Prvi put je pod vodu zaronila sa samo osam godina. Tada se, kaže, još nije znalo kako ronjenje utiče na kosti i rani razvoj dece, jer se danas preporučuje da deca nešto kasnije počnu da treniraju ronjenje. Već četrdeset tri godine Ivana Orlović Kranjc se u dubinama reka, jezera, mora i okeana oseća najslobodnije i, kako navodi, putuje, roni i uživa. Za vodu joj je vezan posao, ljubav i karijera.
Ne samo da trenira druge da otkrivaju čari ronjenja, već radi i kao podvodni model, a ujedno fotografiše lepote podvodnog sveta. Sve to radi u pratnji supruga Janeza sa kojim vodi i ronilački klub čija je baza na beogradskoj Adi Ciganliji.
„Vraćamo se iz Grčke, u Srbiji ćemo boraviti nekoliko dana, a onda idemo na novu ekspediciju u Egipat” – govori Ivana dok dogovaramo termin za snimanje izjave. Kažem joj da pomalo zavidim na tolikim putovanjima.
„Moramo da te naučimo da roniš i sledeći put ideš sa nama” – odgovara ona kao da se radi o najjednostavnijoj stvari na svetu. Možda nije najjednostavnija, ali ronjenje je potpuno nova dimenzija, kao da napustite planetu na četrdeset pet minuta, objašnjava Ivana. Pod vodom ne postoje mobilni telefoni, nema saobraćaja i gužve, a ulazi se, kaže ona, u jedan potpuno novi svet.
„Kada se naviknete i savladate veštine ronjenja počinjete da primećujete nova bića koja ne možete sresti šetajući šumom ili u zoološkom vrtu. Ta plava planeta je neverovatna, ne pričam samo o morima. U jezeru, takođe, mogu da se sretnu zanimljva bića, imamo slatkovodne meduze za koje malo ljudi zna” – opisuje Ivana deo zanimljivosti koje se kriju pod vodom, a jednako uzbudljivo iskustvo ističe bestežinsko stanje u kojem se ronioci nalaze.
Kada zaroni ispod vode, ne želi, kaže, da se vrati na površinu. Za četrdeset godina bavljanja ronjenjem pod vodom je provela sto dana. Iskustvo donosi i oštriji vid, pa je moguće na svakoj steni videti mikrosvet, jer u vodi ne sreću samo ajkule, hobotnice i jastoge.
„Vidite mnogo malih bića sa antenama i malim očima koja vas gledaju. Tu su morski puževi, školjke, ribice, zvezde zmijače ispod kamena. Čitav jedan univerzum. Ako ne znamo šta smo videli, slikamo i kada izađemo, sednemo za kompjuter i sa morskim biolozimo učimo šta smo to videli” – priča Ivana.
Od fizičke spremnosti važnija priprema, učenje i dobra organizacija
Ronjenje je ekstremni sport, ali se njime rekreativno bez problema mogu baviti i deca i odrasli, jer ako ne postoje zdravstveni problemi godine nisu prepreka. Ivana smatra da je to sport za srce, dušu i telo. U školi ronjenja treninge drže za sve uzraste. Dubina zarona kreće se od 18 do 40 metara, što je granica za rekreativno ronjenje.
„Što je pliće, to je lepše. Spektar boja je relativno isti. Sve što je dublje, boje se menjaju i gube se. Takođe, životinjski svet je bogatiji na manjim dubinama” – kaže Ivana.
Za razliku od rekreativaca, kod profesionalnih ronilaca organizacija i bavljenje ovim poslom je mnogo složenije. Najveća dubina do koje je Ivana ronila je 72 metra. Mračno je, opisuje, i taj poduhvat zahteva više organizacije kako bi bio bezbedan, jer na toj dubini nije moguće dugo se zadržati. Uslovi se razlikuju u zavisnosti u kojem moru se roni. Nije isto na Jadranskom moru u Crnoj Gori ili Crvenom moru, ističe Ivana.
„U Crvenom moru je mnogo bolja vidljivost, nema razlika u temperaturi vode, kolika je na površini, tolika je i na dnu. U Crnoj Gori temperatura drastično varira. Na vrhu zna da bude 26 stepeni, a u dubini 13 stepeni” – navodi ona.
Oprema koju ronioci nose na leđima teška je trideset kilograma. Ipak, za ronjenje nisu potrebne posebne pripreme ili fizička spremnost. Ovo posebno važi za one koji se samo rekreativno bave ovim sportom. Kod profesionalaca je već nešto drugačije, pa Ivana trenira, ali opet u vodi. Kada god ima vremena, kaže, pliva i po dva kilometra.
Dok za ronjenje sa bocama nije potrebna prethodna priprema, za ronjenje na dah itekako jesete. Ivana je instruktorka i ove discipline koja zahteva veliku mentalnu snagu.
„Udahnete i odete na dno, recimo trideset metara i treba vam još trideset metara da se vratite. Potrebna je mentalna snaga, jer imate samo taj jedan udah” – govori ova instruktorka ronjenja.
U ovom sportu edukacija i detaljna priprema su najvažniji. Kada se upute u novu ronilačku ekspeciju, Ivana i Janez prvo se informišu da li ima struja, kakvih ima životinja, gde se nalazi brod, da li do njega treba da plivaju, kao i na šta još treba da obrate pažnju. Od svega toga zavisi bezbednost i uspešnost ekspedicije.
Oči u oči sa ajkulom
Ivana je i podvodna fotografkinja i model. Fotografisanje je, priča, učila od supruga koji je radio kao novinar, ali je poželeo da se bavi podvodnom fotografijom za šta je bilo potrebno da savlada ronjenje. Sarađuju sa poznatim svetskim firmama i pod vodom fotografišu ronilačka odela, maske, satove i drugu opremu. Trude se i da svaku fotografiju ulepša neko biće iz podvodnog sveta.
„Sam ronilac u plavoj vodi nije nešto posebno zanimjivo, ako nema neke ajkule, murine, hobotnice, jastoga. Zato pokušavamo da ih uslikamo. Imam sreću, pošto sam dugo pod vodom, da imam neku smirenost i životinje mi priđu ili ako im ja priđem, one ne beže” – kaže Ivana.
Otkriva i da se ronjenjem bavi zato što je zaljubljenica u ajkule, a posebno u veliku belu, sa kojom se pre dve godine našla oči u oči.
O Ivaninom iskustvu ronjenja sa ajkulama i kitovima, među kojima je jedno tokom kojeg je i povređena, čitajte u Storytellerovom njuzletereu. Na e-mail adresu stiže Vam u četvrtak (25. juna), tačno u 10 časova. Ukoliko nam niste poslali svoju e-mail adresu, uradite to sada.
Ronioci istražuju vodeni svet i to ne samo dok rone. Domaći zadatak, koji se sastoji u upoznavaju životinja, moraju da odrade svaki put kada treba da rone sa novim životinjskim vrstama. Ivana kaže da je tokom godina i prestala da broji povrede pod vodom, uglavnom od uboda meduza i ježeva.
U julu ih čeka odlazak u Šri Lanku. Idu na poziv tamošnje mornarice čije članove će Ivana da obučava kako da izvedu spašavanje u slučajevima poplava, cunamija ili potonuća broda. Ponosno kaže da su suprug i ona sjajan tim koji uigranu funkcioniše, iako nesuglasica bude, ali se tada svađaju bez reči.
„Posvađamo se na dnu mora i to bude jako komično, jer svađamo se tamo gde ne možemo da pričamo. Međutim, sve se razumemo, jer smo dugo u ovome i funkcionišemo na pogled” – kroz smeh govori Ivana.
U toku godine imaju i do dvadeset ronilačkih ekspedicija širom sveta. Za polaznike svog ronilačkog kluba organizuju i ekskurzije na koje može da se prijavi svako ko ima završenu obuku i sertifikat. Ivana kaže da ima još mnogo mesta koje bi želela da poseti i zaroni u vodene dubine. Priželjkuje da roni sa orkama, poznatim kao kit ubicama. Planiraju da to iskuse u Norveškoj, ali se ta putovanja zakazuju unapred nekoliko godina. Međutim, Ivana kaže da će taj san sigurno ostvariti.
