Mađarska je ostavila iza sebe istorijsku nedelju koja je ponovo iscrtala političku mapu Srednje Evrope. Nakon šesnaest godina neprekidne vladavine Viktora Orbana i njegove stranke Fides, zemlja je najavila suštinsku promenu kursa. Glavni heroj postao je Peter Mađar i njegova stranka TISA, kojoj je pošlo za rukom nešto što je dosadašnja mađarska opozicija smatrala nemogućim: poraziti sistem izgrađen na apsolutnoj kontroli medija i državnih institucija.

Istorija se u Budimpešti ispisivala pre svega zahvaljujući mobilizaciji birača, kada je na birališta izašlo rekordnih, skoro 80% birača sa pravom glasa. U parlamentu od 199 mesta, Mađarova stranka TISA zauzela je rekordnih 138 mesta, čime je stekla ustavnu većinu i potpunu kontrolu nad zakonodavnim procesom. Dosada dominantni Fides Viktora Orbana se po novom seli u opozicione klupe sa 55 mandata, što predstavlja najveći politički potres u zemlji u poslednje dve decenije.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Iako slovačka manjina, zbog istorijski najvišeg izbornog cenzusa, nije uspela da izbori nacionalnog poslanika sa punim pravom glasa, zadržala je svoje zastupništvo preko parlamentarnog portparola Antona Pavlika. Pažnju su, međutim, privukli i napadi na kandidatkinju Viktoriju Strompovu, čiji su identitet vladini zvaničnici osporavali samo zbog prezimena koje zvuči slovački.

Šta ovi rezultati znače za budućnost Mađarske? Da li je Peter Mađar pravi demokratski lider, ili samo modifikovana verzija dosadašnjeg sistema? I kako će se u novoj političkoj realnosti snaći nacionalne manjine?

O ovim temama razgovarali smo sa Imrihom Fulom, urednikom portala oslovma.hu i poznavaocem mađarskih prilika, koji je pratio dešavanja direktno sa lica mesta.

Da li izborni rezultati znače suštinsku prekretnicu u pravcu mađarske politike, ili se, u kontekstu političkih korena Petera Mađara kao izdanka Fidesa, može očekivati pre određena forma kontinuiteta?

Naizgled to može delovati i kao da se neće mnogo toga promeniti, ali  u Mađarskoj smo se nakon izbora probudili u potpuno novom, drugačijem svetu. Ako bi se to moglo reći sažeto – jedna minidiktatura ili autokratsko vođenje u našoj zemlji se završava, te stoga možemo odahnuti što nakon 16 godina (ako tome dodamo i prethodne četiri godine, dakle nakon 20 godina vladavine) konačno nastupa kraj ere Viktora Orbana. Vode se debate o tome da li to, s obzirom na činjenicu da je zapravo i on potekao iz  stranke Fides, znači određeni kontinuitet – ali to važi samo sa onog aspekta da on nije levičar.

Znamo da je i on desničarski političar, ali je sigurno da o svetu razmišlja potpuno drugačije. Dakle, njegova orijentacija je nedvosmisleno proevropska, ka Zapadu, a ne ka Istoku. Misli i želi da vodi potpuno drugačiju politiku i u Mađarskoj, i zapravo je zato i pobedio i mogao tako ubedljivo da trijumfuje, jer je mislio na one aktuelne ekonomske i druge probleme, na ono što zaista tišti stanovništvo, a ne na izmišljene pretnje ratom i sličnim stvarima.

Mnogi u Mađarskoj i u inostranstvu proslavljaju ovaj rezultat kao prelomni. U kojoj meri je, međutim, na njega uticao mađarski izborni sistem, za koji je poznato da je postavljen više u korist Viktora Orbana nego njegovih izazivača?

Ova pobeda je utoliko dragocenija što je iza Orbana stajala svetska moć. Dakle, kada Sjedinjene Američke Države lobiraju u njegovu korist čak i poslednjeg dana i kada iza njega nedvosmisleno stoji Putin, imali smo bojazan da li se uopšte može pobediti, pošto je u rukama imao sva sredstva. Javna televizija, radio i štampa u Mađarskoj su već odavno izgubili svoju javnu funkciju i služili su samo jednoj strani.

Sa novinarskog stanovišta bilo je zanimljivo pratiti koliki je značaj imala uloga novih medija. Peter Mađar je pobedio zahvaljujući internetu – bez Fejsbuka i ostalih platformi to jednostavno ne bi išlo. Klasični mediji tako gube svoj značaj. Mene lično to raduje, jer i mi naginjemo ka jačanju sveta novih medija. Rad javne televizije i radija biće obustavljen sve dok se ne uspeju obnoviti; u sadašnjoj formi su, naime, potpuno izgubili svoj smisao.

Sa određenog aspekta, Peter Mađar će ići po poljskom modelu – pratiće ili kopirati korake Donalda Tuska, jer nema mnogo izbora. U društvu su nastale određene deformacije koje treba ispraviti. Fides je u poslednje dve decenije zauzeo sve važne funkcije i prisvojio ne samo medije, već i najvažnije kontrolne mehanizme. Parlament više nije mogao da obavlja svoju kontrolnu funkciju, a o Ustavnom sudu i sličnim organima da i ne govorimo.

Vaš opis situacije u Mađarskoj evocira snažne paralele sa Srbijom. Da li je upravo taj širi regionalni kontekst razlog zašto je pogled globalnih medija bio uprt u Budimpeštu u tako neviđenom obimu?

Svakako, te paralele u srednjoevropskim zemljama postoje i upravo zato je ceo svet tako pažljivo pratio dešavanja u Mađarskoj. Na mađarskim izborima verovatno nikada ranije nije bilo toliko novinara kao sada. Čak je i slovačka televizija imala studio direktno u Budimpešti. Ogromna pažnja svetskih medija nije se usmerila na Mađarsku slučajno.

Ako biste morali da identifikujete jedan ključni faktor koji je presudio ovim rezultatima, šta bi to bilo? Diskutuje se prvenstveno o Mađarovoj intenzivnoj kampanji u regionima – da li je upravo taj lični kontakt sa biračima na terenu bio ključ uspeha ili uzrok vidite negde sasvim drugde?

Pre svega, to su životni standard i ekonomija. Ako Mađarska četvrtu ili petu godinu zaredom ne uspeva da obezbedi ekonomski rast, ako zemlja stagnira i čak propada, izbori se dobijaju veoma teško. Vlada više nije mogla da gradi svoju kampanju na onome što je fantastično radila tokom  16 godina. Umesto toga, pozivala se na svetsku situaciju i tvrdila da je bezbednost u ovom trenutku prioritet i da je Viktor Orban jedini koji je može garantovati. Pokazalo se, međutim, da to – kao ni izmišljene pretnje ratom – nije bilo dovoljno za pobedu.

Peter Mađar je s druge strane ciljano ukazivao na to u kojoj meri država ne funkcioniše. Bilo da je reč o školstvu, zdravstvu ili infrastrukturi. Nije se radilo samo o nesposobnosti da se obezbede fondovi EU koji su Mađarskoj pripadali, već i o tome da se u zemlji u velikoj meri kralo. Ono što se eufemistički naziva korupcijom, u stvari je pljačkanje državne imovine. Mađar sada obećava da će pokušati da vrati imovinu koja bi trebalo da bude naša zajednička, kako bi u budućnosti ponovo služila državi. Ljudi su videli te milijarde kako nestaju iz zemlje, luksuzne automobile koji se prevoze u Dubai i slično. To su primetili i oni koji su prvobitno glasali za Fides, i upravo zbog toga je vlada ostala bez njihovih glasova.

Suštinski preokret se dogodio u psihologiji. Pre samo nekoliko nedelja ljudi su  govorili da će glasati za stranku Tisa i Petera Mađara, ali na pitanje ko će prema njihovom mišljenju pobediti, nisu bili tako odlučni. Iako su bili spremni da glasaju za promenu,  verovali su da će  pobediti Orban, jer iza njega stoji „ceo svet“. Na kraju to ipak nije bilo dovoljno.

Pouka iz ovih izbora je jasna: izbori se ne dobijaju u Vašingtonu ni u Moskvi, već u Budimpešti i u mađarskim regionima. Birače ne zanimaju geopolitičke bajke o svetskoj politici, već sopstveni život i država koja funkcioniše. A kada država ne funkcioniše, to se završi upravo ovako.

Kakva sudbina sada čeka tradicionalne opozicione stranke? U Mađarskoj se sve češće govori o „kraju stare opozicije“ – šta čeka subjekte koji su podržali Petera Mađara, a šta one koji su se od njega držali na distanci?

U društvu se već ustalilo mišljenje da je reč o kraju „stare“ ili bivše opozicije i otvoreno se govori o tome da za nekim od tih stranaka ljudi neće plakati. Činjenica je da će se mađarski parlament od sada sastojati isključivo od desničarskih subjekata. Bilo da je reč o ekstremno desničarskoj stranci Mi Hazánk (Naša domovina), ili o nešto manje radikalnom, ali i dalje izrazito desničarskom Fidesu.

U Mađarskoj i dalje postoji stabilna grupa od oko 20% stanovništva koja simpatiše liberalne ideje, ali trenutno nemaju sopstvenu stranku. Svi dosadašnji pokušaji da dobiju svoje predstavnike su propali – mnogi subjekti su još pre izbora izjavili da neće učestvovati na izborima kako bi olakšali postizanje glavnog cilja, odnosno oslobađanje od Viktora Orbana.

Još jedan primer je stranka bivšeg premijera Đurčanja, koju je predvodila njegova supruga Klara Dobrev. Ova stranka nije dostigla čak ni prag potreban za ulazak u parlament i Dobrev je odmah podnela ostavku. Mnogi ljudi danas osećaju određeno žaljenje što u parlamentu nedostaju klasične liberalne i levičarske stranke. S druge strane, međutim, vlada oduševljenje zbog toga što je postignut taj „sveti cilj“ i Orban uklonjen sa vlasti.

Kakvo su mesto imale manjinske teme i položaj manjinskih zajednica, uključujući i slovačku, u predizbornom programu Petera Mađara i da li je zahvaljujući njegovoj stranci mesto u parlamentu uspeo da  izbori i neki predstavnik slovačke zajednice?

Znamo za najmanje jednu kandidatkinju, a to je Viktorija Strompova. Iako potiče iz porodice sa mađarskim korenima, odrasla je na slovačkoj strani granice. Zanimljivo je da je u prezimenu zadržala nastavak „-ova“, što je postalo meta napada ministra Janoša Lazara iz Fidesa. On ju je otvoreno nazvao „slovačkom ženom“ i dovodio u pitanje zašto stranka TISZA na to mesto nije našla Mađara. Strompova je na to reagovala jasno, ističući da je podjednako ponosna Mađarica kao i bilo ko drugi.

Iznenađenje je bio i neuspeh romskog kandidata kojeg je favorizovao Fides. Ispostavilo se, naime, da mu je stranka glasove obezbeđivala prevarom – kupovinom ili neovlašćenim upisivanjem ljudi na nacionalne biračke spiskove bez njihovog znanja. Cela afera sa obmanjivanjem ličnim podacima biće predmet ozbiljne istrage. Naravno, ovu strategiju je izabrala stranka koja je na ovim izborima doživela neuspeh. U krajnjem ishodu, mađarski parlament za sada neće imati nacionalnog poslanika sa punim mandatom, kakav je do sada bio predstavnik nemačke manjine.

Slovačka zajednica se, međutim, može osloniti na parlamentarni odbor za nacionalnosti sastavljen od portparola. Iako nemaju pravo glasa, ključno je to što deluju u parlamentu i mogu da zastupaju naše zahteve. U prošlosti su uspevali da postignu značajne uspehe, naročito u oblasti finansiranja naših aktivnosti. Uprkos trenutnoj stagnaciji poslednjih godina, prisustvo Antona Pavlika u zakonodavnom telu je neophodno – on mora da lobira među mađarskim poslanicima i neumorno zastupa slovačke interese.

Naslovna fotografija: Printšot sa YouTube kanala pokreta TISA