Kada Miloš Vujić ide na posao, on se našminka i obuče kostim. Njegov “žiri” zna da bude surov jer ne ume da laže, ali on voli da radi sa njima. Miloš je sa trupom Dečijeg pozorišta „Lane” iz Kikinde obišao celu Srbiju. Od svega u njegovom poslu, najteže mu pada put, koji oduzima i najviše vremena.
Posao glumca nimalo nije lak. Dešava se da igraju i sedam predstava na sedam različitih lokacija u jednom danu. U decembru su dve ekipe Pozošita “Lane” u 20 radnih dana odigrale 120 predstava.
„Radimo da zaradimo, kako bismo mogli da nastavimo da radimo ono što volimo”, kratko će Miloš.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Po daskama koje život znače, Miloš je hodao, skakao, smejao se i plakao od svoje pete godine. Od tada je prošlo 23 godine, od kojih je za svoj posao plaćen samo u poslednje tri.
Sličnu sudbinu deli veliki broj kulturnih radnika i radnica, posebno onih u manjim lokalnim sredinama u Srbiji. Kulturna i umetnička proizvodnja se često percipiraju kao zabava, nešto što se upražnjava u slobodno vreme. Posao u kulturi se ne doživljava kao “pravi”, pa samim tim se veruje da ne zaslužuje ni pravu naknadu, objašnjava naučna saradnica Instituta za razvoj i međunarodne odnose Jaka Primorac. Takva poimanja proističu iz verovanja da umetnik stvara iz strasti i ljubavi, sledeći svoje snove.
„Time se zapravo rad u umetnosti mistificira i samim time postaje nevidljiv, što za sobom povlači i poimanje da takav rad ne mora biti plaćen”, objašnjava autorka knjige Od projekta do projekta – rad i zaposlenost u kulturnom sektoru.
Jan Privizer je poljoprivrednik iz Kisača. Osim na njivi, radni vek proveo je i u pozorišu. Bio je glumac, autor, dramaturg, a u poslednje vreme se bavi uglavnom režijom. Bio je i predsednik upravnog odbora u dva mandata u Kulturno-informativnom centru u Kisaču, u okviru kojeg je funkcionisao i Radio Kisač, među prvim lokalnim radio stanicama na ovim prostorima.
Osnivač medija bio je Grad Novi Sad pa pokrivanje nekih osnovnih troškova nije bilo problem. Zaposleni su imali redovne plate, a bilo je i budžeta za reditelje, putovanja predstava, scenografije i kostime. Glumci – amateri radili su volonterski.
PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:
Dešavalo se da Jan Privizer u više od 40 godina, koliko se bavi pozorištem, zaradi i koju naknadu za svoj rad. Međutim, ona je bila simbolična. Pokrila bi tek neke osnovne troškove rada u pozorištu.
Jan ne žali. Rad sa mladima čini da se i on oseća mladim. Ponosan je na generacije umetnika koje su stvarale vrhunske komade i sa njima osvajali nagrade. Na radionice glume išla su deca od četvrtog razreda osnovne, pa do kraja srednje – kad bi ih život odveo na drugu stranu. Privizer svega par ljudi iz svoje zajednice, koji su rešili da studiraju ovu granu kulture i koji su u njoj videli budućnost.
“Treba da prođe život da bi neko posvetio karijeru pozorištu”, kaže Privizer.
Jaka Primorac primećuje da bi bez ljudi koji ulažu vlastito slobodno vreme u organizaciju kulturnih aktivnosti, kulturni život zajednice bio siromašniji.
“Pitanje je samo da li je taj volonterski rad uistinu dobrovoljan tj.volonterski ili je prikriveni neplaćeni rad“, skreće pažnju Primorac.
Ipak , kada bi Jan imao mogućnost da se vrati kroz vreme, ništa ne bi menjao. Njegov motiv, kao i motiv njegovih koleginica i kolega, nikada nije bio zarada, već očuvanje slovačkog jezika, kulture i identiteta.
Milošu Vujiću takođe nije motiv zarada, jer da jeste, odavno bi prestao da se bavi glumom. Svoje dečije pozorište ne bi menjao sa onim za odrasle, jer je njegov cilj negovanje pozorišne publike u budućnosti.
