovne ideje proći će kroz mentorski program koji će voditi članice mreže Jezgro. Ovu mrežu čine preduzetnice koje žive na selu i ličnim primerom pomoći će ženama da se osmele i razviju posao.
Jedna od mentorki je i Katarina Murić . Živi na Zlatibor i već dugo radi sa ženama koje imaju određenu poslovnu ideju.
„Pomažem ženama da dođu do dostupnih fondova, sredstava, da se udružuju i da krenu da same zarađuju na selu, jer samo onda kada ima svoj dinar, onda su u neku ruku i slobodne“ – ističe Katarina Murić.
Katarina smatra da je kod svih, bez obzira da li žive na selu ili gradu, najveća prepreka za pokretanje preduzetničke delatnosti – strah.
„Šta ako propadnu, šta će reći selo? Velika prepreka jeste i neznanje, odnosno nepoznavanje propisa, mogućnosti i to što nema podrške okoline. Kad žena krene i kaže: ja ću sad ovo, njoj uglavnom odgovore: e, baš ćeš ti“ – priča Katarina.
Katarina kaže da često sreće mlađe žene koje su ostale na selu i koje pokazuju drugo lice i novu snagu. Zainteresovane su da ruše predrasude i menjaju svoj položaj, digitalno su pismene i imaju ideje kako da plasiraju svoje proizvode.
„Ja njima kažem da nisu pare glavni problem. Glavni problem je ideja. Kada imaju ideju, postoji i način da se nađu novčana sredstva“ – savet je koji Katarina daje ženama sa sela.
Postoje izvori finansiranja koje žene sa sela mogu da koriste kako bi ostvarile svoje preduzetničke ideje. Državne institucije, različite domaće i međunarodne organizacije dodeljuju sredstva, koja možda nisu uvek dovoljna, ali jesu motivacija da se ide dalje. Moć žena sa sela leži i u udruživanju, jer je zajedničkim snagama lakše ostvariti postavljene ciljeve.
Fotografije korišćene u ovom tekstu su iz privatne arhive sagovornica.
Pridaj komentár & Dodaj komentar