Odmah po ulasku u jednu od laboratorija na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu pogled mi odlazi ka dugačkom stolu na sredini prostorije. Čini se da na njemu nema slobodnog mesta, jer su na sve strane postavljene epruvete, pipete, posude, flašice sa ispisanim hemijskim formulama i drugi uređaji. Nešto od ove opreme prepoznajem iz škole, nešto iz televizijskih serija, ali mnogo je toga za šta ne znam ni kako se zove, ni čemu služi.
„Ovo je rotavapor” – pokazuje mi istraživač Sergej Cvijić jedan, nešto veći uređaj na kojem se nalazi stakleni balon.
„Drugi naziv je rotacioni isparivač. Koristimo ga kada se hemijska reakcija završi, pa se isparavanjem uklanja rastvarač koji više nije potreban, kako bismo mogli dalje upravljati dobijenim jedinjenjem” – objašnjava Sanja Đokić, asistentkinja na Prirodno-matematičkom fakultetu.
Sanja je tek na početku tridesetih godina. Doktorirala je, pa deo radnog vremena provodi u nastavi, sa studentima. Nakon toga ulazi u laboratoriju gde u iščekivanju reakcije na kojoj radi, kaže, često izgubi osećaj za vreme.
Nekoliko godina mlađi Sergej Cvijić priprema doktorat, ali se još za vreme master studija počeo baviti proučavanjem Nrf2 aktivatora. To je u savremenoj nauci relativno nova tema, kaže.
„Nrf2 je protein koji, kada se aktivira, uđe u ćeliju i vrši transkripciju nekih gena koji se bore protiv oksidativnog stresa. To je stanje u organizmu koje dovodi do mnogih nezaraznih bolesti, među kojima je i rak” – pojašnjava mi Sergej i dodaje da su došli do in vivo ispitivanja, odnosno ispitivanja na miševima.
U istraživačkom radu se učenje nikad ne završava, a neuspesi su češći od uspeha
Postoje zanimanja koja će mnogim laicima, poput mene, uvek ostati nedovoljno jasna, čime se tačno bave i kako to rade. Dok u epruvetu pažljivo sipa providnu tečnost, Sanja kaže da istraživanja u laboratoriji zavise od cilja. Ona i Sergej u svojim ispitivanjima rade na pronalasku molekula koji bi jednog dana mogli postati lek. Ali to što rade je tek prva stepenica, jer da bi se od molekula dobio lek potrebno je mnogo vremena i ispitivanja drugih naučnika i naučnica sve do kliničkih istraživanja kada se uključuju lekari i pacijenti.
„Inspiraciju šta ćemo da radimo uglavnom dobijemo pretražujući stručnu literaturu. Važno je da se radi na nečemu što je aktuelno i novo, čime se niko do sada nije bavio. U osnovi našeg posla je inovativnost, da imamo originalan pristup istraživanju i da dobijemo nešto što nije poznato od ranije” – kaže Sanja Đokić.
Kada se započne jedno istraživanje, teško je predvideti koliko dugo će da traje. Može se desiti da se istraživači time bave čitav radni vek. Ispitivanja se uglavnom rade sve dok to ima smisla, kaže Sergej, a kod lekova uvek ima nešto da se unapredi. Ne veruje da će se ikada pronaći lekovi toliko jeftini i efikasni da im nisu potrebne modifikacije.
Pitam ih kako odgovaraju na tvrdnje i teorije zavere da naučnici neće da pronađu lek za rak, jer to farmaceutskim kompanijama ne bi bilo isplativo. Osmehuju se, pa Sanja strpljivo, kao da to priča po ko zna koji put, objašnjava da ćelije raka brzo razviju otpornost na neki lek. Postoji mnogo molekula koji imaju antitumorsko delovanje i efikasni su neko vreme, ali ćelije raka razvijaju mehanizme pomoću kojih prepoznaju te molekule i stvaraju otpornost.
„Pored problema sa rezistencijom, jako puno košta da se razvije lek od prve do poslednje faze” – ističe Sanja.
U istraživanjima se, pored znanja, stručne literature, ličnog, ali i iskustva drugih naučnika i naučnica, neretko primenjuje i metod „pokušaja i pogreške”. Meseci, nekada i godine rada mogu da ostanu bez željenog rezultata. Sanja i Sergej su saglasni u stavu da su u istraživanjima razočaranja i neuspesi mnogo češći nego uspesi. Iako uvek postoji mogućnost da se pokuša nešto novo i na drugi način, iskustvo u radu donosi i osećaj da se prepozna kada treba odustati.
„Pokušavao sam da dobijem neko jedinjenje. Na kraju sam ga dobio, ali je bilo baš mnogo frustracije. Pokušavao sam tri-četiri različita načina. Prvi put nije uspelo, pa sam se vraćao korak unazad, pretraživao literaturu da vidim da li je neko uspeo koristeći drugo jedinjenje. Međutim, opet nisam uspeo. Trajalo je šest meseci, ali osećaj je bio neverovatan kada sam konačno dobio to što sam želeo” – priseća se Sergej Cvijić.
💡 PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. 👉 DONIRAJ OVDE!
„Ipak, ne treba neuspehe doživljavati tragično. Sve je to znanje i iskustvo koje skupljamo tokom svog rada” – zaključuje Sanja.
Za istraživanja ima znanja, ali nedovoljno novca
Na zidovima laboratorije stoje plakati sa hemijskim simbolima i formulama. Iza svakoga, ko u ovu prostoriju uđe sa idejom da proučava jedinjenja ili dobije novu hemijsku reakciju, su godine stalnog učenja, čitanja stručne literature i usavršavanja. I to se nikada ne završava. Čekanje na hemijsku reakciju može da traje satima, pa i danima. Sanja kaže da joj je teško uvek i na vreme planirati privatne obaveze, jer u laboratoriji nekada ostaje mnogo duže od radnog vremena.
Čini mi se da javnost vrlo malo zna o tome šta istraživači i istraživačice u Srbiji rade i koliko su u tome uspešni. U nauci se promene i nova otkrića dešavaju svakodnevno, lekovi koju su godinama korišćeni se povlače iz upotrebe, jer su napravljeni novi i efikasniji. Znanje se deli, pa će rad svakog naučnika, pa i onog sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu biti značajan za istraživače u drugim državama.
„Naši stručnjaci nisu ništa manje kvalitetni i nemaju manje znanja od onih u razvijenijim državama. Čak mislim da smo spremniji da više uradimo sa manje sredstava. Najveća razlika je u novcu koji se ulaže u istraživanja” – govori Sergej.
„I u procedurama” – dodaje Sanja i objašnjava da se kod istraživanja ne može mnogo planirati unapred. Kada isplaniraju reakciju sa određenim reagensom, onda stupaju na polje birokratskih zavrzlama, tendera i čekanja da hemikalija stigne. To može da potraje i godinu dana. Kada reagens konačno dođe u laboratoriju i ispostavi se da ne dovodi do željene reakcije, mogu da probaju sa nečim drugim, a onda se opet vraćaju na početak birokratskog lavirinta.
„Kada istraživači u inostranstvu naruče hemikaliju, ona im stiže za nekoliko dana” – kaže Sergej Cvijić.
Međutim, ni neuspesi u istraživanjima, nedostatak opreme, novca ili dugo čekanje na potrebne hemikalije ne mogu da umanje lepotu i uživanje u zanimanju koje su odabrali. Oboje kažu da su rano zavoleli hemiju, jer omogućava da se povežu i shvate mnoge pojave u prirodi.
„Recimo, sada, u jesen imamo lišće koje ima lepe i različite boje. To je posledica jedne grupe jedinjenja koja se nazivaju antocijani i imaju sposobnost da menjaju boju u zavisnosti od pH zemljišta u kojem biljka raste. To je samo jedan primer iz života koji nam hemija objašnjava” – govori mi Sanja Đokić jednu zanimljivost za kraj našeg razgovora.
