Svi radnici i radnice koji imaju ugovor na određeno ili neodređeno vreme, bilo u državnim i privatnim preduzećima, imaju pravo na sindikalno udruživanje. To pravo im garantuje Ustav Srbije i Zakon o radu. Ali to što piše u propisima, u praksi izgleda malo drugačije. 

U državnim preduzećima sindikati postoje, ali je upitna moć i spremnost koju imaju u borbi za bolje uslove i poštovanje radničkih prava. Sa druge strane, u privatnom sektoru se zaposleni teško i ne tako često odlučuju na sindikalno udruživanje. Prema podacima sindikalnih udruženja,  sindikati postoje u većim privatnim preduzećima koja se bave poljoprivredom, tekstilom, energetikom, ali i drugim granama privrede. Ima ih čak i u zanatstvu i drugim malim preduzećima, ali su više izuzetak nego pravilo. 

🎧 Poslušajte REFLEKTOR, Storytellerov podkast, u kojem svake druge srede govorimo o preduzetništvu i dobrim poslovnim idejama na lokalu. 👇

“Često se dešava da je sindikat samo “mrtvo slovo na papiru” i ne bave se time da poboljšaju ekonomski, socijalni i uopšte radno-pravni položaj zaposlenih kod poslodavca. U javnom sektoru je malo bolja situacija” – kaže advokatica Biljana Radovanović Vajda.

Sindikat nije organizacija koja će zaposlenima samo da obezbedi kupovinu na rate. Ima mnogo važniji zadatak, da bude partner poslodavcu, pa da zajednički osiguraju zaposlenima zadovoljavajuće uslove rada. Iako sindikat može da se formira bez odobrenja poslodavaca, strah od otkaza najčešći je razlog zbog kojeg radnici uopšte ne razmišljaju o ovom vidu udruživanja. 

“Strah i neinformisanost radnika otežava celu situaciju i baš zbog tog straha su mnogim zaposlenima kod privatnika uskraćena osnovna prava” – ističe naša sagovornica. 

U Savezu samostalnih sindikata Vojvodine smatraju da je mali broj sindikata u privatnom sektoru rezultat nepovoljne društveno političke situacije i ambijenta u kojem se na udruživanje radnika ne gleda blagonaklono.  Ova krovna organizacija okuplja 16 granskih sindikata i preko 100 000 zaposlenih na području Vojvodine. Ono što bi doprinelo boljoj saradnji radnika i poslodavaca jestu kolektivni ugovori, ali oni nisu zaključeni u svim delatnostima. 

“Očigledno da nam nedostaje svesti, ali ne bih rekao da na našoj strani nedostaje svesti o potrebi da se kroz socijalni dijalog razgovara o visini zarade, uslovima rada i svim pitanjima koja su u interesu zaposlenih. Mislim da je veći problem nedostatak svesti na strani poslodavaca” – ističe Tomislav Stajić, sekretar Veća u Savezu samostalnih sinidkata Vojvodine. 

U odnosu između radnika i poslodavaca u Srbiji još važi pravilo da je zakon na strani jačeg. Tako Zakon o radu više štiti interese vlasnika preduzeća, pa otuda i mišljenje da zaposleni kod privatnika ne mogu da se bore za svoja prava. Ipak, iskustvo pokazuje da udruživanje i zajedničko delovanje daju rezultate. 

“Mnogi zaposleni i ne znaju koja su njihova prava i edukacija je ključna stvar. Moraju više da se informišu o svojim pravima. Zadovoljni su ukoliko im poslodavac redvno isplaćuje platu. To je za njih najveće pravo, ali pored te redovne plate, koja je obaveza poslodavca, postoji niz drugih benefita koje je poslodavac dužan da im omogući” – govori advokatica Biljana Radovanović Vajda. 

Samo uz izmene postojećeg Zakona o radu sindikati mogu da dobiju značajniju ulogu i veću moć. Ukoliko se na tome ne bude insistiralo, sindikalno udruživanje ni u bućnosti neće dati velike rezultate. Takođe, nedostaje i spremnost zaposlenih, posebno mladih, da se aktivnije uključe u rad sindikata. 

“Imamo problem da se mladi ljudi kroz školovanje ne dotiču tema koje se odnose na sindikat. Šta se dobija članstvom u sindikatu, čemu on služi, te informacije nedostaju i svi dolaze se iskrivljenom slikom. Ako ne budemo imali mlade ljude u toj priči onda je opstanak sindikata i njegova misija vrlo upitan” – dodaje Tomislav Stajić. 

U preduzećima u kojima postoji sindikat često nema dovoljno istrajnosti i spremnosti članova sindikata da se bore za prava svakog radnika. Koliko je to neophodno pokazuje se i ovih dana, kada zaposleni zbog svog društvenog angažovanja ili političkog stava ostaju bez posla. Na sve to sindikati uglavnom ćute, iako bi svako sindikalno delovanje trebalo da počiva na solidarnosti, kako sa radnicima, tako i sa svima koji se zalažu za pravednije društvo i bolje uslove života i rada. 

Sindikati bi trebalo da se izjasne i o svim dešavanjima koja mogu da utiču na radnike i njihova prava. Zato ova priča o sindikalnom udruživanju ne može proći bez pitanja o stavu sindikalaca na trenutnu društveno političku situaciju. Mišljenje predstavnika granskih sindikata u Vojvodini do sada se nije čulo, a time svoje ćutanje pravdaju i u Savezu samostalnih sindikata. 

“Bez stava granskih sindikata ne možemo reći koji je naš stav. Mada, u našem statutu piše da se zalažemo za pravnu državu, za podelu vlasti, za vladavinu prava, tako da zna se na kojoj smo strani, bar načelno” – zaključuje Tomislav Stajić.