U toku su izmene Porodičnog zakona, ali ni one verovatno neće doneti pravnu sigurnost svim porodicama. Neprepoznavanje istopolnih zajednica od strane sistema najviše šteti deci, koje dovodi u neravnopravni položaj, navode u organizaciji Labris. 

Javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona je završena. Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju analizira primedbe, predloge i sugestije koje su poslali građani, građanke i zainteresovane strane. Među njima je i organizacija za lezbejska ljudska prava Labris. 

Njihovi predlozi ticali su se pravnog izjednačavanja istopolnih i vanbračnih zajednica sa onim bračnim. Na taj način sprečio bi se pravni vakuum u kome se nalazi stotine porodica u Srbiji. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca. Ovako bračnu zajednicu definiše aktuelni Porodični zakon. Ipak, dve poslednje reči u toj rečenici nisu u skladu sa Ustavom Srbije i međunarodnim propisima, koji zabranjuju svaki oblik diskriminacije, garantuju poštovanje ljudskih i manjinskih prava i pravo na slobodan razvoj ličnosti. 

Problem, međutim, nije samo u tome što istopolni partneri ne mogu da zaključe brak. Zbog toga što njihov odnos zakon ne prepoznaje, ne prepoznaje ni porodične odnose koji iz takve zajednice nastaju – uključujući i odnos deteta sa partnerom ili partnerkom svog biološkog roditelja.

Tako postavljene stvari onemogućavaju partneru u istopolnoj zajednici koji nije biološki roditelj deteta, a koji svakodnevno brine o detetu, da učestvuje u roditeljstvu. Neprepoznavanje istopolnih, odnosno duginih porodica najviše se vidi u kriznim situacijama, objašnjava Hristina Piskulidis iz Labrisa. 

„Ako dete živi sa dve majke, partnerka koja nije biološki roditelj nema pravni status, što znači da u hitnim slučajevima ne može da donese odluku o lečenju ili da preuzme dete iz škole ili vrtića bez dodatnih procedura”, navodi primer. 

Piskulidis dodaje da deca iz duginih porodica nisu prepoznate zakonom, te nemaju jednaku zaštitu kao druga deca. U slučaju da se biološka majka razboli ili premine, dete može ostati bez osobe koja ga je svakodnevno podizala, jer ta veza nije pravno priznata. 

„Umesto kontinuiteta brige i stabilnosti, dete se može naći u pravnoj neizvesnosti, što je direktno suprotno principu najboljeg interesa deteta”, objašnjava. 

Zakon koji ne vidi porodice koje svakako postoje, stvara i imovinske probleme. Partneri ne mogu da podignu kredit, nemaju prava na zajedničku imovinu, niti mogu da je ravnopravno podele nakon okončanja zajednice. 

Kada jednog partnera posmatra kao samohranog roditelja, a drugog kao stranca i socijalna i zdravstvena zaštita porodicu posmatraju ih na taj način. Tako ostaju uskraćeni za pravo na nasleđivanje, porodičnu penziju, zdravstveno osiguranje preko partnera i pravo da budu obavešteni u učestvuju u donošenju odluka o lečenju. Neusklađenost zakona dovodi do toga da dugine porodice ne uživaju ni jednak stepen zaštite od nasilja. 

„Sve to znači da ljudi moraju da traže rupe u sistemu kako bi zaštitili sebe i svoje porodice, uz stalnu neizvesnost. Dakle, posledica nije neutralnost države, već konkretna i svakodnevna diskriminacija”, navodi Hristina Piskulidis.