U Pančevu, tišina više nije samo znak pijeteta – postala je znak otpora. Odavanje pošte žrtvama tragedije pod nadstrešnicom železničke stanice u Novom Sadu bilo je pod nadzorom policije gotovo od samog početka, ali su poslednjih nedelja građani i građanke počeli da bivaju i legitimisani. Niko uglavnom nije priveden, ali poruka je jasna – čak i mirna, simbolična okupljanja nailaze na sve učestaliji oblik institucionalnog pritiska.

Organizacija Kareja ovu praksu ne vidi kao izolovan incident, već kao deo šire strategije. „To je političko nasilje fundirano političkom korupcijom“ – kako se i naslovljava njihov alternativni izveštaj o političkom nasilju i političkoj korupciji u Srbiji za period novembar 2024 – jun 2025. godine. U istom dokumentu navodi se da je režim odgovorio na „mirne i gotovo simbolične proteste vređanjem, koje je ubrzo preraslo u otvoreno političko nasilje ispoljeno u najrazličitijim formama“ .

U toj matrici zastrašivanja, građani i građanke Pančeva su posebno izloženi.

“Ovo je primer političkog nasilja i to je imajući u vidu definiciju političkog nasilja potpuno jasno.  Da li je potrebno reći da su saobraćajni policajci u Pančevu mesecima, a sve do juče u skladu sa zakonom obezbeđivali svakodnevno odavanje 16 minuta tišine u Pančevu. Ako su, a naravno da tada jesu postupali u skladu sa zakonom, onda je logično da postupanje suprotno tome nije zakonito. Poznavaocima stanja na društveno političkoj sceni je jasno da režim u poslednjih par nedelja pokušava da uguši svaki vid građanskog nezadovoljstva. Naš monitoring ih beleži na dnevnom nivou.  Jedna od metoda je i pokušaj zastrašivanja građanki i građana, na različite načine među kojima je i legitimisanje sa ciljem podnošenja prekršajnih prijava za saobraćajne prekršaje pešaka”, smatra Siniša Janković, direktor organizacije Kareja.

Gložan: Kad crvena boja nije umetnički čin

U opštini Bački Petrovac, u selu Gložan, Ivan Bartoš, kojeg možete sresti na studentskim i građanskim protestima i blokadama, je pre nekoliko dana imao noćnu posetu – ne od policije, već od „heroja“ u senci. Nepoznata lica su mu ispred kuće na automobil izlila crvenu boju. Niko još nije identifikovan, a slučaj za sada nije prijavljen policiji – ali Ivan planira to da učini jer zna koliko je važno da ostane trag. Ipak, poruka onih koji su ostavili crvenu boju bila je jasna.

U svom ironičnom i gorko-duhovitom javnom odgovoru, on je na svoj nalogu na Facebooku napisao:

„Prepao sam se, više neću ići na proteste… Ali jbg, nije. Jedino što su uspeli da promene jeste da ću od sada auto parkirati u dvorištu. Uz to sam naučio razliku između uljanog i nitro razređivača. (…) Došli su kasno u noć ispred moje porodične kuće i pokazali mojoj Škodi kakvi su heroji. Nisu imali muda da me startuju na ulici. Nisu ovo uradili zato što su hteli, već zato što im je neko sa vrha piramide naredio. Oni su samo sitni žohari. (…) Neću prolivati farbu na ničiji auto. Takve metode prepuštam SNS neandertalcima. Vratiću ja vama na svoj način.“

Ovaj incident nije zabeležen u medijima, ali jeste u lokalnoj kolektivnoj svesti. On ukazuje na to da se nasilje spušta naniže – režim se u malim sredinama ne obračunava direktno, već kroz mrežu poluanonimnih izvršilaca, lokalnih ‘žohara’ kako ih aktivista imenuje, koji operišu po principu poslušnosti i lične koristi.

Kroz ovakve primere, političko nasilje poprima dimenzije psihološke gerile: akcije bez potpisa, pretnje bez direktnih reči, šamar u obliku nalepnice na banderi. Sve sa ciljem da se aktivni pojedinci i pojedinke vrate u „neutralnost“. Ipak, u ovom slučaju – kao i u mnogima drugima – efekat je bio suprotan: „Dobili su me još odlučnijeg,“ poručuje Ivan i poziva građane i građanke na lokalni protest u Bačkom Petrovcu.

POGLEDAJ VIDEO STORY O GRAĐANSKOJ NEPOSLUŠNOSTI:

Novinari i novinarke na nišanu – lokalna optika

Izveštaji sa terena iz Inđije, Bačke Topole i Pančeva pokazuju da novinari i novinarke u malim sredinama deluju u gotovo hermetički zatvorenim zajednicama. Verica Marinčić, glavna i odgovorna urednica IN Medija svedoči o direktnim verbalnim napadima, targetiranju i pokušajima političkog diskreditovanja novinara – uključujući izjavu predsednika Opštine Inđija da je urednica tog medija „organizator protesta“, što je klasičan primer diskvalifikacije novinara kroz delegitimizaciju profesionalnog rada.

“Trend pritisaka lokalne vlasti na nezavisne novinare i na pravac u kom bi se kretalo izveštavanje je standardni trend u Inđiji. IN Medija beleži niz verbalnih napada, diskriminacije i targetiranja. Sam predsednik Opštine Inđija Marko Gašić u svom obraćanju naveo je da je glavna i odgovorna urednica IN Medija ustvari glavni organizator studentskih protesta ne samo na lokalu. Takođe nam je na konferenciji za novinare saopšteno da smo opozicioni medij koji ruši vlast. Međutim, potrebno je istaći da je sadašnji predsednik daleko “blaži” prema redakciji IN Medija što ga ne oslobađa titule huškača”, kaže Verica.

Izveštavanje sa studentskih i građanskih protesta u Inđiji do sada nije bilo posebno stresno, s obzirom na to da su višemesečni protesti uglavnom protekli mirno i bili obezbeđivani od strane inđijske policije, a u pojedinim situacijama i policije sa nivoa Srema, kaže Marinčić.

“Važno je istaći da je prilikom šetnje srednjoškolaca i studenata do Rume ekipa IN Medija fizički napadnuta od strane starijeg čoveka na šta je reagovala policija zaštitivši novinare od fizičkog napada. Poslednjih dana prilikom blokada saobraćajnica zabeleženo je nekoliko prikupljanja ličnih podataka od građana Inđije, dok je taj trend započet uzimanjem podataka od novinara IN Medija. Studenti i građani u Inđiji nisu privođeni, šta više, kada su sami pokušali da se prijave u PS Inđija kako bi bili legitimisani policija nije želela da uzima podatke. Policajci su tada blokirali ulaz u policiju kako bi sprečili građane u nameri da se samoprijave”, objašnjava Verica Marinčić kakva je situacija u Inđiji.

U Bačkoj Topoli, kako kaže Maja Momčilović Savić, novinarka portala Magločistač, vidljiv je drugačiji oblik pritiska – ignorisanje i medijsko ćutanje. Lokalna samouprava i budžetski zavisni mediji gotovo uopšte ne izveštavaju o protestima, a retki nezavisni pokušaji suočavaju se sa „ćutanjem administracije“ i etiketiranjem učesnika protesta kao „rušitelja Srbije“.

Medijski pejzaž u Bačkoj Topoli gotovo da ne postoji – bez lokalne televizije i sa tek nekoliko medija koji funkcionišu zahvaljujući opštinskom budžetu, prostor za nezavisno izveštavanje je minimalan.

“Zbog toga je ovde mahom na delu autocenzura i ignorisanje teme protesta. Imali smo situacije da se pojedini lokalni novinari i novinarke na protestima pojavljuju kao građani, ali ne izveštavaju o njima. S druge strane, imamo situaciju ignorisanja mojih novinarskih pitanja upućenih lokalnim funkcionerima u vezi sa ovom temom, ali veoma često i kada je reč o drugim temama moram da pišem kako nisu odgovorili na pitanja Magločistača do zaključenja teksta”, kaže Maja.

Kada izveštava sa protesta, Maja Momčilović Savić se trudi, kako sama kaže, da budee posebno pažljiva jer radi u maloj sredini gde se ljudi dobro poznaju. Ne želi da bilo koga izloži neprijatnosti ili potencijalnom problemu samo zato što se našao u njenom kadru.

“Posebno sam brinula o srednjoškolcima koji su bili u blokadi i koji su i pokrenuli lokalne proteste u Bačkoj Topoli, izbegavajući fotografisanje njihovih lica, dok sam u tekstove stavljala samo njihove inicijale, osim ako su punoletni i ako su zahtevali drugačije”, pojašnjava ova novinarka iz Bačke Topole.

Inače, u Bačkoj Topoli, osim simboličnog dočeka i ispraćaja studenata 16. maja i povremenog odavanja pomena petkom, građanski protesti se ne održavaju još od aprila, a nakon beogradskog protesta 28. maja izostale su i reakcije lokalne opozicije.

Kako je Magločistač jedini lokalni medij koji prati studentske i građanske proteste u Bačkoj Topoli, do sada nije bilo pokušaja vlasti da utiču na način izveštavanja o tim događajima.

“Zapravo se funkcioneri uopšte nisu oglašavali u drugim lokalnim medijima u vezi sa ovom temom. Imali smo zato slučajeve targetiranja jednog medija bez impresuma, koji se dovodi u vezu sa lokalnim funkcionerom SNS-a, koji je pokušavao lokalne profesorke, aktiviste i opozicionare da etiketira kao organizatore i vođe maturantskih protesta u Bačkoj Topoli, kako bi oni poprimili drugačiji prizvuk. Ovi pokušaji su, međutim, naišli na ogromnu osudu lokalne javnosti, dok je Savet za štampu u vezi sa njima izrekao javne opomene i ocenio višestruke prekršaje Kodeksa novinara i novinarki Srbije”, dodaje Maja Momčilović Savić.

Katalog političkog nasilja: Zvižduci, otkazi, fizički napadi

Deo izveštaja organizacije Kareja je katalog različitih oblika političkog nasilja – od masovnih legitimisanja i zvučnih topova, do gađanja jajima, zabrana ulaska u školu zbog natpisa na majici („Izlazimo kao đaci, a ne kao ćaci“), fizičkih napada i pretnji otkazima.

Konkretno, u publikaciji se navodi da je samo od 1. marta do 8. juna 2025. evidentirano 548 događaja političkog nasilja, dok je CINS u periodu od 22. novembra 2024. do 5. juna zabeležio 95 incidenata na protestima širom Srbije grupisanih u pet kategorija: guranje i udaranje, tuča, naletanje kolima, pretnja palicom, ostalo. Među njima se ističe upotreba zvučnog topa u Beogradu 15. marta, za koji su čak i specijalni izvestioci UN tražili zvanično objašnjenje od Republike Srbije .

Kada protest postane pitanje opstanka – iskustvo građanskog otpora iz male sredine

Milina Zima iz Bačkog Petrovca jedna je od onih koje su od početka protestnog talasa javno stale uz studente i studentkinje. Nije se, kaže, preterano bavila time kako će njeno učešće biti dočekano u sredini u kojoj se svi poznaju – više ju je brinula lična i bezbednost njenih najbližih.

„Nisam razmišljala o reakcijama drugih, već o tome koliko je bezbedno učestvovati. Bilo je jasno da se ljudima koji su podržavali proteste svakodnevno gazi dostojanstvo. Ipak, jedina misao mi je bila: vreme je da se dođe do promena, da pravda i zakon progovore“, kaže Milina.

Iako nije osećala direktan pritisak, bilo je komentara – ne nužno negativnih, već onih koji ukazuju na duboku podeljenost i nesigurnost među ljudima.

„Neki su iznosili drugačija mišljenja, ali sam ih uvažila. Odrasli smo ljudi, svako ima pravo na sopstveno uverenje“, dodaje.

Na pitanje kako lokalna zajednica reaguje kada neko iskaže politički stav, Milina odgovara da su ljudi u većini razočarani i apatični. Ipak, povremena pitanja kao što su „Zašto još studenti protestuju?“ ili „Zašto se još uvek blokiraju putevi?“ svedoče o znatiželji i traganjima za odgovorima – čak i tamo gde nezavisne informacije teško dopiru.

“To mi govori da se razlog traži i da su građani u malim sredinama, koji znamo da nemaju dostupne objektivne informacije putem medija, ipak znatiželjni. Potrebno je da svaki građanin zna da još uvek pravosuđe nije uradilo ni jedan korak kako bi se dokazala krivica za 16 života izgubljenih ispod nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu”, podseća naša sagovornica.

Na pitanje da li je teže protestovati u malom mestu nego u velikom gradu, Milina pravi jasnu razliku – dok se u gradovima češće dešava otvoreni sukob s policijom i nasilnicima, u selima pritisak ima drugačiju formu. „U malim sredinama postoji ‘poštovanje suseda’ – svi se znamo, niko ne želi da se zameri. Teže se postiže cilj za promenom“, kaže Milina.

Iako sama nije bila legitimisana, ima saznanja da je u okolnim mestima bilo poziva na tzv. prijateljske razgovore – mehanizam pritiska karakterističan za autoritarne režime. „To je klasično ponašanje vlasti i pokušaj “upozoravanja”, kako bi se ispitivana osoba odrekla svog mišljenja ili stava, da je na pravednoj strani“, dodaje.

Zato Milina Zima kaže da je u današnjoj Srbiji gotovo nužno imati dostupnog advokata 24 sata dnevno. Ipak, pravna pomoć postoji – i ta mreža solidarnosti uliva snagu svima koji ne žele da ostanu nemi.

YUCOM: Kako izgleda pravna borba van Beograda

Dok se javnost najčešće fokusira na proteste u velikim gradovima, u malim sredinama građanski otpor često poprima tišu, ali jednako opasnu dinamiku – onu u kojoj represija ne dolazi u obliku pendreka, već kroz administrativne odluke, ćutanje i suptilno sklanjanje „nepodobnih“.

Prema podacima Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM, koji besplatno pruža pravnu pomoć građanima iz cele Srbije, sve je češći slučaj da lokalne vlasti i institucije vrše pritisak na zaposlene da se ne izjašnjavaju javno ili da ne podržavaju proteste.

„Radi se o tome da im se ne produžava ugovor o radu, da se ugovori o povremenim i privremenim poslovima jednostavno ne nastavljaju, ili da se zaposleni prebacuju na udaljena radna mesta bez zvaničnih aneksa. Formalno-pravno sve je čisto – ali u suštini, to jeste oblik institucionalnog zlostavljanja“, objašnjava Dragiša Ćalić, pravnik i koordinator pravnih poslova u YUCOM-u.

YUCOM potvrđuje da se građani iz manjih sredina javljaju i sa pitanjima, i sa konkretnim slučajevima – ali odlučnost da se pretnje prijave i dalje je ograničena strahom, nesigurnošću i često – osećajem da su prepušteni sami sebi. Ipak, kada dođe do prekršajnih prijava, YUCOM nudi podršku bez obzira na geografsku lokaciju.

„Zastupamo i ljude van Beograda – recimo, pre nekoliko godina pružili smo pravnu pomoć građanima koji su zbog učešća u ekološkim protestima u Kovinu dobili prekršajne naloge“, kaže Ćalić.

Jedan od primera direktnog sudskog sukoba sa lokalnim moćnicima jeste slučaj aktiviste iz Novog Pazara, koga je tadašnji gradonačelnik (sada direktor bolnice) zasuo SLAPP tužbama – pokušavajući da ga ućutka zloupotrebom sudskih mehanizama. YUCOM ga je zastupao.

Ovakve priče potvrđuju da pravna zaštita postoji – ali i da pristup toj zaštiti, posebno u malim sredinama, zavisi od hrabrosti pojedinaca da prepoznaju zloupotrebu i odluče da ne ćute.

Autorka naslovne fotografije: Magdalena Lekar