Ondrej Spevak iz Bačkog Petrovca studirao je u Slovačkoj, a pre tri godine preselio se u Sloveniju, gde živi sa porodicom.
Nije siguran da li bi se vratio u zemlju u kojoj je proveo prvu polovinu svog života. Ulogu u toj odluci svakako da igra stanje u državi. Radije bi sa porodicom živeo u mestu u kojem deponija ne gori i u kojem je voda na česmama bezbedna za piće, kaže on.
„Kada nakon šest sati vožnje stignem kući, otvorim vrata automobila i osetim dim sa deponije, motivacija za povratak se značajno smanjuje”, navodi Spevak.
Ipak, neodlučnost u vezi povratka ne znači i da ga politička dešavanja u Srbiji ne interesuju. Naprotiv, sada, iz iskustva života u uređenijim zemljama, može da vidi da stvari mogu da funkcionišu drugačije.
„Izraz ne vidi šumu od drveta dobro opisuje tu situaciju. Distanca pomaže da se stvari sagledaju iz drugačijeg ugla”, smatra Spevak.
Dodaje da se sa distance vidi i apatija koja se godinama gradila u Srbiji, jer nije bilo suštinskih promena. Primer Slovačke i Slovenije daju mu nadu da stvari mogu da izgledaju bolje.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Spevak se i dalje oseća kao građanin Srbije. Isto se oseća i Maja Duljević koja se sa sestrom iz Novog Pazara preselila u Prag 1998. godine. Tu je upisala fotografiju na Fakultetu filmskih umetnosti. Danas radi kao frilens fotografkinja.
„Devedesetih je Novi Pazar bio opkoljen tenkovima. Otac je želeo da sestru i mene pošalje u inostranstvo, da bismo budućnost mogle da gradimo na bezbednijem tlu”, prepričava Duljević.
Aktivna je učestvovala u organizaciji skupova podrške studentskim protestima u Češkoj. Prvi je bio održan 26. januara prošle godine, a nakon toga ih je bilo još desetak. Podrška studentima, kaže, ujedinila je naše ljude koji se inače nikada ne bi upoznali.
„Nakon pada nadstrešnice osetili smo moralnu potrebu da našem narodu pokažemo solidarnost”, kaže Duljević.
Spojila ih je, dodaje, i borba za institucije koje ne ćute, borba protiv represije nad građanima i borba za ljudska prava. Nisu želeli da budu nemi posmatrači dok se omladina i ostali građani na ulicama širom Srbije bore za svoju zemlju i život u njoj, govori Duljević u ime svoje neformalne grupe.
„Ljudi i dan danas odlaze iz Srbije i ostaju bez svojih bližnjih i isto su tužni kao što sam ja nekada bila”, objašnjava svoju motivaciju fotografkinja.
Dodaje da selidbom briga o društvu u kojem se rodila nije prestala. Novi Pazar i Bela Crkva deo su njenog identiteta. Njena porodica i prijatelji i dalje žive u Srbiji i politička situacija direktno utiče na njihov život. Zato oseća moralnu odgovornost da pomogne.
“Stablo jednog drveta možeš da isečeš, iskoristiš u dobre svrhe ili da ga uništiš, ali korenje ostaje nepomično duboko u zemlji vekovima. Moje stablo je trenutno u Češkoj, ali koreni su duboko zariveni u zemlji u Srbiji”, ističe Duljević.
Ne živiš ovde – nemaš prava da se mešaš
Docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu Marko Žilović kaže da postoje razlozi za stav da građani u dijaspori nemaju prava da učestvuju u političkom životu matične. Oni tu ne žive. Zakoni i odluke koje se donose ne utiču na njih ili utiču minimalno.
Ipak, dodaje Žilović, naš zakon pruža pravo građanima sa srpskim državljanstvom, da odlučuju o tome ko će upravljati zemljom. Žilović koji je i sam više od pola decenije živeo u inostranstvu, primećuje da je izlaznost na izbore u ambasadama i konzulatima veoma mala.
„Razlog tome je to što kada kad živite u inostranstvu, vaš odnos prema politici u Srbiji se zasniva na nekom emocionalnom nivou. Na dnevnom, praktičnom nivou vas to ne dotiče”, navodi.
To se u praksi ogleda kroz malu izlaznost dijaspore na izborima. Neretko se dešava da se biračka mesta i ne otovore, jer za to nema uslova. Potrebno je da se unapred prijavi najmanje 100 ljudi kako bi se biračko mesto formiralo. S druge strane, Žilović navodi da u Republici Srpskoj oko 10 000 ljudi, koji imaju državljanstvo Srbije, ostvari svoje glasačko pravo.
„Mislim da je prilično jasno da to nije zato što su oni mnogo više zainteresovani za politiku u Srbiji, niti ih ona više pogađa nego ljude koji žive u Cirihu, Vašingtonu ili Londonu, nego zato što postoji koordinisana kampanja sa Miloradom Dodikom. To je nedemokratski upliv”, objašnjava Žilović.
Zbog toga, ostaje otvorena težnja da ljudi koji žive u demokratski uređenijim društvima, koji su ekonomski ostvareniji, samim tim i manje podložni ucenama i mobilizaciji, koriste pravo glasa kako bi pružili protivtežu i pomogli naporu demokratizacije zemlje, ističe docent Fakulteta političkih nauka.
Ondrej Spevak smatra da je prednost dijaspore uporavo to što im poslovi ne zavise od odnosa lokalnih moćnika, pa nije lako vršiti politički pritisak na građane koji žive izvan Srbije.
„Osećam da smo slobodniji i mogli bismo to i da iskoristimo”, kaže.
Dijaspora ne plaća porez, ali su njihove doznake veće od stranih investicija
Jedan od argumenata koji se navodi kao razlog zbog kojeg bi dijaspori trebalo uskratiti pravo da odlučuju o političkom životu matične zemlje jeste da oni ne doprinose punjenju budžeta kroz poreze. Maja Duljević skreće pažnju da dijaspora u svoja rodna mesta dolazi nekoliko puta godišnje i finansije stečene u inostranstvu uvozi u Srbiju. Tako doprinosi njenom ekonomskom statusu.
Prema podacima Narodne banke Srbije (NBS) u prvih deset meseci 2024. godini, dotacije građana iz inostranstva bile su 4.152,6 miliona evra. U istom periodu iznos direktnih stranih investicija bio je 3.982,9 miliona evra.
Marko Žilović kaže da novac koji naši građani dobijaju iz inostranstva stiže privatnim kanalima. To je česta pojava u zemljama koje su siromašnije. Ipak, njima se ne finansiraju državne usluge.
„Ja sam živeo u Americi, plaćao sam tamo poreze i vrlo sam se osećao kao deo zajednice, ali pošto nisam državljanin, nisam imao pravo glasa”, kaže Žilović.
Informisana Evropa
Na život i pložaj dijaspore direktno utiče način na koji se Srbija doživljava u državi u kojoj žive. To bi mogao biti jedan od argumenata zašto je važno da se uključuju i interesuju za političke procese u matičnoj državi. Ondrej Spevak se priseća vremena kada je talas radnika iz Srbije počeo da radi u fabrikama Slovačkoj.
Slika radnika srednjih kvalifikacija, koja govori i veseli se glasno, kroz stereotip se preslikavala i na druge građane Srbije u očima slovačke javnosti, koja pre toga o našoj zemlji nije znala mnogo. Spevak, svestan da u automobilu sa srpskim registarskim tablicama predstavlja svojevrsnog ambasadora, nastojao je da izraženom kulturom u saobraćaju tu sliku i promeni.
Kako bi bolje informisala češku javnost u kojoj se srpski građani posmatraju kroz stereotip rusofilije, neformalna grupa u kojoj je i Maja Duljević je pored skupova podrške studentima prošlog proleća organizovala i Evropsku konferenciju za medije na engleskom jeziku, na kojoj su studenti iz Srbije bili govornici. U Češkoj je informisanost o dešavanjima u Srbiji vrlo niska, ali ipak bliska, jer su upravo studentski protesti promenili tok istorije i te zemlje, podseća Duljević.
Upravo Prag bio je mesto u kojem su 17. novembra 1989. godine mirna šetnja 15.000 studenata završena policijskom brutalnošću. Ovim događajem označava se početak Plišane revolucije koja je dovela do pada komunističke vlasti i uspostavljanja demokratije.
Marko Žilović kaže da je u Češkoj i Slovačkoj tranzicija uspešno sprovedena i da u ove dve zemlje u poslednje četiri decenije funkcioniše konsolidovana demokratija. Zato su u njima bezakonje, napad na nezavisne medije i privođenje političkih protivnika nezamislivi. Po tome se razlikuju od Srbije.
“Jako mi je mio slogan sa studentskih protesta 1996/7. godine: Doći će zima, pravićemo sneška, biće i Srbija slobodna ko Češka”, zaključuje Žilović.
