Nakon tri dana rada, Andrej Kolosov pakuje boje i četkice. Na jednom zidu u Beogradu završio je, ni sam ne zna koji po redu, mural. Ovaj put promišljao je o kosmosu. Nije slikao sam, pa novi mural nosi pečat nekoliko autora. 

Andrej se iz Moskve 2015. godine preselio u Beograd. Uličnom umetnošću se, kaže, počeo baviti još kao tinejdžer. 

„Poslednjih godina radim samo murale. Slikao sam po celoj Srbiji, od Subotice do Tutina. Najviše volim da slikam cveće, ali po porudžbini radim i sve druge motive” – kaže Andrej.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

Po struci je ikonopisac, a muralima, kaže, želi da oboji sivu stvarnost. Zato neretko zidove nekih zgrada, po pozivu stanara, ukrasi potpuno besplatno, što ljudi znaju da cene. 

„Dešavalo se da i neki mural bude uništen, komšije odmah zovu da dođem i ponovo naslikam” – priča Andrej. Otvorio je i firmu za slikanje murala, jer je primetio da je sve više onih koji žele da muralima ukrase i oslikaju zidove svojih poslovnih prostora, kuća, pa i automobila.

Da bi slikao murale, od rodne Inđije do različitih gradova Evrope, često putuje i Dejan Ivanović Wuper. 

Uličnu umetnost zavoleo je još u osnovnoj školi. Počeo je sa grafitima, a kasnije je sprejeve različitih boja zamenio slikarskom četkicom. U početku je, kaže, samoinicijativno, oslikavao omanje zidove u Inđiji. Danas ga ljudi zovu, učestvuje na festivalima i ima dovoljno posla da mu ulična umetnost bude i izvor prihoda, što, kaže, nije tako često. 

„Ja nisam studirao slikarstvo, ali sam primetio da sve više onih koji jesu, prelaze na slikanje murala, jer je u Srbiji teško živeti od klasične umetnosti. Murali mogu da budu komercijalni, pa se kod nas poslednjih godina pojavilo dosta muralista, i devojaka i momaka, ali nas možda desetak-dvadesetak od toga i živi” – kaže Dejan. 

Dve su teme koje najčešće slika – „detinjstvo najbolje doba u životu” i „provincijalci”. Zbog već prepoznatljivog stila i motiva, često ga, kaže, pozivaju na festivale ulične umetnosti, pa njegovih radova ima i u brojnim gradovima Evrope i Rusije gde je napravio i najveći mural. 

„Koliko vremena će mi trebati da naslikam mural zavisi od veličine, ali recimo za zgradu od pet spratova mi treba oko pet dana. U Moskvi sam oslikao najveći zid, zgrada je imala dvanaest spratova i to sam radio nedelju dana” – priča Dejan. 

Nailazio je, kaže, samo na pozitivne reakcije ljudi. Zbog dopadljivog stila i tema koje su svima bliske i poznate, za njegove murale nisu potrebna tumačenja. Značenje je odmah jasno. 

Ulična umetnost je, smatra Dejan Ivanović, mnogo više od ukrašavanja zidova i jako daleko od vandalizma kako se nekada doživljavala. Dokaz je i to što se radovi nekih uličnih umetnika sa zidova, mostova i drugih urbanih, javih površina sele u galerijske prostore. 

Kritička oštrica ulične umetnosti

Počeci street arta (ulične umetnosti) vezuju se za drugu polovinu XX veka i predgrađa nekoliko američkih gradova gde su na zidovima ispisivani grafiti, odnosno poruke, uz korišćenje stilizovanih slova u različitim bojama. 

Iva Leković, istoričarka umetnosti kaže da su koreni ulične umetnosti slični počecima postera i plakata. 

„To je jedno sredstvo vizuelne komunikacije, koje u određenim periodima i kontekstima ima i informativno-propagandnu ulogu, pa treba da pokrene na neku akciju i informiše” – objašnjava Iva Leković. 

Na samom početku ulična umetnost se razvija kao glas marginalizovanih grupa. U delovima američkih gradova gde je živelo afroameričko stanovništvo, grafiti su služili za kritiku poretka u društvu i prenošenje stava. Zadržalo se to i u radovima umetnika na evropskom kontinentu. 

Možda najpoznatije platno za ulične umetnike, tokom trideset godina postojanja, bio je Berlinski zid na kojem su umetnici crtali grafite sa izraženom kritičkom porukom protiv vlasti i razdvajanja dve Nemačke. 

Zahvaljujući muralima i grafitima Berlinski zid postao je riznica umetosti, a verovatno najpoznatije delo na zidu je kultni poljubac sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva i komunističkog vođe Istočne Nemačke Eriha Honekera. Mural je poznat pod nazivom „Bože moj! Pomozi mi da preživim ovu smrtonosnu ljubav”. 

„Estetika ulične umetnosti se vezuje za andergraund, za demokratizaciju vizuelnih umetnosti, iskazivanje otpora prema zvaničnim institucijama i iznošenje toga u javni prostor i kontekst. Takođe, vezano je za određene muzičke pravce, kao što je hip hop, pank, kao i za različite pokrete i istorijske događaje” – kaže istoričarka umetnosti. 

Ulična umetnost, osim prvobitnih grafita, a kasnije i murala, usko je povezana i sa land artom, gde se koriste prirodni materijali za pravljenje, često monumentalnih, instalacija. 

Kod nas, jedan od najpoznatijih umetnika koji se bavi i uličnom, ali i ovom umetnošću je Andrej Josifovski Pijanista. 

Iscrtavanje grafita i murala na javnim površinama prvobitno je doživljavano kao puko škrabanje, uništavanje zidova i vandalizam. Autori su i hapšeni, pa su čak i tokom devedesetih crtali pod okriljem noći, krijući se i od građana i od policije, a nije bila retkost ni da snose posledice svog umetničkog rada. 

Danas se to već ređe dešava, iako su za pojedine umetnike grafiti i murali i dalje ostali medij preko kojeg prenose poruku. 

Primer je Benksi, anonimni ulični umetnik, čiji radovi često izazivaju oprečna mišljanja. Prošle godine je zbog simbolike, jedan njegov mural uklonjen sa zida zgrade suda u Londonu. Upravo  je simbolika ono što ga čini prepoznatljivim, pa su izložbe Benksijevih radova u galerijama veoma posećene.

Kada murali i grafiti nisu umetnost?

Ulična umetnost kreće se kroz različite dimenzije. Prelazi put od aktivizma, kada se  kroz grafite, murale i instalacije, prenose različite poruke, pa sve do bliske veze sa arhitekturom kada postaje deo urbanih celina.  

„Mural je medij koji je postojao od davnina i u prošlim vremenima je obično bio deo unutrašnjih prostora. U savremeno doba je izašao u eksterijer i često se dešava da murali koji su na fasadama nadomešćuju nedostatak prirodnog okruženja unutar urbanih sklopova” – navodi Iva Leković. 

^{Andrej Kolosov najviše voli da slika cveće, ali su na njegovim muralima prisutni i drugi motivi, poput promišljanja o kosmosu/Foto: Andrej Kolosov}

Dela oslikana na fasadi zgrade, mostu, ulici ili klupi u parku su dostupnija većem broju ljudi i neposrednije komuniciraju sa okolinom. Nisu vezana za određeno vreme, boravak u prostoru, a često su i povod okupljanja i zajedničkog delovanja, naročito u situacijama kada se grupe ljudi organizuju da bi oslikali neku javnu površinu. 

Šta je od svega toga umetnost i gde ona počinje Iva Leković kaže da o tome odlučuje vreme. 

„Sve zavisi od slučaja do slučaja. O tome odlučuju i estetski kriterijumi, kao i kontekst u kojem nastaju, jer istoričari umetnosti uvek umetnost posmatraju u određenom kontekstu. Svakako da ima primera street arta koje možemo nazivati umetnošću. Nas uvek intrigira ono što vidimo, ali one koji se bave umetnošću često ne zadovoljavaju tehnička rešenja, već uvek traže širu sliku i kontekst u kojem mogu da interpretiraju delo” – objašnjava Iva Leković. 

Kod nas, često preko noći na zidovima zgrada osvanu grafiti sa navijačkim ili nacionalističkim porukama. Istoričarka umetnosti kaže da je tu obično primetna ikonografija, koja se zasniva na portretima, pa gotovo da izgledaju kao čitulja pojedinih ličnosti. 

Kod nacionalističkih grafita često je primetna karakteristična tipografija, odnosno veličina i oblik slova. Neke od tih estetskih karakteristika diskvalifikuju takve grafite i murale kao umetnost. 

„Jedna moja poznanica je rekla; ne samo što je nacionalistički, nego je i ružno” – ističe Iva. 

Sa rastom popularnosti i pojavom većeg broja umetnika i umetnica, street art sve više napušta andergraund scenu i postaje opšteprihvaćen vid vizuelnog izražavanja. Zbog brzog načina oslikvanja i često prisutnog velikog broja oblika i motiva, koji klackaju na granici zanimljivog i preterivanja, uličnoj umetnosti preti opasnost od jednoličnosti. Biće izazov izdvojiti ono što vredi. 

„Kako prelazi u mejnstrim, čini mi se, da postoji opasnost i od gubljenja kritičke oštrice, jer je street art otvoreno polje borbe gde se sučeljavaju razne ideološke, partijske, pa i klasne strukture i to na način da se ne moraju fizički sukobljavati. Šalju poruke jedni drugima i to preko noći” – zaključuje Iva Leković.