Bezbednost i zdravlje na radu u Srbiji i dalje je jedna od  najosetljivijih tema radnog prava. Dok zakonodavac predviđa stroge procedure i obaveze, situacija na gradilištima i u fabrikama često govori da se ono što je propisano ne poštuje. 

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu jasno definiše preventivne mere zaštite radnika i radnica, ali i sankcije za poslodavce koji te mere ne primene.  Prema rečima advokata Milana Ivetića, ključ je u organizaciji poslova koja rizike svodi na minimum, mada priznaje da opasnost nikada ne nestaje u potpunosti.

„Poslodavac je pre svega u obavezi da organizuje rad na taj način da izbegne rizike koji mogu dovesti do ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih. Međutim, postoje rizici na radnom mestu koji se ne mogu izbeći, pa je u tim slučajevima poslodavac dužan da izvrši procenu postojećih rizika, a zatim i da primeni mere kako bi te rizike otklonio“, objašnjava Ivetić.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Kao jednu od najvažnijih stavki, Ivetić izdvaja zaštitnu opremu, ali naglašava da ona podrazumeva dvosmernu odgovornost. Prema zakonu, poslodavac je dužan da radnicima obezbedi odgovarajuću opremu. 

„Kako postoji dužnost poslodavca da obezbedi opremu, isto tako postoji dužnost zaposlenog da tu opremu koristi. U praksi može biti izazov za poslodavca kada se zaposleni ne pridržavaju svoje obaveze i ne koriste zaštitnu opremu, jer to može biti opravdan razlog za otkaz“, objašnjava advokat. 

Advokat dodaje da se rizici otklanjaju i prilagođavanjem radnog mesta, izborom metoda rada i angažovanjem licenciranih lica za periodična ispitivanja opreme i sredine. Poseban akcenat stavlja na obuku, koja je u sudskoj praksi često presudna kod odštetnih zahteva.

„Obuka se vrši pre samog stupanja na rad, kao i prilikom svakog premeštaja zaposlenog na druge poslove, ali i svaki put kad poslodavac uvodi neku novu tehnologiju, nova sredstva ili novu opremu za rad. Ukoliko dođe do povrede na radu, a poslodavac nije zaposlenog obučio za bezbedan rad, poslodavac će odgovarati za štetu koju je radnik pretrpeo. Ovo su česti primeri kada zaposleni podnose tužbe i traže naknadu štete“, pojašnjava ovaj advokat.

Milan Ivetić dodaje da je na poslovima sa povećanim rizikom poslodavac obavezan da odredi posebne zdravstvene uslove koje zaposleni moraju ispunjavati za rad na tim radnim mestima, kao i da zaposleni mogu obavljati te poslove isključivo nakon što nadležni zdravstveni organ utvrdi njihovu zdravstvenu sposobnost.

Teren i statistika: „Crna hronika“ koju zvanični podaci ne vide

I dok pravnici tumače članove zakona, iskustva iz sindikata ukazuju na to da se papir i praksa retko sreću. Rada Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata upozorava na parcijalno izveštavanje i zabrinjavajući broj stradanja, naročito u građevini.

„Postoje javno dostupni podaci, ali se dobijaju parcijalno. Recimo, dobijemo podatak, a mi apsolutno znamo da je toga bilo više. Tako da ne možemo reći tačan podatak o tome koliko ljudi strada, ali povrede su česte.  U poslednja tri meseca je bilo, čini mi se, pet smrtnih slučajeva “, navodi Savić.

Ona ističe da veliki broj povreda ostaje ispod radara javnosti, a da divlja gradnja direktno ugrožava živote.

„Neuporedivo više je lakših i težih povreda o kojima informacije ni ne dopiru do javnosti, i za koje mi tek naknadno saznamo da su se desile. Ako se gradi bez dozvole, za očekivati je da bezbednost i zdravlje na radu ne budu na nivou na kojem je to potrebno da bude“, podseća ona.

Problem kontrole: Nedovoljan broj inspektora i „povlašćeni“ investitori

Kao glavni razlog loše implementacije dobrog zakona, Savić vidi u nemoći inspekcijskih službi, ali i u političkim pritiscima koji utiču na objektivnost zapisnika na terenu. Savić ukazuje na to da Srbija ima veoma mali broj inspektora rada, zbog čega na svakog od njih dolazi oko 2.500 građevinskih objekata koje bi trebalo kontrolisati.

„Donesen je dobar zakon, ali njegovo sprovođenje je izuzetno upitno. Sindikat pošalje inspekciju, a one su pro forme ukoliko se radi o investitoru koji je blizak vladajućoj strukturi; uglavnom se ne donesu zapisnici onakvi kakvi su realni na terenu. Mislim da nema opravdanja“, pojašnjava ona.

Na kraju, tu je i ljudski faktor – strah radnika za sopstvenu egzistenciju koji nadjačava brigu za zdravlje.

„Radnici nisu informisani. Ukoliko ih sindikat i informiše, niko od tih radnika se ne usuđuje da odbije da radi jer nema adekvatnu zaštitnu opremu. Ukoliko poslodavac ne obezbedi zaštitu, oni ćute, rade i misle da im se ništa neće desiti“, zaključuje Rada Savić.