Mladi možda ne idu često u pozorište, ali to ne znači da ih pozorište ne zanima. Pitanje je samo da li se na sceni govori njihovim jezikom, o temama koje prepoznaju i kroz iskustva koja su im bliska. Kada mladi nisu samo publika, već i autori, glumci i sagovornici, pozorište postaje prostor u kojem mogu da govore o sebi i svetu u kojem odrastaju.
„Pozorište nije umetnost koja je bliska mladima. Mlade generalno, ne zanima pozorište”, počinje priču dramski pedagog Teatra mladih „Mišolovka” iz Novog Sada Ibro Sakić. Ipak, odmah dodaje da bi najtačniji odgovor na pitanje šta mlade zanima trebalo da daju upravo mladi.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Tek tada se, zapravo, može govoriti o pozorištu koje je njima namenjeno. Dodaje da s obzirom na to da u „Mišolovci” predstave prave mladi za mlade, u publici takođe, uglavnom sede mladi.
„Mnogi od njih nikada nisu bili u pozorištu, ali su došli da gledaju svoje školske drugove pa im se dopalo, te su onda došli opet, pa su poveli i oni svoje prijatelje”, opisujući kako se kulturne navike šire među generacijom.
Dodaje da će mladi radije doći da pogledaju predstavu svoje drugarice ili druga, nego doajene domaćeg glumišta. To ne znači da ne poštuju profesionalno pozorište, već da im je važna bliskost. Kada na sceni prepoznaju nekoga iz svoje generacije, lakše prepoznaju i temu. Zbog toga im treba pružiti prostor i dati glas.
Jedna od „Mišolovkinih” predstava „Draga Jelena Sergejevna” rađena je po tekstu Ljudmile Razumovske koja kritikuje nemilosrdnost kapitalizma, koji mladi ne vide kao problem, već kao stanje stvari. Kroz nju mladi otvaraju pitanje uspeha, pritiska, moralnih granica i sveta u kojem se često čini da se do cilja mora stići po svaku cenu.
„Ipak, zato je tu upravo dramski proces kroz koji mi pokušavamo da sagledamo da li je nešto pravedno ili toliko vredno da bismo bili u stanju da ponizimo drugo ljudsko biće, zarad našeg uspeha, ma šta on bio”, objašnjava Ibro Sakić.
Pozorište mladih, dakle, nije samo priprema za scenu. Ono je i način da se razgovara o temama koje se često teško otvaraju u školama, porodicama ili javnosti.
Sanja Krsmanović Tasić iz Centra za dramu u edukaciji i umetnosti (CEDEUM) primećuje da se mladi kod nas u predstavama bave ozbiljnim temama, poput nacionalizma, zavisnosti, vršnjačkog nasilja. Imala je priliku da gleda i omladinske predstave u Kini, gde su teme slične, osim što je tamo fokus na pefekcionizmu, problemima u porodici i osećaju pripadanja.
Krsmanović Tasić ističe važnost pozorišnog izražavanja za mlade, ne samo radi sticanja samopouzdanja i razvoja ličnosti, već i zbog adresiranja ozbiljnih tema.
„Stvaranje pozorišne predstave je jedan dubok proces za izvođače i sve koji učestvuju u tom procesu. Tu dolazi do transformacije, do nekog isceljenja. Investirani su potpuno sa svojim bićem, telom, glasom, osećanjima i mislima”, navodi.
Dodaje da je pozorišna predstava katarzična. Izvođači i publika zajedno prolaze kroz jedno putovanje, tokom kojeg se u nekom trenutku dogodi razrešenje, katarza ili emotivni prasak – i u publici i među samim glumcima.
„Mladi koji imaju problem, možda kroz razrešenje u predstavi vide i neke svoje mogućnosti rešenja situacije u kojoj se nalaze”, veruje Krsmanović Tasić.
Ipak, predstava ne sme da zvuči kao lekcija. Mladi odlično reaguju kada je poruka zaista deo pravog umetničkog čina, ali kada ima previše faktografije, oni to ne prihvataju.
„Te teške i generalne poruke treba upakovati lepo da ne bi propale, da ne bismo pokušavali da ih naučimo nečemu što će im biti dosadno”, oprezna je Krsmanović Tasić.
Opisuje pozorište kao prostor u kojem se ne sedi samo i sluša, već se doživljava. Kroz emotivni doživljaj same teme desi se i suštinsko sagledavanje problema.
„Sa tom empatijom za glumce, za likove, mladi postaju mnogo empatičniji i u svakodnevnom životu”, zaključuje Krsmanović Tasić.
Naslovna fotografija: Virginia Viva Berbece
