PRATITE STORYTELLER NA GOOGL-U

Na pašnjacima kod Padine, sela u južnom Banatu, u Vojvodini, na severu Srbije, ove godine se najpre nije čulo ništa. Članovi Ekološkog pokreta Padina tokom maja obilazili su Doline kod Padine, područje u postupku zaštite, tražili aktivne rupe i osluškivali kratki zvižduk po kojem se evropske tekunice prepoznaju. Nisu videli nijednu. Početkom juna pojedine životinje ipak su primećene, što znači da kolonija nije potpuno nestala. 

„U ovom periodu bi već trebalo da budu aktivne i da izađu napolje, jer je već toplo. Već cveta bilje, imaju uslove da izađu, ali ih još nema. To je vrlo čudno, jer prošle godine ih je bilo i oko 300”, rekla je tada Blažena Pavela, članica Ekološkog pokreta Padina (EKOP).

U EKOP-u tada nisu želeli da zaključuju šta se dogodilo bez stručne procene. Pominjali su nekoliko mogućih objašnjenja: hladnije i kišovitije proleće, kasnije buđenje životinja, ali i promene na samom staništu. 

„Tekunica još uvek ima na pašnjaku, ali je brojnost jako mala”, kaže biološkinja dr Nada Ćosić, koja se godinama bavi istraživanjem ove vrste u Srbiji. 

Evropska tekunica (lat. Spermophilus citellus) je mali glodar iz porodice veverica. Živi pod zemljom, u sistemu jazbina, a na površini se pojavljuje tokom toplijeg dela godine. Na Crvenoj listi Međunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN)  klasifikovana kao ugrožena vrsta – Endangered (EN), što ukazuje na visok rizik od izumiranja u divljini i na globalnom i na evropskom nivou, a u Srbiji je, takođe, strogo zaštićena vrsta.

„Tekunica je prethodno imala status ranjive vrste – Vulnerable (VU), što znači da je njeno stanje dodatno pogoršano. Nova procena pokazala je da je u mnogim zemljama svog areala znatno izgubila staništa, dok je u Nemačkoj i Hrvatskoj nestala. S druge strane, u Poljskoj je nestala oko 1983. godine, ali je zahvaljujući uspešnim programima reintrodukcije (naseljavanja), koji su započeti 2005. godine, ova vrsta ponovo vraćena i danas je prisutna”, navodi Milica Mišković, stručna saradnica za zaštitu vrsta u Regionalnoj kancelariji IUCN za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju.

Naseljava stepske travnjake, livade i pašnjake sa niskom travom – upravo ona staništa koja su u Vojvodini danas uglavnom mala, isprekidana i okružena oranicama. Hraneći se biljkama, tekunica učestvuje u raznošenju semena, pa tako doprinosi očuvanju biljne raznovrsnosti na staništu. Zbog toga se, objašnjava Nada Ćosić, tekunica može posmatrati i kao vrsta koja ukazuje na stanje čitavog ekosistema.

S druge strane, kopanjem jazbina tekunica utiče na zemljište i njegovu plodnost, pojašnjava Milica iz IUCN, stvara mikro-staništa koja koriste druge vrste i predstavlja važan plen brojnim predatorima. 

„Zbog toga se često opisuje kao inženjer ekosistema i dobar pokazatelj očuvanosti otvorenih panonskih travnjaka”, navodi Milica Mišković.

„Neki smatraju da tekunicu treba posmatrati kao kišobran vrstu, jer štiteći nju mi automatski štitimo i mnoge druge vrste na datom staništu. Često nije lako uočiti da je došlo do promena u ekosistemu, a kad posledice postanu vidljive često već bude prekasno za reakciju. Tekunica je jako osetljiva na najmanje poremećaje i smanjenje brojnosti i nestanak tekunica je upravo alarm da se neka promena na staništu desila”, kaže Ćosić. 

Za Leu Brezinu, svežu maturantkinju gimnazije iz Padine, selu sa skoro 5.000 stanovnika u opštini Kovačica, gde većinu stanovništva čine Slovaci i Slovakinje, tekunica je pre svega „mala, slatka životinja” koja živi pod zemljom, a ne na drvetu, i podseća na vevericu. Kaže da joj je upravo to uvek bilo čudno: da pored sela postoji životinja po kojoj je ovaj prostor prepoznatljiv, a da je za mnoge mlade ona i dalje više podatak o kojem govore na časovima biologije i ekologije u osnovnoj i srednjoj školi nego stvarno iskustvo.

„Mislim da je super što ih imamo kod nas, ali ih nikada nisam videla”, kaže Lea. 

Pavel Brezina, poljoprivrednik iz Padine, kaže da se tekunice na obradivoj zemlji gotovo i ne sreću, jer im takva zemlja ne odgovara. 

Poljoprivrednici, kaže, njihov značaj najčešće vide tek kada se ravnoteža poremeti. Podseća da su pre nekoliko godina imali ozbiljan problem sa prenamnoženim miševima, zbog čega su korišćeni otrovi koji se stavljaju direktno u mišje rupe. Istovremeno, mnogi poljoprivrednici u njive postavljaju drvene stubove u obliku slova T, kako bi ptice grabljivice imale gde da slete i love miševe.

„Sigurno postoji značaj u tome da se tekunice održe, jer je to ciklus koji nam pomaže da se tokom cele godine održava biodiverzitet”, kaže Brezina.

Naglašava da direktan kontakt s njima poljoprivrednici nemaju.

Baš zato je njihovo nestajanje lako prevideti. Tekunice ne ulaze u njive, ne pojavljuju se u svakodnevnim razgovorima o prinosima i troškovima, i većina ljudi ih ne vidi. Ali kada ih više nema na pašnjaku, to može značiti da je prostor već počeo da se menja.

Da pritisak na zemljište nije samo lokalni problem pokazuju i podaci Konvencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv dezertifikacije (UNCCD): udeo degradiranog zemljišta u ukupnim kopnenim površinama Srbije porastao je sa 1,89 odsto 2015. na 4,18 odsto 2019. godine. Iako taj podatak ne govori direktno o tekunicama, uklapa se u širu sliku nestajanja i narušavanja prirodnih staništa.

Padina je bila dobro stanište

„Doline kod Padine” nisu slučajno prepoznate kao važno mesto za tekunice. Ovo područije, koje obuhvata i dva lokaliteta važna za tekunice – Alašku dolinu i Višnjičkovu dolinu, – predstavlja vredno lesno-stepsko stanište, sa značajnom populacijom tekunice. 

Nada Ćosić je u Padini poslednji put bila 2022. godine. Tada je, kaže, pašnjak bio u prilično dobrom stanju, lepo ispašen i sa dosta životinja. Ove godine slika je bila drugačija. Posle poziva iz EKOP-a, izašla je na teren, gde su tekunice kasnije ipak viđene, ali u mnogo manjem broju. 

„U delu u kom je bila najbolja brojnost  gotovo da nismo videli nijednu životinju. Ima rupa, ali ne mnogo. Još uvek ima životinja, ali bukvalno su desetkovane”, kaže ona.

Ovo stanje potvrđuje i Pokrajinski zavod za zaštitu prirode. U odgovoru Storytelleru navode da je na lokalitetu Alaška dolina ove godine zabeležen drastičan pad brojnosti: tekunice su viđene samo u dva navrata – jednom četiri, a drugi put dve životinje. Na lokalitetu Višnjičkova dolina, pak, prema navodima Zavoda, odsustvo tekunica potvrđeno je već tokom 2025. godine, iako su rupe i dalje primećene.

Prva sumnja bila je da se možda dogodilo nešto naglo: bolest, epidemija ili neki drugi događaj koji je mogao da desetkuje populaciju. Kod tekunica je to teško proveriti, jer žive pod zemljom, pa se uginule životinje često ne mogu pronaći. Ipak, stanje pašnjaka, prema Ćosić, upućuje na drugi problem. 

„Što se tiče Padine, gotovo sam sigurna da je problem nedovoljna ispaša”, kaže ova biološkinja.

Čobanin kao deo zaštite

Ovce nisu samo stoka na pašnjaku. Na stepskim travnjacima one održavaju prostor niskim, otvorenim i preglednim – upravo onakvim kakav tekunicama treba. Bez ispaše trava raste, pašnjak zarasta, a tekunice gube stanište u kojem mogu da opstanu. To ne znači da je svaka ispaša dobra: preterana ili loše organizovana ispaša može da ošteti travnjak. 

Na pašnjaku u Dolinama kod Padine, čobanin kojeg smo zatekli sa ovcama svakodnevno se kreće između šume i bunara. Tekunice viđa, ali ove godine ne u velikom broju. Od polovine maja, kaže, sreo ih je par puta. „Budu po dve, po jedna, a više nisam video. Tu ne mogu da vas lažem”, kaže.

I njemu je čudno što ih ove godine vidi manje. Seća se drugih pašnjaka na kojima ih je ranije bilo mnogo više. Pre sedam ili osam godina, kaže, na jednom ravnijem terenu viđao ih je na desetine, čak i više od stotinu na malom prostoru. Ovce su prolazile pored njih, a tekunice se nisu plašile.

„Lepo ja sednem i gledam. Ovce idu sa strane i ne plaše se njih. To je lepota i divota”, kaže.

No, sve je manje ljudi koji drže stoku na pašnjacima, a sve manje i onih koji žele da rade kao čobani, kaže Nada Ćosić, i to je, kaže,  jedan od glavnih razloga zbog kojih tekunice gube staništa, posebno od devedesetih godina, kada je ekstenzivno stočarstvo počelo da se povlači.

„Ne vidim rešenje da se postojeće populacije spasu, osim da država pomogne stočarima, odnosno ljudima na lokalu, da se zainteresuju, da imaju motivaciju i korist od toga što se bave stočarenjem”, kaže Nada i dodaje da država zapravo sistemski ne pomaže stočare. 

Dodatni problem je i odnos prema tekunici. Ćosić kaže da se još uvek dešava da je ljudi smatraju štetočinom, iako je u Srbiji strogo zaštićena vrsta. Prema njenim rečima, na sajtu Ministarstva poljoprivrede se donedavno mogla naći informacija u kojoj se tekunica vodila kao štetočina koju treba suzbijati. Takođe, na sajtovima nekoliko firmi koje se bave deratizacijom , na spisku štetnih glodara pronađena je i tekunica, kao i još neke strogo zaštićene vrste. Zahvaljujući brzoj reakciji inspekcije za zaštitu životne sredine, sadržaji na sajtovima su izmenjeni. 

U boljoj situaciji su staništa tekunica koja se nalaze unutar zaštićenih područja, ali ni to nije garancija. 

Zaštita koja nije stigla do pašnjaka

Upravo „Doline kod Padine” pokazuju koliko dugo može da traje put od stručnog prepoznavanja prirodne vrednosti do stvarne zaštite na terenu. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode je 2021. godine izradio studiju zaštite i predložio da se „Doline kod Padine” stave pod zaštitu kao specijalni rezervat prirode I kategorije. U dokumentaciji je ovo područje prepoznato kao vredno lesno-stepsko stanište, sa strogo zaštićenim vrstama i značajnom populacijom tekunice.

Postupak zaštite je kasnije pokrenut, ali konačni akt o proglašenju zaštićenog područja još nije donet, niti je uspostavljen upravljač. To znači da se prostor nalazi u međuprostoru: njegove prirodne vrednosti su stručno prepoznate i postupak zaštite je započet, ali na terenu još nema službe koja bi svakodnevno pratila stanje pašnjaka, ispašu, košenje, zarastanje ili pritiske na stanište.

U Ekološkom pokretu Padina, međutim, upozoravaju da je kasnije, 2025. godine, promenjena kategorija predložene zaštite. Kako objašnjavaju, nije reč o promeni stepena zaštite unutar samog područja, već o promeni kategorije zaštićenog područja: sa I kategorije, koja podrazumeva prirodno dobro od nacionalnog značaja i nadležnost Ministarstva zaštite životne sredine, na II kategoriju, odnosno pokrajinski nivo zaštite.

Za EKOP je ta promena važna zato što pokazuje kako se zaštita prirode pomera iz jedne institucionalne nadležnosti u drugu, dok područje u praksi i dalje ostaje bez upravljača. Članovi udruženja tvrde da se promena dogodila nakon ranog javnog uvida u plansku dokumentaciju za vetropark Samoš, čija se projektna zona nalazi u neposrednoj blizini Dolina kod Padine. Zbog toga strahuju da se proglašenje rezervata odlaže upravo u trenutku kada se oko njega planiraju veliki infrastrukturni zahvati.

„Na papiru postoji zaštita, ali na terenu nema ko stvarno da štiti prostor”, objašnjavaju u EKOP-u. 

Ako područje nema upravljača, nema ni redovnog monitoringa, ni čuvarske službe, ni jasne odgovornosti za ispašu, košenje, sprečavanje zaoravanja, paljenja ili drugih pritisaka na pašnjak. Ekološki aktivisti mogu da obiđu teren, zabeleže problem i pozovu inspekciju, ali ne mogu preventivno da upravljaju staništem.

„Može se dogoditi da tekunice nestanu sada, za godinu ili dve, a da mi nemamo mehanizam da to zaustavimo”, kaže Blažena Pavela iz EKOP-a.

Nada Ćosić dodaje da tekunice brzo reaguju na promene, dok institucije često reaguju sporo. 

„Kod nas je procedura uvek komplikovana. Sve ide jako sporo. Pored toga, zaštićena dobra uglavnom imaju nedovoljno zaposlenih, pretrpani su administrativnim poslovima, tu su i nezaobilazni turizam i ribolov, pa često veliki izazov uskladiti sve, a aktivna zaštita podrazumeva ozbiljan angažman”, pojašnjava ova stručnjakinja.

Kraljevac pokazuje koliko brzo može da se izgubi stabilna kolonija

Specijalni rezervat prirode „Kraljevac” nalazi se u južnom Banatu, na teritoriji opštine Kovin, kod sela Deliblato, na rubu Deliblatske peščare. Rezervat obuhvata jezero i vodotok Kraljevac, pašnjak Spasovina i dolinu Obzovik, koja ga povezuje sa Specijalnim rezervatom prirode „Deliblatska peščara”. 

Na Spasovini su ranija istraživanja beležila stabilnu i brojnu populaciju. U istraživanju iz 2014. godine procenjena je gustina od 56 jedinki po hektaru, a kolonija je tada zauzimala 8,6 hektara. Istraživanje je pokazalo da su za rasprostranjenost tekunica presudni intenzitet ispaše, blizina jezera, nagib terena, struktura i visina biljnog pokrivača.

Ti podaci pokazuju da tekunice mogu opstati u velikom broju kada su uslovi na pašnjaku odgovarajući.Ali Kraljevac istovremeno pokazuje i da formalna zaštita sama po sebi nije dovoljna ako se stanište ne održava. To je posebno važno jer je Kraljevac, prema IUCN klasifikaciji, područje upravljanja staništem i vrstama – dakle prostor u kojem se zaštita najviše sprovodi upravo merama upravljanja.

Nada Ćosić kaže da su u Kraljevcu postojala dva pašnjaka sa tekunicama. Na jednom su, prema njenim rečima, izgubljene pre nekoliko godina, a glavni razlog je bila nedovoljan i neravnomerna ispaša.

„Brojnost se počela da pada nakon što je 2015. godine umro stočar koji je je do tada napasao stoku na ovom pašnjaku.  Zatim je usledila godina bez ispaše, pa novi stočari koji nisu uspevali da održe pašnjak u optimalnom stanju što je uslovilo postepeni pad brojnosti i naposletku nestanak tekunica 2023. godine”, objašnjava ova biološkinja.

Populacija je za nekoliko godina pala sa nekoliko stotina jedinki na svega nekoliko, a zatim nestala. 

Na drugom pašnjaku u Kraljevcu pad se i dalje prati. U najboljim godinama, kaže Ćosić, tamo je procenjivano skoro 900 jedinki na oko deset hektara, dok je prošle godine procena bila oko 35 jedinki na dva hektara. Nedovoljna i neravnomerna ispaša je bila glavni krivac za pad brojnosti i na ovom pašnjaku. Dodatni problem su napravili i psi lutalice koji su, u odsustvu čobana i njihovih pasa, često boravili na pašnjaku i lovili tekunice.

U Kraljevcu se zato pokušalo sa konkretnim merama koje povezuju zaštitu tekunica, pašnjaka i tradicionalnog stočarstva. Kroz projekat „Zeleni pašnjaci za zelenu tranziciju”, realizovan 2024. godine, na pašnjaku Spasovina postavljena je kućica za pastira sa solarnim panelima i kamerama, kao i električna pastirica za mozaično pašarenje ovaca. Cilj je bio da se ispaša organizuje tako da pašnjak ostane nizak i pregledan, ali bez preteranog pritiska na stanište.

„Uspostavljena je i saradnja jednim lokalnim stočarom kako bi se obezbedilo da ovo ne bude samo kratkoročno rešenje, već da se problem ispaše i čobana reši dugoročno. Nažalost, sama procedura dobijanja projekta je trajala predugo, a za to vreme je brojnost populacije dodatno pala na svega 35 jedinki, a sa tako malim brojem jedinki i uspešnost projekta dovedena je u pitanje”, objašnjava Nada Ćosić. 

Ali ni takve mere nisu dovoljne same po sebi ako ne postoji dugoročna podrška – stalno prisutan pastir, redovno stado, finansiranje i monitoring koji se ne završavaju kada se završi projekat, smatra Nada Ćosić. 

Koliko tekunica danas ima u Kraljevcu, za sada nije poznato iz novih zvaničnih podataka. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode u odgovoru Storytelleru nije dostavio aktuelnu procenu brojnosti, već je naveo da je u toku revizija prirodnih vrednosti ovog zaštićenog područja.

Vojvodina: mnogo lokaliteta, malo sigurnosti

Tekunice su nekada bile rasprostranjene gotovo širom Vojvodine, ali je razvoj poljoprivrede od sredine prošlog veka promenio taj pejzaž. Mnoga stepska staništa pretvorena su u oranice, a tekunice su često smatrane štetočinama, pa su trovanjem i ubijanjem dodatno potiskivane.

Prema rečima Nade Ćosić, nestalo je više od 70 odsto nekadašnjih populacija i staništa. Danas je najveći deo preostalih populacija skoncentrisan po obodima Deliblatske peščare, duž Tise i po obodu Fruške gore, gde je stanje posebno kritično.

Populacije su male i izložene promenama koje se mogu dogoditi brzo: jedna ili dve godine bez ispaše, preoravanje, zarastanje, smanjenje broja stoke, promena vlasnika ili izgradnja infrastrukture.

Prema rečima Milice Mišković iz IUCN, problem nije samo nestanak pašnjaka, već dva suprotna procesa.

„S jedne strane, travnjaci se preoravaju, pretvaraju u oranice ili zauzimaju izgradnjom. S druge strane, napuštanje tradicionalne ispaše i košenja dovodi do visoke trave i širenja žbunja. U oba slučaja tekunice gube otvorena staništa koja su im potrebna”, kaže Mišković.

Naučna istraživanja pokazuju i da su populacije tekunica u Srbiji međusobno izolovane, sa slabom ili nikakvom mogućnošću razmene gena. 

„To znači manji genetički diverzitet, a samim time i manju otpornost na bolesti i stresove u okruženju. Takođe, kad nestane jedna ovako izolovana populacija, ne postoji mogućnost prirodne rekolonizacije tog staništa jedinkama sa nekog drugog staništa jer ne postoje prirodni koridori između staništa”, pojašnjava biološkinja Nada Ćosić. 

Na već pritisnuta staništa sve više utiču i klimatske promene. Obilne padavine mogu da potope pašnjake i jazbine, naročito na lokalitetima koji su podložni plavljenju. S druge strane, tople zime remete hibernaciju. 

„Tekunice se bude kada temperatura zemljišta poraste, a upravo buđenje iz hibernacije troši mnogo energije. Ako iza sebe imaju sušno leto i nisu uspele da stvore dovoljno masnih naslaga, češća buđenja tokom zime mogu biti pogubna”, objašnjava Nada Ćosić, ujedno upozoravajući da promena klime može doneti nove patogene i bolesti koje ranije nisu bile prisutne u ovom području. 

Hrvatska kao upozorenje: kada vrsta nestane, ostaje obnova staništa

Kod sela Bapska, kod Iloka, u Vukovarsko-sremskoj županiji u Hrvatskoj, priča o tekunicama već je u drugoj fazi. Tu se više ne traže aktivne rupe u zemlji, niti se osluškuje zvižduk. Tekunica se na ovom području ne beleži decenijama, a na nacionalnom nivou u Hrvatskoj se vodi kao izumrla.

Mario Raguž, stručni voditelj iz Javne ustanove za upravljanje zaštićenim delovima prirode Vukovarsko-sremske županije, kaže da za Bapsku nema naučnih podataka koji bi potvrdili da su tekunice živele baš na toj lokaciji, ali da sećanja starijih ljudi govore da ih je bilo na širem području. Razlozi nestanka zvuče poznato i za Vojvodinu: pretvaranje travnjaka u oranice, intenzivna poljoprivreda, teška mehanizacija, otrovi i odnos prema tekunici kao prema štetočini.

„Osnovni problem je nedostatak staništa. Tekunice trebaju stanište s povoljnim ekološkim uslovima da bi se mogle razmnožavati i održavati stabilnu populaciju”, kaže Mario Raguž.

Područje Bapske danas je deo ekološke mreže Natura 2000. Zaštićeno je zbog vrednosti stepskih staništa, retkih u Evropskoj uniji, ali zaštita ovde više ne znači očuvanje postojeće kolonije tekunica, već obnovu prostora iz kojeg je vrsta već nestala.

Kroz aktuelni projekat „Revitalizacija stepskih staništa Vukovarsko-srijemske županije“ koji realizuje ova hrvatska ustanova ove godine, se, prema Mariovim rečima, obnavlja oko 19 hektara stepskih staništa, najvećim delom upravo na području Bapske, a manjim delom u blizini Opatovca. Problem je prirodna sukcesija: travnjaci polako zarastaju u grmlje, najčešće u divlju ružu i glog, i vremenom prelaze u šumu. To se, kaže, dogodilo na mnogim površinama jer više nema ekstenzivnog načina održavanja otvorenih staništa.

„Naša namera je da na neki način ponovo to vratimo u prvobitno stanje”, objašnjava Mario.

Stepska staništa čuvaju specifične biljne zajednice, otporne na sušu, nedostatak vode i visoke temperature. Na njima se nalaze retke i strogo zaštićene biljne vrste, a od njih zavise i životinje, insekti, oprašivači i ptice.

Mario Raguž kao primer navodi pčelaricu, pticu selicu koja dolazi iz Afrike i gnezdi se na suvim, strmim stranama, ali i stepskog sokola, vrstu koja je nekada bila direktno vezana za tekunice kao važan izvor hrane. Kako je tekunica nestajala, objašnjava, tako se smanjivao i broj stepskih sokolova na ovom području.

„On se pre hranio tekunicom. To mu je bio primarni izvor hrane. Međutim, kako je tekunica nestala, tako se i njegov broj smanjio”, kaže Mario.

U poslednjih deset godina, dodaje, na ovom području zabeležen je samo jedan gnezdeći par stepskog sokola. I taj par se morao prilagoditi novim uslovima, pa je plen tražio među drugim pticama i glodarima na okolnim poljoprivrednim površinama, travnjacima i stepskim staništima. Raguž kaže da bi se u perspektivi stepski soko mogao vraćati i uz pomoć veštačkih gnezda, ali samo ako se istovremeno obnavljaju stepska staništa. Isto važi i za tekunicu: bez zaštićenog i dobro upravljanog prostora, bez otrova u blizini i bez pritiska teške mehanizacije, nema stvarnog povratka.

Upravljanje je, zato, ključna reč. Natura 2000 ne znači da se prostor zatvara za ljude, već da se koristi uz jasna pravila – tako da ono zbog čega je područje zaštićeno ne bude uništeno.

„To vam je zapravo sve povezano jedno s drugim, i lancem ishrane i kroz širu ekološku piramidom”, kaže Mario Raguž. Ako na staništu ima indikatorskih vrsta, poput pčelarice, to znači da ima dovoljno insekata i oprašivača; ako ima oprašivača, znači da su biljne zajednice još vitalne. Kada takve vrste počnu da nestaju, to je znak da se u prostoru nešto poremetilo.

PRIKLJUČI SE VIBER GRUPI

Ova priča je nastala uz podršku Earth Journalism Networka.