Danas je 15. maj. Dok ovo pišem iz tihe, skoro pospane svakodnevice naše lokalne zajednice, u Beogradu – daleko od naših pogleda i još dalje od naše pažnje – odvija se drama koja bi trebalo da potrese svakoga ko veruje u ljudska prava.

Marija Vasić, profesorka sociologije i aktivistkinja, odvezena je iz pritvora u zatvorsku bolnicu u Beogradu. Već treći dan štrajkuje glađu i žeđu, protestujući protiv nezakonitog pritvora, protiv nasilja nad pravdom i telom. Njeno zdravstveno stanje je ozbiljno narušeno – jedva govori i ne može da hoda. Porodica i advokati su satima pokušavali da saznaju gde se nalazi, bez uspeha.

U istom tom ćutanju nestaju i petoro ljudi koji su takođe već više od dva meseca u pritvoru – bez konkretnih dokaza, bez presuda, bez istine. Nisu zaboravljeni – o njima se govori na trgovima, univerzitetima, protestima. Studenti i građani konačno traže njihovo oslobađanje, traže pravdu, traže društvo koje ne gazi ljudsko dostojanstvo.

Ali ovde, kod nas, sve to nekako prolazi tiho. Kao da je u pitanju neki tuđi film, neka daleka stvarnost. Na radnim mestima, u školama, na ulicama, u prodavnicama, skoro da se i ne priča o štrajku glađu, o blokadi suda, o studentima i studentkinjama i građanima i građankama koji stoje, sede, skaču, koračaju, trče, voze bicikl, traktor, motor sa porukom: Dosta je bilo. Ne priča se mnogo ni o nepravdi, ni o strahu. A čini se da ih ima – i jednog i drugog.

Možda zato što se ljudi boje da kažu nešto pogrešno. Ili se boje da budu viđeni na “pogrešnoj” strani. Možda su umorni od svega. Možda ne znaju šta da misle. A možda ih niko nije pitao kako se osećaju, da bi uopšte i progovorili.

Zato želim da ovu kolumnu ne shvatite kao osudu, već kao poziv.

Poziv da ne okrećemo glavu. Da ne verujemo da ako se nešto nije dogodilo na našem kućnom pragu – nije i naša stvar. I te kako jeste.

Pravo na slobodu, na zdravstvenu zaštitu, na pravično suđenje, na život bez straha – to su univerzalne vrednosti. One važe za sve, svuda. I prestaju da važe čim mi odlučimo da ih nećemo braniti, čak ni rečju.

Marijin protest nije samo njen. Građani i studenti koji blokiraju sud u Novom Sadu to ne rade samo zbog šestoro pritvorenih. Oni nas podsećaju na osnovna pitanja: kakvo društvo želimo? Kome verujemo? Šta nas se zapravo tiče?

Možda nam treba više hrabrosti da o tome pričamo. Možda nam treba više empatije da osetimo bol drugih. Možda nam treba više poverenja jednih u druge.

Lokalni mediji, poput ovog koji upravo čitate, imaju odgovornost da ne ćute. Jer ako mi ne progovorimo – ko će?

Ako ostanemo nemi – pristajemo.

Ako ćutimo – gubimo i sopstvenu slobodu.

Jer nas se tiče. Svakog od nas.

Naslovna fotografija: Printscreen/YouTube/ Praktican Hedonizam