ŽIRAFE SU KUL – Nenasilna komunikacija na ranom uzrastu

Reči su prozori ili zidovi

 “Iako su vrednosti nenasilne komunikacije utkane u viziju obrazovanja, to se u školama ne živi”, kaže Ivana Pejić. „Dokle god oblikujemo ponašanje dece kaznama i nagradama, razvrstavamo postignuća učenika u brojčane kategorije od 1 do 5, koristimo se etiketama i delujemo spram predrasuda, nažalost, ne možemo govoriti o školama u duhu nenasilne komunikacije“

Četiri su osnovne i najuticajnije perspektive u ranom detinjstvu: razvojna perspektiva koja naglašava pravilnosti u fizičkom i psihosocijalnom razvoju, politička i ekonomska perspektiva razvoja ljudskog kapitala, socijalna i kulturna perspektiva po kojoj se rano detinjstvo sagledava kao socijalni konstrukt, perspektiva ljudskih prava koja počiva na punom uvažavanju dostojanstva male dece, njihovih prava i kapaciteta da doprinseu sopstvenom razvoju. Ovo je rezime studije profesora Martina Vudheda “Različite perspektive o ranom razvoju: teorija, istraživanje i politika”, napisane za UNESCO u okviru projekta Obrazovanje za sve (Education for All).

Prema istraživanjima, na svaki uložen dolar u rani razvoj dece u Americi, država zaradi čak 17 puta više. No, nije samo novac važan. Ulaganjem u decu i njihove prve godine razvoja ostvaruje se višestruka dobit za svako dete, pojedinačnu porodicu i društvo u celini. 

Dostupni podaci o značaju ranog razvoja dece pokazuju da period do polaska u školu može da utiče na celokupnu budućnost deteta, ali i na ekonomski rast i razvoj svakog društva. Najraniji trenuci detetovog života predstavljaju jedinstvenu priliku koja se mora iskoristiti da bi svako dete moglo da razvije svoje pune potencijale u životu i da izgradii zdrave odnose koji ne uključuju nasilje kao način funkcionisanja. Veliki broj porodica i roditelja čija deca tek stasaju za život, kao jednu od glavnih briga napomenuće bojazan da im dete ili bilo koji član porodice ne trpi nasilje.

Ne postoji država koja neće reći da je jedan od prioriteta upravo smanjenje nasilja u društvu, pa tako ni Srbija. Ohrabrujuća je vest je da je Strategijom razvoja obrazovanja u Republici Srbiji do 2020.godine. potvrđena važnost ulaganja u rani razvoj dece zarad sveukupnog razvoja društva, pogotovo ako se uzme u obzir da je vršnjačko nasilje sa sve brutalnijim pojavnim oblicima, koji uključuju nove tehnologije i digitalno nasilje, u sve većem porastu.

Prema podacima UNICEF-a, u Srbiji preko 40 odsto dece mlađih od 14 godina doživelo je nasilje, oko 65 odsto učenika i učenica je bar jednom doživelo nasilje, a 22 odsto njih prijavljuje učestalo vršnjačko nasilje. Kada je reč o rodno zasnovanom nasilju, prema podacima UNICEF-a, 70 odsto dečaka i 68 odsto devojčica (od 6. do 8. razreda) doživelo je rodno zasnovano nasilje u školi. Što se tiče srednjih škola čak 84 odsto srednjoškolaca je bar jednom u toku prethodne godine izložilo sebe nekom od rizika na internetu. Prema izveštavanju medija o vršnjačkom nasilju svedočimo sve brutalnijim oblicima nasilja koja uključuju i upotrebu novih tehnologija, kao i internet nasilje.

Kako zaustaviti nasilje

Promena se prvenstveno dešava na ličnom nivou, gde sami sebi pomažemo, a time i ljudima u našem okruženju. Svest o sopstvenoj odgovornosti u komunikaciji zapravo je suština nenasilne komunikacije i prevencije nasilja. Jedan od poznatih američkih psihologa, Maršal Rozenberg je izučavajući ove pojave i nadovezujući se na postignuća Mahatme Gandija o nenasilju, uveo u psihologiju način nenasilnog govora koji on naziva još i metaforički „jezik žirafe“.

Njegova sledbenica bila je i Nada Ignjatović-Savić, profesorka na Katedri razvojne psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je studentima govorila „da su reči prozori ili zidovi“. Profesorka Ignjatović-Savić bila je jedna od kreatora programa Građanskog vaspitanja, izbornog predmeta u osnovim školama u Srbiji.

Jezik nenasilja ili srca nije ništa novo što svetu nije već poznato, ovaj jezik zasniva se na istorijskom principu nenasilja – prirodnom stanju saosećanja kada u srcu nije prisutno nasilje. Većina dece pokazuje određene oblike nasilnog ponašanja tokom različitih faza svoga odrastanja, a koja su teška kako za samo dete, tako i za njegovu okolinu. Ponekad roditelji, pa i stručnjaci, imaju problem da odaberu adekvatne reakcije na  nasilna ponašanja dece. S druge strane, svako dete, po domaćim i međunarodnim zakonima, ima pravo na zaštitu od svih oblika zlostavljanja i zanemarivanja i pravo na zaštitu od bilo kog vida iskorištavanja.

Razvijanje svesti o neprihvatljivosti nasilja, kao i o tome da se mora pomoći žrtvi nasilja, nedvosmisleno mora poći od ranog detinjstva, kroz primarni proces socijalizacije. Profesorka Nada Ignjatović-Savić je u Srbiji počela sa primenom nenasilne komunikacije u vrtićima i školama još 1993. godine kroz program koji se zvao „Čuvari osmeha“, a oslonjen na psihologiju nenasilne komunikacije (Non-Violent Communication – NVC)  autora Maršala Rozenberga i američkog Centra za nenasilnu komunikaciju.

„Sve što je integrisano u NVC je već vekovima poznato o svesnosti, jeziku, komunikacijskim veštinama i upotrebi moći koja nam omogućava da održimo perspektivu empatije za sebe i druge, čak i pod teškim uslovima“, govorio je Rozenberg, napominjući da tu nema ništa novo što svetu nije već poznato, te da se zasniva na istorijskim principima nenasilja – prirodnom stanju saosećanja, kada u srcu nije prisutno nasilje.

Nenasilna komunikacija znači da smo se autentično povezali sa nekim drugim bićem, da čujemo svoje i tuđe potrebe i osećanja. Ovaj jezik, jezik života, jezik srca ili jezik žirafe otkriva nam svesnost da sva ljudska bića samo pokušavaju da poštuju univerzalne vrednosti i potrebe, svakog minuta i dana.

Jezik žirafe u Tuzli

Ivana Pejić iz Tuzle, od nedavno postala je sertifikovani trener američkog Centra za nenasilnu komunikaciju CNVC. Osim nje, na teritoriji zemalja bivše Jugoslavije postoji još svega nekoliko sertikovanih trenera, dok u Srbiji ne postoji ni jedan.

U razgovoru za Storyteller Ivana Pejić, koja je pre 13 godina bila među osnivačima Meže NVC u Bosni i Hercegovini, kaže da je njen prvi susret sa nenasilnom komunikacijom Maršala Rozenberga bio pomalo šokantan i neočekivan. Govoreći koliko je ovaj koncept jednostavan, ali snažan, naša sagovornica ističe da ga u privatnom životu koristi jednako koliko i u školi gde radi, ili kada drži radionice, jer je NVC njen način življenja. Za nju u današnje vreme materijalizma ovaj koncept ima smisla, jer je to „pitanje svesnosti o vrednostima i izbor na šta ćemo staviti fokus“.

 “Iako su vrednosti nenasilne komunikacije utkane u viziju školstva, to se u školama ne živi”, kaže Ivana Pejić. „Dokle god oblikujemo ponašanje dece kaznama i nagradama, razvrstavamo postignuća učenika u brojčane kategorije od 1 do 5, koristimo se etiketama i delujemo spram predrasuda, nažalost, ne možemo govoriti o školama u duhu nenasilne komunikacije“.

O primeni nenasilne komunikacije po modelu Jezika žirafe Maršala Rozenberga u našoj lokalnoj sredini, u Novom Sadu, ali i drugim primeri dobre prakse, pisaćemo u narednom tekstu, u okviru Storyteller serijala „Žirafe su kul“ koji je deo projekta „Zajedno za decu“.

Projekat „Zajedno za decu” sprovode CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo, Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP Centra i donatora.