Pre par godina su preduzetnica, psihoterapeutkinja, kreatorka sadržaja i IT analitičarka i operska pevačica pre par godina udružile svoje instrumente, jer su imale dva cilja: da slave rokenrol i tako pomažu ženama koje se nalaze u teškoj situaciji.
Osnovale su svoj bend i nazvale ga Majke svima. Ovaj, sada već popularnom bend čine Milica Ličina (bas), Bojana Todorović (bubanj), Dunja Petković (gitara) i Danijela Banda (vokal). Sviraju obrade muzike koju vole, a sav prihod od svirki doniraju u humanitarne svrhe.
Sastav je inicirala Bojana koja je kada su obaveze oko roditeljstva popustile, konačno pronašla vreme za sviranje. Poslednja se bendu priključila Milica koju je oduševio altruizam, ali i cilj da druge devojčice, devojke i žene inspirišu da sviraju.
Ti si najmlađa članica benda po stažu na instrumentu. Kako je došlo do toga da se priključiš Majkama svima?
Ja sam relativno kasno počela da sviram, tek negde oko svog četrdesetog rođendana. Bilo mi je zanimljvio. Imam svoju firmu. Držim predavanja drugim preduzetnicima. Ljudi su navikli da me gledaju kako znam da radim stvari.
I onda se pojavljuje taj bas u mom životu kao nešto što ne znam. Taj proces učenja je bio toliko divan i dragocen da shvatim da i druge stvari mogu da savladam na taj način.
Tim procesom sam inspirisala i drugarice da sviraju klavir, pevaju, slikaju, jer sam svoj napredak delila na Instagramu. Tako me je pronašla Dunja i pozvala da se priključim bendu.
To je bio sudbinski poziv. Repertoar mi nije bio stran. Svu tu muziku sam već slušala, a i njihova društvena misija mi je bila bliska. Moje preduzeće Anđeli proizvodi ovsene kolače i zapošljavanja žene iz ranjivih kategorija. Majke svima takođe pomažu ženama kojima je pomoć najpotrebnija. Bend kao da je stvoren za mene.
Zašto ti je važno da doprinosiš alutruizmu?
Važno mi je zato što mislim da je to jedini način da kao civilizacija opstanemo i naperedujemo. Kada su studenti jednu istoričarku pitali šta se smatra prvim znakom civilizacije, ona je rekla da je to pornalazak kosti koja je srasla. Znači, neko je zbrinuo povređenog i to se uzima kao početak civilizacije.
Lično mi je baš važno da postavim primer svojoj zajednici, okruženju, deci i komšijama. Na širem planu, mislim da šta god mi kao žene radimo, da je to na neki način primer drugim ženama, devojčicama, devojkama da se osnaže, da razumeju da sve što žele da rade, zapravo to i mogu.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Majke svima su posebne i po tome što ih u potpunosti čine žene. Zašto je to posebnost? Šta je to što žene sprečava da uzimaju instrumente u ruke?
Odrastala sam devedesetih kada je u Srbiji bilo odvratno vreme, ali je to bila decenija savršene muzike, kako kod nas, tako i u svetu. Tada je bilo mnogo više žena na alternativnoj sceni. I to ne samo onih koje pevaju.
Čini mi se da je u poslednjih dvadesetak godina mnogo važnije kako izgledaš. Probaj da zamisliš koncert Bijonse, Tejlor Svift ili Madone, koje pevaju o osnaživanju, a da nisu obnažene. Znači, one nastupaju u nekim hiperseksualizovanim kontekstima. Nemaš više ženu koja obuče kariranu košulju i svira. Sviranje više nije u prvom planu nigde na svetskoj sceni. Samim tim, nema ni dobrih uzora devojčicama i devojkama koje žele da sviraju.
Drugo, primetila sam kroz svoje muzičko školovanje da postoje instrumeni koji se favorizuju za devojčice, dok su neki drugi za dečake. Recimo, ja sam htela da sviram violončelo, ali su me profesori i roditelji gurali na violinu. Nikad je nisam volela i mučila sam se sa njom, ali je generalno više devojčica na violini.
Tako da se gitara, bubanj, uopšte taj rok instrumentarijum, više vezuje za dečake i muškarce. I kada čitaš intervuje, vidiš da su se žene iz rokenrola sa tim suočavale. Džoan Džet su, na primer, pitali da li joj solaže svira neko u studiju, dok ona samo drži gitaru.
Još uvek je rok muzika više muška. Zato je važna ova naša misija sviranjem u ženskom bendu – da pokažemo da gitare jesu za devojčice.
A zašto je važno da ohrabrimo devojčice da uzmu te instrumente? Kako se ti osećaš na bini?
Volim sebe da izbacim iz zone komfora, jer mislim da se tako raste. Često osetim neprijatnost kad izađem, ali češće prijatnost kada sviram ono što volim. To mi dođe kao terapija i odmara me. Ta neprijatnost je najpouzdaniji znak da rastem. Trema me tera da budem još bolja. Podigne mi adrenalin koji mi daje dodatnu snagu da sviram.
Mislim da je to važno za sve ljude, devojčice i dečake. Tako se gradi samopouzdanje na potpuno jedinstven način. Ono se prenosi i na druge oblasti života. I najpopularniji svetski bendovi greše. Kada sviraš i pogrešiš, najvažnije je da ne staneš, nego da nastaviš.
I kada to primeniš u životu, to je baš dragocena lekcija. Dakle, kad se nešto desi i kad pogrešiš, posle samo nastaviš, jer je to zapravo jedini način da čovek radi i živi. Pa i da svira.
NASTAVITE SA ČITANJEM:
