U toku ove godine u Srbiji je zabeleženo 17 slučajeva femicida i najmanje deset pokušaja ubistva žena. Zakonskim propisima femicid nije predviđen kao posebno krivično delo u okviru teškog ubistva. Pitanje je da li će ikada i biti, kaže Vanja Macanović, advokatica u Autonomnom ženskom centru, organizaciji koja pomaže ženama žrtvama nasilja.

„Veliki su otpori da se to uvede, ali ne samo kod nas. Kada bi bilo prepoznato kao posebno krivično delo, pokazalo bi posvećenost države da prepoznaje femicid kao poseban oblik teškog ubistva i kada se desi, institucije bi ga tako i prepoznale, a ne kao obično ubistvo‟ – kaže Nada Macanović. 

U Srbiji je od 2017. godine na snazi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici kojim su predviđene hitne mere udaljavanja nasilnika i zabranu prilaska. Takođe, uvedena je obavezna saradnja svih relevantnih organa. Primena ovog zakona prethodnih godina dala je određene rezultate, kaže Nada Macanović, posebno u onim mestima gde koordinacija službi zaista funkcioniše. Ako se žena žrtva nasilja obrati Autonomnom ženskom centru, vrši se bezbednosna procena i u saradnji sa institucijama se pravi plan zaštite.

„U javnosti se ne vidi i ne zna za veliki broj žena čiji životi su spaseni. Tamo gde saradnja funkcioniše preduzima se čitav set mera i u skladu sa dokazima, ako je rizik veliki, uključuju se sve institucije. Nažalost, i dalje postoje  grupe za koordinaciju koje ne rade kako treba” – ističe Macanović. 

Navodi primer kada je počinilac već bio u zatvoru zbog nasilja u porodici, pa se posle zatvorske kazne vrati u zajedničko domaćinstvo. U prvom slučaju femicida ove godine, muškarac je tri puta bio osuđivan, dva puta boravio u zatvoru, nakon toga se vratio u domaćinstvo i počinio ubistvo majke. 

„To je ozbiljan propust institucija. Niko se iz te grupe za koordinaciju ne pita kako je toj ženi kada se nasilnik vrati kući, jer je potpuno jasno da, ako je nasilja već bilo, postoji rizik da ga bude opet” – dodaje Vanja Macanović.

Šta kada žena prijavi nasilje?

Kada institucije od kojih žene očekuju zaštitu, ne rade svoj posao, tada lične prepreke  zbog kojih ne prijavljuju nasilje, postaju još veće. Tamara Rudić je predsednica udruženja i socijalnog preduzeća “Somborske šnajderke” u kojem žene žrtve nasilja izrađuju različite proizvode od tekstila. Kaže da je postojećim merama podrške ženama koje trpe nasilje fokus najčešće na hitnim merama, ali se ne daje odgovor na pitanje šta kada žena izađe iz sigurne kuće ili nasilnik izađe iz zatvora.

„Šta se dešava kada žena izađe iz sistema privremene zaštite, a nema gde da ode, nema posao, stabilna primanja niti podršku porodice? To je, nažalost, vrlo čest scenario. Istraživanja među korisnicama sigurnih kuća pokazuju da se osećaj nesigurnosti i straha ne završava izlaskom iz nasilne veze, već se često produbljuje upravo u toj „praznini“ nakon institucionalne intervencije” – ističe Tamara. 

Nije pravilo, ali se u mnogim slučajevima nasilje ne prijavljuje zbog nižeg stepena obrazovanja, finansijske nesigurnosti i patrijarhalnog vaspitanja, koje žene uči da ćute i trpe. Kao još jedna prepreka javlja se naknadna stigmatizacija, koja ženi otežava izlazak iz nasilnog okruženja. Mnogo lakše bi bilo i kada žene još ne bi morale da razmišljaju i o reakcijama okoline.  Ovo je i dalje senzacionalistička tema, a odgovornost se često prebacuje na žrtvu, ne na nasilnika. Ako nema posao i mogućnosti da brine o sebi i deci, žena uglavnom ostaje zarobljena u nasilnom odnosu. 

„Pravo osnaživanje podrazumeva spoj svesti, ekonomske sigurnosti i kontinuirane podrške, a ne kratkoročne projekte i simbolične poruke. Tek tada žena dobija stvarnu mogućnost izbora, a ne samo savet da bude hrabra“ – ističe Tamara Rudić. 

Statistika pokazuje da su u najvećoj opasnosti žene starije od 46 godina. To potvrđuju i slučajevi koji su se desili ove godine. Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra kaže da mlađe žene ranije prepoznaju nasilje i spremnije su da progovore. Najčešće se kod teme nasilja nad ženama govori o osnaživanju da ga prijave. Međutim, dosadašnja iskustva pokazuju da je jako teško izaći iz nasilja ukoliko žena nema podršku u svom okruženju, ali i potrebne informacije, jer je tada prijava nasilja može dodatno ugroziti. 

„Zato je važno da ima sve informacije, a može da ih dobije od organizacija koje se time bave. Mi prođemo sa njom kroz to šta joj se dešava, kažemo joj u kakvom se riziku nalazi, napravimo bezbednosni plan i objasnimo šta može da očekuje od institucija. Drugačije je kada tako pripremljena prijavi nasilje, nego da naivno veruje da će je institucije zaštiti” – kaže Macanović. 

O nasilju nad ženama najčešće se priča tek kada se desi, merama se leče posledice, retko uzroci. Promena patrijarhalne svesti znači edukaciju i devojčica i dečaka. Ono što Vanja Macanović vidi kao problem je izloženost mlađih generacija različitim internet sadržajima i idejama koje podstiču i ohrabruju nasilje i to ne samo nad ženama. Prevencija se svodi na ono što deca vide i ponesu iz kuće. 

„Prisutni su  pokreti retradicionalizacije i desničkarskih ideja. Imate mnogo onih koji to propagiraju na internetu i društvenim mrežama, a to se mnogo lako primi među mlađim muškarcima. Nije problem u tome što gledaju, već što posle toga nemaju sa kim da prodiskutuju šta su videli” – zaključuje Vanja Macanović.