Stopa smrtnosti stanovništva u Srbiji je među najvećima u Evropi. Na neslavnom smo mestu i po broju građana i građanki starijih od 65 godina. Prirodni priraštaj je već decenijama negativan, a migracijama se i ne zna tačan broj. Ovo su razlozi zbog kojih će za trideset godina u Srbiji živeti 1,5 miliona manje ljudi nego danas, procene su Republičkog zavoda za statistiku. 

Ovo je najdublja demografska kriza u savremenoj istoriji zemlje i predviđanja za budućnost nisu samo tiha pretnja, već realnost, kaže Natalija Mirić, docentkinja na Geografskom fakuletu u Beogradu. 

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

„U proseku godišnje gubimo oko 45 000 ljudi. Još od devedesetih godina prirodni priraštaj je negativan, a 2024. godine je rođeno oko 60 000 beba, a umrlo oko 100 000 ljudi” – navodi podatke Natalija Mirić. 

Kada se malom broju beba i velikoj smrtnosti stanovništva dodaju dugotrajne migracije dobije se izumiranje čitavih gradova i sela. Već sada ima više od hiljadu sela u kojima živi manje od sto ljudi. Dok pojedine opštine gube stanovništvo, u drugima, posebno većim centrima, ono se povećava. Tako se samo nastavlja praksa neravnomernog razvoja različitih regiona u državi. 

Kako se iseljava uglavnom mlado stanovništvo, sa njima odlazi i šansa da se promeni negativna statistika i dugoročne prognoze. Radne snage već sada nema dovoljno, a za koju deceniju biće još teže pronaći radnike i radnice, pa će se na listi robe koju u velikoj meri uvozimo naći i radna snaga.

Ozbiljna posledica depopulacije je i veliki pritisak na penzioni i zdravstveni sistem. 

„To je veliki problem. Odnos onih koji rade i iz čijih fondova se isplaćuju penzije je narušen i približava se nivou jedan naprema jedan” – kaže Mirić. 

Nedavno je objavljena mapa na kojoj je prikazana jasna podela na zemlje severne i zapadne Evrope koje beleže porast broja stanovnika i, sa druge strane, zemlje na istoku i jugu kontinenta gde se broj građana ubrzano smanjuje. Zanimljivo je da je broj rođenih beba manji u celoj Evropi, ali u razvijenim državama to nije uticalo na broj stanovnika, jer su beležile više useljavanja nego iseljavanja. 

„Činjenica je i istina da iza svake migracije stoje ekonomski faktori. Ljude na promenu mesta prebivališta pokreće obrazovanje, zaposlenje, nove razvojne prilike. Zato su migracije uvek usmerene iz manje razvijenih zemalja ka većima koje nude bolje prilike. Tako je uvek bilo, a tako će i biti” – ističe docentkinja na Geografskom fakultetu u Beogradu.

Da bi mere populacione politike dale rezultate, osim što postoje, moraju se i primenjivati

Broj stanovnika u jednoj državi se uglavnom ne smanjuje odjednom, a isto tako se ne može povećati za kratko vreme. Sve mere populacione politike rezultate daju tek kroz više decenija, kaže Natalija Mirić. Što znači da čak i kada bi danas počela primena potpuno savršenih mera koje bi doprinele povećanju nataliteta ili boljim ekonomskim prilikama, statistika bi se promenila tek za otprilike 40 godina. 

Mirić kaže da dobra rešenja za problem depopulacije u Srbiji postoje na papiru, ali je njihova dosledna primena pod znakom pitanja. 

„Ne možete nikome zabraniti da ode, ali je potrebno stvoriti pozitivan ekonomski i društveni ambijent. To podrazumeva ekonomsku sigurnost, podršku porodicama, koja ne znači samo finansijsku pomoć, već i druge mere, dostupne vrtiće, usklađivanje rada i roditeljstva. Zatim, važan je razvoj zdravstvene politike koja bi smanjila smrtnost i produžila zdrave godine života” – navodi Natalija Mirić neke od najvažnijih mera populacione politike. 

Na natalitet je, kaže naša sagovornica, teško uticati i dodaje da trenutno u Srbiji prosečan broj dece po ženi iznosi 1,6. Međutim, manje rađanja postoji i u drugim državama, a među razlozima su urbanizacija, položaj žena, izražen individualizam. Sve ovo nije jednostavno promeniti, ali je zato odgovornim merama moguće smanjiti stopu smrtnosti. 

Ono što u narednim godinama treba očekivati je da iseljavanje domaćeg stanovništva prati i dolazak većeg broja radne snage iz drugih država. 

„To je naša realnost i sigurna sam da će vremenom imati veći obim, ali sve su to procesi koji se u Evropi dešavaju već godinama” – ističe Natalija Mirić.