Search and Hit Enter

Zimski period bogat je praznicima i običajima, a u njihovom središtu su Badnje veče i Božić

T okom božićnih praznika sve češće se dovodi u prvi plan potrošački luksuz u ukrašavanju kuća, prazničnoj trpezi, poklonima, a zapostavlja se njihov prvobitni značaj i svrha. Evangelički sveštenik iz Stare Pazove, Igor Feldi, napominje da je za pobožne hrišćane period božićnih praznika podsetnik na spoj onoga što nazivamo duhovno, sa zemaljskim.

Evangelički sveštenik iz Stare Pazove, Igor Feldi

„Dolazak Stvoritelja kod svoga, iako palog, ali još uvek voljenog stvorenja. Spoj Boga i čoveka u osobi, čak i u telu Isusa Hrista, koga hrišćani smatraju dugo očekivanim Mesijom. Njegov dolazak najavljivali su jevrejski proroci, a ispunio se u punoći vremena, kada je, pod uticajem helenizma, veliki deo sveta bio ujedinjen pod Rimskim carstvom , tako da je znanje o Njemu moglo početi da se širi u sve krajeve sveta,“ približava svrhu Božića sveštenik Feldi. „I za vernike, ali i za ostale ljude koji proizilaze iz hrišćanske kulture, Božić bi trebalo da bude praznik porodične harmonije, svetlosti, topline i radosti usred tame, hladnoće i melanholije zime, a često i tužne realnosti u kojoj živimo. U sebi skriva poruku ljubavi, veličine u žrtvovanju sebe za dobro drugih. Sadrži i poruku izmirenja, traženja puta jedinstva i harmonije sa Apsolutnim dobrom – Bogom, čija realnost prevazilazi naša shvatanja.“

Božić bi trebalo da bude praznik porodične harmonije, svetlosti, topline i radosti usred tame, hladnoće i melanholije zime, a često i tužne realnosti u kojoj živimo. U sebi skriva poruku ljubavi, veličine u žrtvovanju sebe za dobro drugih. (Igor Feldi)

Sveštenik Feldi misiju božićnih praznika vidi i u donošenju poruke traženja harmonije u odnosima sa drugim ljudima, ali i harmonije sa samim sobom. „Sve to je moguće čuti i naučiti iz božićnih priča, čija glavna poruka je skrivena u anđeoskoj pesmi: Slava Bogu na nebesima i mir ljudima dobre volje na zemlji,“ približava Feldi.

Simbolična raznovrsnost tradicionalnih običaja

Z a Advent, Badnji dan i Badnje veče vezani su mnogi običaji. Najprepoznatljiv simbol adventnog perioda kod evangeličkih vernika je adventni venac sa četiri sveće. „Advent, iliti dolazak je period od četiri nedelje pre Božića, zato ima četiri sveće na adventnom vencu. U ovom periodu, u našoj crkvi je tematika propovedi, pesama i molitvi fokusirana na proučavanje proročanstava o dolasku Mesije, ali i o njegovom drugom Adventu, tj. dolasku, ali već u moći i slavi kao pravednog sudije živih i mrtvih,“ približava značaj adventnog perioda Igor Feldi.

Etnolog Tatjana Bugarski

Tokom Badnjeg dana različita crkvena društva praktikuju razne običaje. Na primer, kod slovačkih katoličkih i evangeličkih porodica, na Badnji dan se posti sve do uveče. U katoličkim porodicama meso se moglo jesti tek posle ponoći, dok se u evangeličkim za večeru pripremao kupus sa kobasicom i svežim ili dimljenim svinjskim mesom. U mnogim predelima Slovačke, a kasnije i u tzv. „Donjoj zemlji“, badnja večera bila je uglavnom skromna i često, posebno zbog oskudice, improvizovana.

„U Vojvodini se još pre svitanja počinjalo sa pripremama za Božić, ali i za Badnje veče i svečanu porodičnu večeru. Večera je bila posna, sa ustaljenim jelima, koja su imala ritualni značaj. Obredni kolači imaju posebno mesto u božićnim običajima. Dok je u nekim krajevima pravljen jedan veliki božićni kolač, u drugim je pravljeno više obrednih hlebova, pri čemu je svaki imao poseban oblik, naziv i značenje,“ objašnjava Tatjana Bugarski, viši kustos i etnološkinja iz Muzeja Vojvodine.

Kod mnogih hrišćanskih religija, te u evangeličkoj, katoličkoj ili pravoslavnoj veri se božićnom pecivu pripisivala magijska moć. Potvrđuje to i etnološkinja Bugarski.

„U literaturi postoje mišljenja da su obredni hlebovi ranije pravljeni od brašna od samlevenog žita iz poslednjeg požnjevenog klasja, a u nekim selima zapadne Bosne se žito iz žetvenog venca ili poslednjeg snopa čuvalo do Božića, kada se upotrebljavalo za česnicu. Kako su etnolozi tumačili, u osnovi ovakvih običaja je verovanje da se plodotvorno delovanje magijskim radnjama može preneti sa useva na obredne hlebove, od kojih se očekivalo da nastave delovanje na plodnost – neka vrsta obezbeđivanja cikličnog ponavljanja godišnjih doba, sa svim njihovim blagodetima,“ približava Tatjana Bugarski.

Veliki božićni kolač kod pravoslavnih i katoličkih vernika u Vojvodini najčešće je ukrašavan simbolima plodnosti: testom su simbolički predstavljeni usevi, plodovi, alatke. Često je prisutan bosiljak, orasi, crveni konac, sveće.

Foto: Annie Spratt / Unsplash

Badnjak, božićno drvo i slama

B adnjak se danas uglavnom pali u portama pravoslavnih hramova, a vernici kućama nose simbolični badnjak – u vidu hrastove grančice uvezane pomoću malo slame. No, nekada su pravoslavci na Badnje jutro pripremali badnjak – mlado hrastovo ili neko drugo drvo koje je uveče svečano unošeno u kuću i nalagano na vatru. Badnjak je goreo celu noć.

Božićno drvo je ranije činila suva grana trnjine ili zimzeleno drvo, a unošeno je i ukrašavano na Badnje veče, pre ili posle večere. „Smatra se da običaj kićenja božićnog drveta potiče iz nemačkih krajeva, a da se u Evropi proširio preko Velike Britanije, u koju ga je doneo princ Albert, muž kraljice Viktorije,“ pominje poreklo ovog običaja etnološkinja Bugarski i dodaje: „Zimzeleno drveće simboliše dugovečnost, pobedu životne snage nad hladnom zimom, te predstavlja ritualni artefakt sa snažnom simbolikom u vreme kada se obeležavaju božićni, odnosno novogodišnji praznici – periodu zimske kratkodnevnice, od koje sunce postaje sve jače i dani sve duži.

Početkom 80. godina 20. veka, božićno drvo u slovačkoj porodici u vojvođanskom Kulpinu izgledalo je ovako: „živa“ jelka sa bombonama kao ukrasima.

Sveštenik Igor Feldi govori da se božićno drvo, a čak i sam termin proslavljanja Božića, iako prvobitno imaju prethrišćanski karakter, ipak mogu spojiti sa hrišćanskom porukom: „Božićno drvo je, navodno, simbol izgubljenog drveta života u sred raja. Ono nas opominje na to što smo kao čovečanstvo izgubili, ali čemu se za rođenog Spasitelja vraćamo. Poklone razmenjujemo kao simbol toga što smo kroz rođenog Isusa Hrista primili onaj najdragoceniji dar.“

Izložba „Duh pšenice – slama u svakodnevnom životu i ritualima“, Muzej Vojvodine (2012) – autorke izložbe Tatjana Bugarski i Ana Seč-Pinćir. Foto: Milica Đukić

Božićna slama je jedan od simbola proslavljanja Božića. Mnogi zabeleženi običaji za Badnje veče i Božić su vezani za slamu, koja nas podseća na mesto rođenja Isusa Hrista. „Pre večere je u kuću unošena slama. Nju je ritualno unosio domaćin ili domaćica, uz simbolično kvockanje i pijukanje dece. Prvo se prostirala po stolu – unakrst, a zatim se pokrivala vrećom i stolnjakom. Ranije se na Badnje veče jelo na podu – na slami. Slama se prostirala po čitavoj prostoriji, a uveče se i spavalo na njoj,“ priseća se tradicionalnih slamenih običaja Tatjana Bugarski.

Mnogi naučnici smatraju da je korišćenje slame u božićnim običajima praksa koja potiče iz prethrišćanskih vremena, kada je, iako u okviru drugačijih verovanja, takođe povezivana sa rađanjem i obnavljanjem života. Na povezanost žetve i božićnih običaja ukazao je i Frejzer, jedan od najpoznatijih začetnika antropologije: „O Božiću slama od tog venca metne se u jasle da bi stoka bila napredna.“

(Tatjana Bugarski)

Badnje veče i Božić karakterišu i drugi običaji koji podsećaju na Hristovo rođenje u pećini, na slami. „Vertep“ kod pravoslavnih, „betlehem“ ili „betlem“ kod katolika i grkokatolika u Vojvodini označava predstavu Hristovog rođenja, a poznat je u nekoliko oblika, o čemu obaveštava etnološkinja Bugarski: „U mnogim mestima Vojvodine su bili poznati ophodi vertepaša (betlehemara), koji su na Badnje veče obilazili kuće i izvodili predstave na temu Hristovog rođenja. Unutar crkve je često gorela sveća. Ovakvi ophodi zabeleženi su kod Srba, Mađara, Rusina i Rumuna. Smatra se da su te povorke nasledile nekadašnje koledarske povorke. Izvođenje vertepske drame bilo je poznato još u prvoj polovini 18. veka, dok je posle Drugog svetskog rata počelo da zamire. Ipak, u mnogim mestima su sačuvane vertepske povorke, a u nekim se i obnavlja njihovo organizovanje.“

Pored vertepaša su postojale i druge vrste obrednih povorki: zvezdari i korinđaši – koji vrše ritualizovano obilaženje kuća. Obavezni deo svih ovih povorki, kako govori Bugarski, bile su pesme, u kojima se, po pravilu, pominje Hristovo rođenje na slami.

Mnogi aspekti božićnih običaja vezani su za imanje, stoku i živinu, te je u postojećoj literaturi njihov opstanak na selu posle Drugog svetskog rata često vezivan za ostatke verovanja u magijsku moć obrednih radnji koje donose plodnost i blagostanje.

(Tatjana Bugarski)

Kada su u pitanju sadržaj i ikonografija božićnih praznika u Vojvodini u građanskoj sredini, od kraja 19. veka do socijalističkog doba, veliku ulogu u njenom oblikovanju imali su uticaji iz raznih evropskih centara koji su stizali na razne načine: putovanjima, putem prazničnih čestitki, trgovinom. „Mnoge novosadske i vojvođanske porodice imale su rodbinu u višenacionalnim sredinama u gradovima današnje Rumunije, Mađarske, Austrije, Italije, te su uticaji šireni i njihovim međusobnim kontaktima,“ dodaje Tatjana Bugarski. „Iz evropskih centara naručivane su igračke za decu, kao i božićni ukrasi. U periodu socijalizma, božićni, odnosno novogodišnji ukrasi su takođe bili među predmetima koji su obavezno stizali iz inostranstva, obično iz Nemačke.“

Deda Mraz vs. Isus

K o donosi poklone ispod jelke – Deda Mraz ili Isus? Da li je to svejedno, ili duh tradicije teži za Isusovim povratkom u domove vernika?

„Deda Mraz je bio deo mog detinjstva. Kasnije sam sazano da je on sekularizovani oblik Mikuláša (Sv. Nikole), znamenitog hrišćanskog episkopa koji je imao dobro srce, te je, često krišom, darivao one najsiromašnije,“ govori evangelički sveštenik Igor Feldi. „Često razmišljam o tome da li je ispravno kada našoj deci govorimo da im Deda Mraz ili Isus donose božićne poklone. Možda bi i moglo da mi smeta kada kažemo da im Isus donosi poklone. Jer, Deda Mraz svakako pripada svetu izmišljenih, romantičnih priča, koje će naša deca prerasti. No, navoditi decu da misle da im Isus donosi te božićne poklone može ih usmeriti ka tome da i njega smatraju karakterom iz bajke, te se nikada neće sresti sa realnošću Njegovog dara koji slavimo za Božić. Mi, zajedno sa našom decom, zahvalni smo Spasitelju – Isusu Hristu za Njegovo poniženje i dolazak u naš svet, sa ciljem građenja duhovnog kraljevstva ljubavi među nama, već na zemlji (na zemlji mir ljudima dobre volje), ali i sa ciljem povratka u nebesku realnost (koja je u slavi, na nebesima, kod Boga).“

Foto: Cris DiNoto / Unsplash

Sveštenik iz Stare Pazove, Igor Feldi, konstatuje za kraj: „Pošto deci ne želimo oduzeti ni romantčni svet bajki, koji ima svoju poziciju u njihovom uzrastu, onda, kroz igru, kod nas i Deda Mraz, Mikuláš (Sv. Nikola), pa čak i taj bajkoviti Isus donosi poklone. Stoga, ja ne bih ispratio Deda Mraza iz dečijeg sveta. A pravog Isusa vratićemo u svoje domove samo onda kada se budemo trudili da o Njemu dobijemo istinite informacije iz Biblije, i to ne samo za Božić, već i u svakom razdoblju crkvene godine.“

Fotografije iz ovog članka vlasništvo su sagovornika, Storytellera, resp. autora sa platforme Unsplash, i njima pripadaju sva prava.

Naslovnu fotografiju uradio je studio:

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.